Magija Lenglena: Pobednik "klovn" i egejski lav

Drugi dan juna izrodio je jednu epsku bitku, meč o kojem će se još dugo pričati.

Sunce je danas pržilo nad Parizom. Nemilosrdno. Najbolje sam to osetio po ispražnjenim bočicama sa vodom marke „Vittel“. Deset, 12, ni sam ne znam koliko sam popio i još sam žedan dok ovo pišem.

Podsetilo me je to na one vrele dane u Melburnu, kada se traži mesto u hladu, jer ovo nije bio Pariz koji znam. Nebo se zaplavelo, tek poneki onaj sitni oblačak, cirostratus, tek da ulepša doživljaj. Ma divota.

Počeo sam ga jutarnjom šetnjom ulicama Monmartra, kvarta koji je na pet minuta hoda od mog privremenog stana ovde u glavnom gradu Francuske.

Ali o tome, drugi put, jer ono o čemu sad želim da pišem prosto ludački kuca na nekim unutrašnjim vratima u meni i traži da izađe napolje. Pa, evo gospodo, Stan i Cici. Zaslužili ste!

Ako ste pomislili da ću pisati o pobedama Rodžera Federera i Rafaela Nadala, odmah da kažem – greška. Šta da pišem o džinovima koji prosto „proždiru“ svoje protivnike u prvoj nedelji turnira, glatko, slatko, bez po muke? Čak su i preslikali istovetan rezultat u današnjim mečevima, kao pod indigom! „Karbon kopi“ Rodžer i Rafa. Možeš ti? Mogu i ja!

Klize kroz žreb, reklo bi se, rutinski su stigli do četvrtfinala gde za njih tek tad počinje ozbiljan turnir. Sve ovo pre toga, ako se donekle izuzme Rafin meč sa Gofanom, bila je obična igrarija.

Danas sam promenio perspektivu. Ne svojom voljom, doduše, jer u momentima kada sam završio prethodni deo posla i krenuo ka „Lenglenu“ da gledam meč Vavrinke i Cicipasa, mesta nije bilo ni za novinare u pres loži!

Zmija od redova, valjala se niz stepenice, čekalo se da neko izađe i time ustupi mesto nekom srećniku koji čami na stepenicama, ali slaba vajda, drugari. Nikom se nije izlazilo iz te magične arene. Razumem ih, ne bih ni ja.

Ništa, spustih se onda brže bolje niz stepenice, do mesta na trgu ispred „Lenglena“, gde brojna publika, koja ne može da uđe na stadion, posmatra mečeve, onako, po fudbalski, kao kada se na gradskim trgovima gledaju mečevi sa Mundijala.

I priznajem, ima to neku svoju čar. Deo ispod samog stadiona i velikog ekrana je u popodne bio u hladu, ali veći deo nije, ali ako vam kažem da je bilo toliko ljudi, da je proći kroz tu gomilu bilo nalik lutanju lavirintom u potrazi za prolazom, onda će vam sve biti jasnije.

I ta mešavina nacija tu! Uh ljudi, pa navijači jednog, pa navijači drugog, fudbalska atmosfera, uzbuđenje i adrenalin.

Gledali ste „Gladijatora“ i Rasela Kroua i znate one scene iz rimske arene, kada se bori sa gladijatorima? Eto, na to me je danas podsetila ova bitka Stana i Stefanosa. Taj magični duel igrača prelepog, jednoručnog bekhenda.

Edberg, Sampras, Federer, Gaske, Vavrinka, Cicipas... Razmišljam čiji je jednoručni bekhend lepši i bolji, na onom suncu sam još neke velike i zaboravio, sad su tu i Tim i Šapovalov, tradicija se neće prekinuti, srećom. U ta ta Agasi i ostali koji preferirate taj udarac sa dve ruke! (Izvini, Novače!)

Cicipas me je još na Australijan Openu, kada je stigao do onog polufinala na tom putu pobedivši Rodžera Federera, podsetio na mladog Ahila, borca bez mane, koji je eto izdahnuo tako pošto je strelom bio pogođen u petu.

