Boginja Rolan Garosa

Heroina 20-tih godina prošlog veka po kojoj drugi po veličini stadion na Rolan Garosu nosi ime.

Suzan Lenglen je prva asocijacija kada se pomene ženski tenis i Francuska. Što je bila šansonjerka Edit Pjaf u svetu muzike, ona je u svetu tenisa.

Koliko je bila popularna u svoje vreme, valjda najbolje svedoči to da ju je slavni američki pisac, Ernest Hemingvej, pomenuo u svom romanu „Sunce se ponovo rađa“, kada je opisivao svog junaka Roberta Kona.

„Voleo je verovatno da pobeđuje, jednako kao Lenglen“, rečenica je iz tog dela.

Dakle, Suzan je u svoje vreme bila sinonim za pobedu.

Ako se pogledaju brojke, jasno je i zbog čega. U svojoj neobično kratkoj karijeri i dramatičnom životu, Lenglenova je napravila neverovatno mnogo i otuda je dobila nadimak La Divine (Boginja).

Dva puta je osvajala Rolan Garos, šest puta je bila najbolja na Vimbldonu, isto toliko puta slavila je na turniru koji se tada zvao Svetski šampionat na tvrdim terenima, ali koji se, zanimljivo, igrao u Parizu na šljaci.

Bilo je to čudesno vreme, u kojem se igralo drvenim reketima, na turnire putovalo parobrodom i nije se igralo za milionske svote dolara, kao danas, već za običan, srebrni pehar koji je onom ko ga osvoji značio sve.

Lenglenova je privlačila pažnju i svojim specifičnim šik izgledom i koja je igrala u jednodelnoj haljini koju je sama osmislila, i čuvenom svilenom trakom oko glave, koja je postala pravi hit u to vreme, a koju je ona prosto zvala „trakom za glavobolju“.

Kasnije su joj omogućili da ima i ličnog šofera, ali ona se od svog tenisa nije obogatila, sve dok nije napustila amaterski i otišla u profesionalni svet 1926. godine.

Profimedia

Bilo je to za nju, kako je rekla, „bekstvo iz ropstva amaterskog tenisa“.

„Celog života sam radila naporno, kao bilo koji drugi čovek ili žena u karijeri. I za ceo život nisam zaradila ni 5.000 dolara, ni cent preko toga svojom specijalnošću, tenisom. Imam 27 i nisam bogata – da li bi trebalo da to zanemarim i zamenim nečim drugim iako me smatraju genijem? Ili da se nasmejem siromaštvu i nastavim da zarađujem bogatstvo, ali za koga?“, izjavila je kada se otisnula u profi vode.

Za Francuze, naciju pobednicu u Prvom svetskom ratu, bila je nacionalni ponos. Njen uspon poklopio se sa prvim posleratnim godinama i Suzan i njena igra bili su način da se zaborave i koliko toliko zacele sve ratne rane.

Rođena 24. maja 1899. godine u 16. arondismanu Pariza, Suzan je reket prvi put uzela sa 11 godina i na prvom juniorskom turniru stigla do finala.

To je njenom ocu, Šarlu, koji je celog života bio njen mentor, trener, agent, bukvalno sve, dalo veru da će jednog dana postati šampionka. Bolovala je kao dete od astme i on je smatrao da će joj bavljenje sportom pomoći da to prevaziđe.

Rat je prekinuo njen mladalački uspon kada je imala svega 14 godina, ali nastavila je da trenira četiri godine na jugu Francuske. Zato se u velikom stilu vratila 1919. kada su počeli da se igraju turniri posle četvorogodišnje pauze.

Profimedia

Na Vimbldonu je pred kraljem Dordžom V i kraljicom Meri i 8.000 duša pobedila u finalu 40-godišnju Doroteu Lambert Čejmbers, sedmostruku šampionku turnira.

Taj turnir nije prošao bez kontroverzi, au toj pobedi od 10:8, 4:6, 9:7 videli smo prve naznake onoga što danas nazivamo koučingom.

Njen otac i trener bi tapšao po kišobranu, što je očigledno bio dogovoren znak između njih dvoje, ali najveći šok izazvala je kada joj je otac, prilikom jedne od razmene strana, dobacio pljosku iz koje je popila misterioznu tečnost, koja joj je pomogla da se revitalizuje i dobije meč.

Magični napitak nije bilo ništa drugo do čuveni francuski konjak, i to će kasnije postati njen zaštitni znak.

