Ko je "gospodin Migel" i zašto je uništio dan u Parizu?

A trebalo je ovo da bude spektakulatran dan. Praznik. Polufinala u singlu. Teniski klasik, „Fedal“. Novakov okršaj sa naoštrenim Timom. Trebalo je. Ali Migel, da gospodo, Migel je upropastio sav ugođaj i učinio da se osećam kao da gledam tenis u novembru.

Ko je gospodin Migel, pitate se? Ciklon, dragi moji, jedan surovi ciklon za čije postojanje uopšte nisam znao. Čuo sam za brojne nazive vetrova, naročito one što duvaju u području Mediterana, jugo, bura, široko, bora, pasat, maestral, pa i ovdašnji provansalski „mistral“...

Setih se one scene iz Oskarom nagrađenog filma, „Engleski pacijent“, kada su Ralf Fajns i Kristin Skot Tomas, zarobljeni ljubavnici u automobilu zatrpanim peskom u pustinjskoj oluji i kad joj on priča o afričkim vetrovima, „ažežu“ iz južnog Maroka, „gibliju“ iz Tunisa, crvenom vetru „harmatanu“ koji donosi oblake crvene prašine čak do južnih obala Engleske, pa pada „krvava kiša“... Ili Herodotov „Simun“, kom su neki drevni narodi navodno objavljivali ratove i išli, po legendi, mačem na njega...

Ali Migel? Šta je sad Migel? Od kud sad dođe taj vetar?

Kolega Nenad koji živi ovde, a i pojedini franuski novinari, rekoše mi da je to ciklon koji je karakterističan za period jeseni i zime i da se retko dešava da se formira u junu. Prošli put je kažu „gospodin Migel“ pokazao svoju ćud pre tačno 32 godine.

Nastaje na Atlantiku usled razlike u pritisku i spušta se na obale Francuske i Zapadne Evrope duvajući brzinom i većom od 70 kilometara na čas. Ali gde baš sad nađe da kvari misiju Novaka Đokovića u pohodu na novi „Đoker slem“?

Mislio sam, kada me je sunčev zrak probudio kroz prozor mog stana na četvrtom spratu da će meteorolozi opet pogrešiti, ali nažalost, sada nisu. Brzo se naoblačilo, natmurilo, narogušilo nebo, naborala se ta pamučna posteljina oblaka...

Ali tenis je počeo da se igra od 11. Ženska polufinala, dragi bože šta je sve tu bilo, 5:0 za Barti protiv Anisimove, pa 5:6 i izgubljen set u taj brejku. Ništa bolje ni kod Markete Vondrušove i Džoane Konte, bilo mi žao devojaka što su igrale tako važne mečeve po ovom kijametu. Bolje su se snašli Barti i Vondrušove, u subotu od 15 igraće za veliki trofej.

I onda teniski klasik, Federer – Nadal, takozvali „Fedal“, 39. klapa u divnoj seriji klasika, nešto što u Parizu nismo imali punih osam godina.

Rafa posle prvog gema ređa one svoje bočice, bolje se snalazio i po vetru, hvatao je lobove, bušio Rodžeru reket kod servisa.

Vetar mrsi Federeru šiške, Rafa juri terenom kao razjareni bik u koridi, stiže sve španski maestro, pogađa linije, pa ipak je ovo njegovo kraljevstvo, šta da se kaže. Surova snaga protiv elegancije, pobeda sile nad stilom. Kao i mnogo puta do sada.

Kada Rodžer stigne do prilike, ekstatična francuska publika se diže na noge, stadionom se ori „Rodžer, Rodžer“. Vetar diže oblake prašine sa terena, Rafa ne može da servira, drži ruku na očima dok kovitlac koji tera prašinu ka njemu ne prestane...

Onda publika menja ploču, „Rafa, Rafa“... Odjekivalo je tako i kada su prethodno Rodžera ovacijama ispratili u svlačionicu, kada je Španac na lošem francuskom ipak progovorio koju rečenicu. Ne znam, uitisci su pomešani, priroda se neslavno umešala u spektakl i pokvarila da sve to bude još bolje, još uzvišenije. Protutnjao je Rafa terenom, neka njegova verzija „španskog vetra“.

