Čuj nas, Piksi, legendo

"Orlovi" jure prvi plasman posle 24 godine čekanja, dok "sokolovi" žele prvi ikada odlazak na veliki turnir u kratkoj istoriji države. I moglo bi se reći da bi pobednik već pečatirao vizu za Nemačku, dok je zaista teško predvideti da li bi remi zadovoljio jedne ili druge.

Jer, Srbija ima 10 bodova i meč više od Crne Gore koja ima osam bodova i favorit je u sledećem kolu protiv Litvanije.

Nakon eventualnog remija u Beogradu, Crna Gora bi pobedom nad Litvanijom bi preskočila Srbiju, ali bi potom poslednje kolo donosilo rasplet. Tada bi Srbija imala dosta lakši posao da dođe do bodova protiv Bugarske u Leskovcu, nego Crna Gora protiv Mađarske u Budimpešti.

Dakle, da rezimiramo – remi bi dramu doveo do vrhunca u poslednjem kolu, dok bi pobeda bilo koje selekcije donela verovatan kraj neizvesnosti u grupi G. Ali, momentum je takav da svako ima svoje šanse. Pogotovo jer Srbija nije izraženi favorit posle partije i poraza na "Puškaš areni", kao i zbog ogromne motivacije sa kojom u Beograd dolaze izabranici Miodraga Radulovića.

Da se ne ponavljamo – Piksi je previše eksperimentisao do sada. Možda ne toliko formacijom, koliko igračima i njihovim promenama pozicija. A u Budimpešti je promenio i jedno i drugo, te je zbunio čak i svoje igrače, koji su opet bili očajni u defanzivi.

I zato ove večeri nema mesta taktičkim ogledima, već se mora izvesti ono najbolje što Srbija ima. Pogotovo ono najkvalitetnije iz rezerve. E, tu dolazimo do čoveka kog nacija priželjkuje.

"Nemac" najbolje zna put do Nemačke

Foto: StarSport/Srðan Stevanoviæ

"Die beste, die beste, nemačka medicina je najbolja na svetu!", glasi čuvena rečenica Bate Stojkovića iz kultnog filma "Ko to tamo peva".

I dok bi se mnogo paralela iz tog ostvarenja metaforički mogla nekoliko puta provući i kroz reprezentaciju Srbije (jer neko tu sigurno vozi vezanih očiju, puška uvek opali iako je "zakočena", a posle svakog neuspeha navijači dižu ruke i viču "sad smo gotovi stvarno"), fokusirali bismo se na nemački recept koji nam je potreban da odemo, jelte, u Nemačku.

Verovatno je svima jasno ko najbolje poznaje put do te zemlje. Onaj koji je rođen u Berlinu, koji je tamo odrastao i koji je igrao za mlađe kategorije popularnih "pancera". A u našim je redovima. Mi smo ga, dakle, "ukrali" slavnoj fudbalskoj naciji i došlo je krajnje vreme da ga, konačno iskoristimo.

Pa, gde je onda Lazar Samardžić?

"Tu je, živ i zdrav. U jednoj konstelaciji igre, taktičkoj zamisli kako sam video utakmicu povukao sam neke poteze. Bio sam u pravu, ali tu su nijanse. Urađeno je sve sa trenerske strane da sve izgleda kako treba da stavimo na muke Mađarsku. Generalno, tim je delovao onako kako želim i kako sam pretpostavio“, rekao je selektor Stojković na pitanje o neigranju rođenog Berlinca.

Foto: StarSport/Andrija Sokoviæ

Lazar Samardžić nije se naigrao u dresu reprezentacije Srbije od kako je u martu ove godine upisao debi u meču protiv Litvanije. Šta više... Odigrao je na tom meču sedam, a onda protiv istog rivala u Kaunasu još 18 minuta. I to je sve.

Dok je bio na pragu transfera karijere, iz Udinezea u Inter, Dragan Stojković ga nije mazio. I dao mu je ukupno svega 25 minuta na terenu od kako je "otet" Nemcima. Od mogućih 540.

U međuvremenu je blistao u dresu "Zebri" i šampionu Serije A, Napoliju, demostrirao moć i znanje koje ima u nogama. U stilu Dijega Armanda Maradone je, baš na stadionu sa njegovim imenom, pobacao osvajače "Skudeta" na travu i zakucao loptu u mrežu.

Takav igrač nam je potreban. I imamo ga. Zašto ga, onda, ne koristimo?

"Malo, malo nam je bod..."

Ima Srbija još rezervi, a jedna od njih, šokantno, u Budimpešti je bio kapiten Dušan Tadić. Iako je najavljivao da ga inspirišu velike utakmice, ostao je na klupi i tek ulaskom u drugom poluvremenu je pokrenuo napad "orlova".

Pogođene dve stative, poništena dva gola, promašena još dva zicera. To je učinak ulaska Dušana Tadića i vraćanja na formaciju sa trojicom štopera, odnosno, dva ofanzivna beka.

Takva će Srbija biti i protiv Crne Gore. Drugačije ne sme da bude, baš kao što kaže navijačka pesma iz Katara:

"Malo, malo nam je bod. Hoću tri, čuj nas, Piksi, legendo!"

Foto: StarSport/Srðan Stevanoviæ

Nije važno da li će "Mitrogol dati gol, a drugi opet on". Mada je kvota na njega prilično mala, u izostanku drugih napadačkih rešenja (čitaj: Dušana Vlahovića), Srbija mora da nađe način da mnogo lakše dolazi do gola "sokolova" nego što je to činila u martu u Podgorici.

Tada smo gledali jedno od najdosadnijih, ako ne i najgorih poluvremena srpskog nacionalnog tima u novijoj istoriji. Potpuno bezidejno, bez volje da se krene napred, a nije "pomogla" ni dobro zatvorena Crna Gora.

Tek ulaskom Vlahovića u drugom delu, kao i pomeranjem unazad Sergej Milinković-Savića umesto startera Ivana Ilića (još jedan eksperiment), težište se preselilo na polovinu Crnogoraca. Mada je veći junak tog meča bio Vanja Milinković-Savić spektakularnom odbranom prilikom kontre i šuta Stevana Jovetića. Ove večeri, naravno, priželjkujemo isti ishod, pa i rezultat. Ali, nećemo biti neskromni ako zahtevamo i značajno bolju igru "orlova", jer je u ovom kvalifikacionom bilo nužno napraviti iskorak u odnosu na Katar.

Za sada ga nismo videli, ali bi istinski dobar meč pred beogradskom publikom mogao da promeni dosadašnji mlak utisak nacije.

I, što je najbitnije, donese nam prvo Evropsko prvenstvo posle 24 godine.

To, nema dileme, ne bi bila mala stvar.

Autor – Stefan Smuđa