Znao sam da Vavrinka, kao neko za kog verujem da ima možda i čelične živce, može da nađe Cicijevu „ahilovu petu“, ali sam namirisao i da bi ta borba mogla da potraje što bi se reklo do „u letnji dan do podne“.

Kad gledam Cicipasa, sa onim njegovim stavom, dugom kosom i trakom oko glave, podseti me na Bjerna Borga i njegovu slavnu epopeju sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka.

Mnogo Cicipas podseća na Šveđanina po tome, dok mu kosa onako divlje leprša po vetru, dok stiska pesnicu i bodri sebe. Mentalitet, svakako, nije isti. Borg je bio „bog severa“, Cicipas je neki grčki bog sa juga.

Ima to nešto antičko, mitsko u svom izgledu, neku mističnu notu koju ne mogu najbolje da opišem, ali sam siguran da će očarati sve zaljubljenike u tenis u godinama koje dolaze. Jer, tek mu je 20.

Set za jednog, set za drugog, šansa za jednog, čas za drugog, Cicipas u jednom trenutku baca besno na teren jednu, pa drugu, pa treću bočicu sa vodom.

Pomišljam, polako, Cici, ima ih ovde koji skapavaju na ovom suncu i treba im osveženja!

I tako, rezultatska klackalica po vrelom junskom suncu i bitka je, kako to i treba da bude za takve epske mečeve, stigla do petog seta.

Gledam Vavrinku, u petom setu, onako pocrvenelog nosa na suncu, ma šta pocrvenelog, izgorelog! Izvini Stan, džaba krema u torbi, moraš je uzeti na vreme, gde ti je taj faktor 50?

Maže se čovek, ali kasno, sunce je uradilo svoje, pa mi Švajcarac liči na nekog klovna što zasmejava decu, da izvinete, krajnje simpatično je to delovalo i davalo šarm celoj borbi.

I onda Cicipas! Gledam dečka u onoj majici neodoljive tirkizne boje, podseća me to na ona grčka leta i nestvarnu boju mora na plaži „Shipwreck“, na Zakintosu ili Egremni na Lefkadi. Prošaranu belim nijansama sa strane, asocijacija na grčku zastavu.

Ali Cicipas u tom ratničkom magnovenju, u kojem se bacao na šljaku kao nekad Bum Bum Boris Beker na vimbldonsku travu, ne menja majicu koja je pozadi sva crvena ne od krvi, nego od šljake. Kao da je stigao iz pohoda na Troju! Bitka je čoveče, nema se kad!

Egejski lav, ili Jonski lav (slučajno je i lav u horoskopu), svejedno, na 6:7 u petom setu i 15:40, četiri puta je tako tresnuo sebe po „čelenci“, kao onomad Mihail Južni, kada se udarao po čelu zbog promašenog udarca.

Nije se Cicipas, raskrvario, srećom, gledam publika oko mene ključa, uzdišu, vrište devojke.

Filip i Sara do mene, mladi par iz Francuske, navijaju za Stana, ali aplaudiraju i Cicipasu, znaju da cene prave poteze u tenisu, nema šta.

„Moj bože, kakav meč“, kaže mi Filip dok mu klimam glavom u znak odobravanja.

„Jedan od najboljih u sezoni, definitivno“, kažem.

I onda kulminacija: Cici spasava prvu, pa drugu meč loptu Švajcarca, a onda Stan u poslednjem poenu, čim bi drugo nego bekhendom, pogađa liniju.. Ili ne? Neizvesnost lebdi u vazduhu, sudija silazi sa stolice, potvrđuje da je dobra!

Stan pobednički širi ruke, Grk je u neverici, očajan, posle pet sati i devet minuta spušta se zavesa u amfiteatru Lenglena.

I sunce uskoro zalazi dok ovo pišem. Jednostavno - tenis, magija.

I kako posle da ne volite ovakav sport?