Bojanić: Narod koji zaboravlja svoje žrtve – pristaje na sopstveni nestanak… postali smo previše "građanisti"

Pretvorili smo se previ&scaron;e u ,&quot;građaniste&quot;, koji gledaju samo u budućnost i profit.Postoje istine koje bole. Ne zato &scaron;to su netačne &ndash; već zato &scaron;to su suvi&scaron;e tačne i činjenične.Dok drugi narodi strpljivo, sistematski i državnički grade svoju kulturu sećanja, mi kao da se takmičimo ko će brže zaboraviti sopstveno stradanje ili ga ublažiti.Dok drugi sabiraju svoje žrtve, mi ih delimo. Dok drugi podižu institute, muzeje i memorijale, mi vodimo beskrajne unutra&scaron;nje rasprave &ndash; ko je bio &quot;u pravu&quot;, a ko &quot;na pogre&scaron;noj strani istorije&quot;.I tu leži na&scaron;a najveća tragedija.Hrvati imaju svoj institut (Hrvatski institut povjesti), svoju naučnu platformu, svoje jedinstvo u narativu.Bave se svojim žrtvama, svojim gubicima, svojim tumačenjem istorije. Bez mnogo kolebanja, bez samoporicanja. Oni znaju &scaron;ta brane &ndash; i za&scaron;to&hellip; ne ulazeći u to da li je to ispravno ili skrnavljenje istine. To je jasno.A mi, &scaron;ta radimo?Mi jo&scaron; uvek ne znamo da li smo narod žrtve ili narod krivice&hellip; na&scaron;a deca tako misle, a za&scaron;to?Biće jasnije ako pogledamo udžbenike istorije&hellip; nema teme Stradala&scaron;tva Srpskog narod u 20. veku, par redova o stradanju Srba u NDH&hellip; da li je to normalno? Deca nam vi&scaron;e znaju o Holokaustu i stradanju Jevreja, ni&scaron;ta tu ne vidim lo&scaron;e&hellip; bar toliko da znaju i o stradanju Srba u NDH.Narod koji je u 20. veku, kroz dva svetska rata i građanske sukobe, izgubio preko tri milina &ndash; danas nema ni jedinstveno mesto sećanja, sabranja (Mauzolej), ni jasno definisan nacionalni narativ. Nemamo ga da ne bi uvredili sopstvenog dželata&hellip; ili da se ne vraćamo u pro&scaron;lost ipak smo mi &quot;građanisti&quot;&hellip; koji su isto stradanje doživeli u tri navrata&hellip; i građanistički sve zaboravljamo.Stradali smo na kućnom pragu, u logorima, jamama, na frontovima, u egzodusima. Stradali smo jer smo bili Srbi i pravoslavci. I &scaron;ta smo uradili sa tim stradanjem? Da li smo naučili ne&scaron;to&hellip; NE, triputa nam se isto ponavljalo.Zato jer smo ga uvek pretvorili u predmet rasprave.Umesto da Jasenovac bude mesto sabornosti, on je postao mesto podela. Umesto da broj žrtava bude zacenentiran i to da ne diramo, jer je i previ&scaron;e istraživanja, dokaza, svedočenja, već je utvrćeno i prihvaćeno da je u Jasenovcu stradalo 700.000 ljudi, to i pi&scaron;e na tabli u Gradini. Kao &scaron;to je utvrđeno da je stradalo na prostoru NDH oko milon Srba.Ali sve to postao je predmet relativizacije, pa čak i sramnog umanjivanja pojedinih institucionalnih istoričara.I to ne samo od strane drugih&hellip; već i od nas samih.Ima li veće bruke od toga?Jevreji imaju Holokaust &ndash; ne samo kao istorijsku činjenicu, već kao temelj svog nacionalnog identiteta u 20. veku. Jermeni imaju svoj genocid, Romi svoje stradanje.Svaki od tih