Kasnije je u taj konjak potapala kockice šećera, pa bi to sipala u bočice sa vodom kraj terena. I u toj igri pravila je pobedila!

Kažu da 1921. godine, u eri početkom prohibicije u SAD, nije želela da igra mečeve na US Openu, tačnije na Forest Hilsu u Njujorku ukoliko ne popije čašu vina pre meča.

Morali su da joj popuste, jer je u pretila da će se u protivnom spakovati i vratiti u Francusku!

Za nju nije bilo ništa neobično da se tokom dana pretvara na terenu kako joj nije dobro, da preda meč, a da je uveče zateknu kako pleše u nekom od noćnih klubova kao da se ništa nije dogodilo.

Ali kada je igrala, a bila je „all court“ igračica, to je bilo nešto čarobno. Kada su je pitali koji je njen metod igre, jednostavno bi objasnila:

„Moj metod? Nemam ga! Bacam dignitet u vetar i ne mislim ni o čemu drugom osim o igri. Pokušavam da udarim lopticu svom snagom i pošaljem je tamo gde nije moja protivnica“.

Ipak, to je radila neverovatno, kompjuterski proračunato, bila je i izuzetno brza i stizala da poentira i posle sjajnih drop šotova protivnica, a imala je i odličan i jak servis i osećaj za volej. Bukvalno sve što je potrebno jednoj šampionki.

Profimedia

Šta reći o igračici koja je na Olimpijskim igrama 1920. godine u Antverpenu osvojila dva zlata i bronzu? Koja je na putu do te titule u singlu ispustila svega 64 gema.

Kažu da je jednom imala nestvaran niz od 181 uzastopne pobede. Britanski teniski istoričar Alan Litl zaveo je u knjigama da je njen amaterski rekord bio 341-7 i da je imala neverovatnih 98 odsto pobeda u karijeri! Uz to, pored 83 trofeja u singlu osvojila je i 241 u dublu, što je zaista neverovatan podvig.

Pre otiskivanja u profesionalne vode, 1926. na Vimbldonu desilo se da je njen meč bio pomeren kako bi kraljevska porodica stigla da pogleda meč. Suzan se, navodno uvredila, jer je smatrala da novi termin ne odgovara njenom meču u dublu, pa je tražila da se meč opet pomeri. Pomeren je za naredni dan posle dubla. Kažu i da je francuski teniser Žan Borotra na kolenima u svlačionici preklinjao da izađe na teren!

Kako je taj meč trajao duže, morali su da ponovo pomere termin odigravanja za treći dan. Štampa je pisala kako je sve to naljutilo kraljicu, pa se publika okrenula protiv Lenglenove, iako je istina bila da je kraljica bila na njenoj strani.

Taj raskid sa publikom u Londonu uticao je na njenu odluku mesec dana kasnije da napusti amaterski tenis. Turnir je završila tako što se onesvestila i nikada više nije kročila na čuvenu travu.

Profimedia

Iste godine u Kanu je igrača meč snova sa Helen Vils, igračicom iz Amerike koja će joj preoteti primat narednih godina. Tražila se karta više, nije bilo mesta, a ulaznicu su plaćali čak 50 dolara, što je otprilike danas u vrednosti od 700 dolara. Gledali su je i sa okolnih zgrada, sa teresa, odakle god je pucao pogled na teren, a pobedila je sa 6:3, 8:6.

Kada je napustila tenis sa 28 godina, radila je prodavnici sportske opreme, osmišljavala je i sama opremu koju će kasnije nositi mnoge igračice.

Imala je svoj teniski klub za mlade, učila ih tenisu, baš tu u neposrednoj blizini današnjeg kompleksa na Rolan Garosu.

U junu 1938. objavili su da boluje od leukemije, da bi preminula 4. jula u 39. godini života. Dijagnoza, nedostatak vitamina B12 u krvi. Ili to možda nije bio uzrok? Ostala je i misterija oko njenog kraja života.

Njen otac Šarl, svojevremeno je prepričavao priču kako je u jednom kazinu u Nici, sreo proročicu, koju je upitao:

„Da li će moja ćerka postati ikad šampion Francuske?“

Proročica je imala kratak odgovor: „Bolje od toga, bolje od toga“...

I zaista, Suzan je bila više od toga. Otišla je u legendu i sete je se i danas kada kroče na tribine stadiona na Rolan Garosu koji od 1997. nosi ime po njoj.