Marat Safin

U finalu Hamburga poražen je u 5 setova od Guge Kuertena, a na Rolan Garosu ga je eliminisao Magnus Norman. Vimbldon je bio razočaravajuć (poraz od Dama u drugoj rundi), ali drugi deo sezone doneo je novog Safina – titula u Montrealu (pobedio Samprasa i Vejna Fereiru), finale Indijanapolisa (poraz od Kuertena) i čudesni US Open. Marat se mučio u prva 2 kola, meč sa Italijanom Pocijem u drugoj rundi dobio je tek nakon 3 sata igre – 6:3, 3:6, 6:3, 3:6, 6:4. Usledio je još jedan ’maraton’, i to protiv Grožana – 6:4, 7:6, 1:6, 3:6, 7:6, ali je do kraja turnira bio vrlo ubedljiv, izgubio je samo jedan set od Nikolasa Kifera. Huana Karlosa Ferera, Toda Martina i Pita Samprasa savladao je maksimalnim rezultatom i došao do prve Gren slem titule u karijeri. Nastavio je sa sjajnim partijama, do kraja sezone bio je najbolji u Taškentu, Sankt Petersburgu i Parizu.

Prva polovina 2001. bila je užasna za Safina, jedino je u Dubaiju uspeo da prođe dalje od četvrtfinala, ali je u finalu predao meč Huanu Karlosu Fereru. Vrlo slab je bio i na pripremnim turnirima za US Open, ali je na Otvorenom prvenstvu Amerike ipak stigao do polufinala, gde je sa 3:0 izgubio od Samprasa. Odbranio je titule u Taškentu i Sankt Petersburgu, ali je krajem te godine ipak ispao iz prvih 10.

U 2002. godini Safin je odlično igrao na Australijan openu (finale) i Rolan Garosu (polufinale), ali je brzo, u drugom kolu, ispao na Vimbldonu i US openu. Najbolji period imao je sredinom godine, kada je igrao u finalu Hamburga i polufinalu RG-a. Tri meseca je držao poziciju broj 2, ali poraz od Kuertena u drugom kolu US opena uslovio je loše partije u narednom periodu. Uspeo je da dođe do trofeja u Parizu i da se održi u samom vrhu, ali onda je na red došla malerozna 2003. godina. Te sezone Safin zbog povrede ručnog zgloba uglavnom nije igrao (samo 13 turnira), a jedini rezultat vredan pomena je finale turnira u Barseloni. Tako nesrećan rasplet okolnosti doveo je do toga da nekada prvi igrač sveta na početku 2004. godine zauzima tek 86. mesto.

Za mesto povrataka na veliku scenu odabrao je svoj najdraži turnir, Australijen open. Savladao je čak petoricu Amerikanaca (Vahalija, Martina, Blejka, Rodika i Agasija), ali ga je Federer sprečio da osvoji drugu Gren slem titulu u karijeri – 7:6, 6:4, 6:2. Te sezone osvojio je trofeje u Pekingu, Madridu i Parizu, a igrao je i finale u Eštorilu.

Ono što nije uspeo početkom 2004. godine, jeste 2005. – Safin je u najboljem i najuzbudljivijem meču u poslednjih nekoliko godina (a i posle) pobedio Rodžera Federa u polufinalu – 5:7, 6:4, 5:7, 7:6, 9:7. Na svoj 25. rođendan Rus je pružio verovatnu najbolju partiju u karijeri i slavio nakon 4 sata i 28 minuta igre. Safin je iskoristio tek sedmu meč loptu, a nije ga pokolebao ni Federerov povratak u meč nakon 2:5 u odlučujućem setu. Švajcarac je ukupno osvojio više poena (201:194), ali je napravio čak 8 dvostrukih servis greški. Marat je igrao agresivno, jakim i oštrim udarcima pogađao je linije, a često je izlazio i na mrežu. Rus je do trofeja došao pobedivši domaćeg tenisera Lejtona Hjuita sa 1:6, 6:3, 6:4, 6:4.

Iako je tvrdio da je saradnja sa Peterom Lundgrenom značajno doprinela da dobro igra u kontinuitetu, to nije bio slučaj, pošto je na turnirima između AO-a i Rolan Garos ispadao u ranoj fazi. Igrao je finale u Haleu, a povreda kolena u avgustu uslovila je novu veliku pauzu – Safin nije igrao od turnira u Sinsinatiju, pa do kraja februara 2006. godine, kada je poražen u drugom kolu Dubaija. Cele prošle sezone nije uspevao da pronađe svoju igru, a posledice su bile vidljive – samo jedno finale (Moskva) i 26. mesto na ATP listi (u jednom momentu bio čak i izvan prvih 100).

Safin i ove sezone igra prosečno, ali jedno je sigurno, Rus se nikada neće predati, dokle god bude imao snage boriće se za mesto koje mu po kvalitetu i pripada, bar Top 5.

Marat gaji agresivan stil igre, ne može se naći zamerka nijednom njegovom udarcu, a karakteristično je što bekhend često udara iz skoka. Njegova najveća mana je ’kratak fitilj’. Vrlo emotivno ulazi u mečeve i to mu se mnogo puta obilo o glavu, pošto energiju nikada nije uspevao da kanališe i usmeri je pravilno, već bi postajao autodestruktivan i gubio poene u serijama. Ne zauzima visoko mesto na ATP listi, ali niko iz Top 10 ne voli da igra protiv njega, jer je vrlo nepredvidiv i ne zna se kada može ponovo da ’eksplodira’ i odigra meč života.