naroda i Jevreji, Jermemi, Romi imaju ime za svoju tragediju, ima institucije, ima memorijale, ima obrazovni sistem koji tu istinu prenosi generacijama.A Srbi?Srbi jo&scaron; uvek nemaju ni ime za svoje stradanje.Nemamo nacionalni mauzolej za milione žrtava. Nemamo sveobuhvatan memorijalni centar koji bi objedinio stradanje od Prvog svetskog rata, preko stradanja u NDH, do poslednjih ratova devedesetih i proterivanja Srba sa svojih vekovnih ognji&scaron;ta.Nemamo ni snage da u sopstvenoj skup&scaron;tini izglasamo jasnu i nedvosmislenu rezoluciju o genocidu nad srpskim narodom u NDH i Jasenovcu.I onda se čudimo &scaron;to drugi pi&scaron;u na&scaron;u istoriju.Jer prazan prostor uvek neko popuni.Dok mi ćutimo, drugi govore. Dok mi sumnjamo, drugi tvrde.Dok mi delimo svoje pretke na &quot;jugoslovene&quot;, &quot;partizane&quot;, &quot;četnike&quot;, &quot;nedićevce&quot;, &quot;ljotićevce&quot;, &quot;građaniste&quot;, ,&quot;komuniste&quot;, ,&quot;ateisti&quot;&hellip; drugi nas svode na jednu jedinu reč &ndash; krivce.A mi nikako da shvatimo da smo samo Srbi.I tu dolazimo do su&scaron;tine: nije problem &scaron;to drugi rade svoj posao, tu ni&scaron;ta nije čudno, grade sebe i svoj identitet&hellip; iako ga nemaju svi u temelju&hellip; a mi Srbi ba&scaron; tak temelj imamo&hellip; snažan koren, zato i opstajemo.Problem je &scaron;to mi ne radimo svoj posao kako treba po pitanju kulture sećanja.Ovo nije poziv na mržnju. Ovo nije poziv na sukob. Ovo je poziv na buđenje.Svetosavski put nas uči sabornosti, istini i duhovnom dostojanstvu. A bez istine &ndash; nema ni dostojanstva. Bez pamćenja &ndash; nema ni identiteta.Zato je svaki korak ka institucionalnom jačanju nacionalne svesti&hellip; korak u dobrom pravcu. Osnivanje Srpskih studija u Ni&scaron;u jeste nada, i korak ka tome.Najave izgradnje Memorijalnog centra&hellip; jo&scaron; veća. Ali to ne sme ostati samo na najavama i simbolima&hellip; ili kroz polutički narativ za ubiranje političkih poena.&Scaron;TA NAM JE POTREBNO ČINITI (predlog):Potrebna nam je strategija. Potrebno nam je jedinstvo.Potrebna nam je strategija o kulturi sećanja, temeljna&hellip; institucionalna.Potrebna je zasebna tema o Stradala&scaron;tvu Srba u udžbenicima istorije.Potrebna nam je rezolucija o stradanju Srba u NDH&hellip; Jasenovcu.Potreban nam je naziv kao &scaron;to Jevreji, Jermeni i Romi imaju.Potrebano nam je mesto sabranja, mauzolej za sve stradale Srbe u 20. veku&hellip; kao Jevrejski Jad Va&scaron;em.Potrebno nam je da konačno prestanemo da se delimo oko mrtvih &ndash; i počnemo da ih po&scaron;tujemo, a ne relativizujemo i umanjujemo.Jer narod koji ne po&scaron;tuje svoje žrtve&hellip; neće imati ni budućnost dostojnu živih.Nije kasno. Ali nije ni vreme za odlaganje.Vreme je za istinu.Vreme je za pamćenje.Vreme je da ponovo postanemo&hellip; narod koji po&scaron;tuje i pamti.Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija.

Bojanić: Narod koji zaboravlja svoje žrtve – pristaje na sopstveni nestanak… postali smo previše "građanisti"

0 Komentari