Pitam se, jesmo li gledali poslednje sekvence „Fedala“ na Rolan Garosu? Moguće je, mada se sa Rodžerom još ne zna. Ostaje dosta otvorenih pitanja.

Ostao sam na tribinama u medija loži da se smrzavam i čekam ono što smo svi mi danas čekali sa velikom pažnjom i uzbuđenjem, Novakov duel sa Dominikom Timom. Priznajem sa malom sozom strepnje zbog vremenskih uslova. Zbog da tako kažem „vetrotenisa“.

U pauzi između dva meča, čas sunce, čas oblaci, sa razglasa „Šatrijea“ dopire iz reklame nešto što me potpuno budi i čini da se osećam da sam zaista u parizu.

Krči ton, kao na nekom prastarom gramofonu, a onda ide taj anđeoski, milozvučni, šansonjerski glas nezaboravne Edit Pjaf i njena pesma „Himna ljubavi“...

Zamišljam je sa jedne fotografije koju sam ugledao na Monmartru, kako bočno okrenuta fotoaparatu, gleda zamišljeno ka jednom od najlepših kvartova Pariza. Njen glas odlazi polako u fejd aut, do mesta u loži stiže devojka iz organizacije sa nalepnicama na kojima piše SRB.

Lepi ih na mesta predviđena za novinare, najava Novakovog meča sa Timom, raduje nas njeno prisustvo.

„Pomoćićete nam i u nedelju isto?“, pita je kolega Nenad, a ona, onako raspoloženo odgovara, shvativši da smo iz Srbije.

„Sa zadovoljstvom ću lepiti ove nalepnice i u nedelju, samo neka Novak uđe u finale. Najvijala sam i navijaču za njega“, kaže Francuskinja i odlazi dalje, po zadatku.

Novaka je, nažalost osim ambicioznog Tima, čekao u zasedi i Migel. Tačnije, čakao ih je obojicu, smejući se, kao da im kaže, „momci, ja sam glavni danas, nema ništa od žurke, što ste igrali, igrali ste“.

Novak je počeo slabo, nikako da se navikne na te nalete vetra, čekao je sa servisom, videlo se da ga je to nerviralo i remetilo. Tim je momak sa austrijskih Alpa, navikao na orkanske vetrove, možda je ponekad i igrao u takvim uslovima, ko će ga znati?

Negodovao je Nole i kod supervizora u prvom setu na 2:5, uzeo je Austrijanac početni set. Ozbiljna kriza, prvi problem za Đokovića na turniru.

Ne znam kako da vam opišem te momente sa terena. Da možete da samo čujete taj zloslutni huk Migela, crnog anđela među vetrovima, kako zviždi kroz rupe i pukotine na „Šatrijeu“ u fazi renoviranja. Užasno je, blago rečeno, sve je delovalo sablasno.

Upalio sam diktafon, zabeležio taj huk vetra nad stadionom i mogu misliti kako je bilo dvojici tenisera dole na terenu gde je Migel kovitlao šljaku s vremena na vreme.

Prekid na 3:2 za Novaka u drugom setu zbog kiše, posle devet minuta povratak, uspeva Đoković da dobije u nsastavku set, stiže do 1:1, bronhi, prijatelji, lakše se diše!

Ali u trećem, eto opet nevolja, brejk Tima vodio je dečko sa 3:1 kada je sudija opet dao znak da krenu ka svlačionicu, raširiše se kišobrani, nikoše odjednom kao pečurke, navukoše na teren ceradu.

Kraj priče za danas. Tačka. Kritična tačka.

Subota će reći sve. Subota je dan odgovora. Raskrsnica za Novaka. Moramo se nadati, moramo verovati, držati stisnute palčeve.

Prohujaće valjda do podneva i Migel. Svako zlo ima svoj kraj. Tenis će pobediti. I verujte, jer ništa, ništa još nije gotovo!

Zoran Kecman