Bivši golman Partizana u odelu golgetera: "Evrogol kao nekada Božinov – ličim na Bobadilju" VIDEO

Sada u ulozi napadača, nosi dres FK Petar Dobrnjac, i odlično se snalazi u protivničkom prostoru, pa je prava opasnost po nekadašnje kolege.

Odlučio je Jovičić da završi profesionalnu karijeru, te sada za svoju dušu igra u petom rangu takmičenja, a nekadašnji član Partizana, Inđije, Veleža, te Hibernijansa i Moste sa Malte otkrio je za B92.sport kako je došlo do svega ovoga.

"To je počelo još prošlog leta kada smo igrali termin na malom fudbalu. Zvali su me drugari. Ja inače na malom fudbalu nikad ne branim, nego igram, i to igram dobro. Čitava moja profesionalna karijera se zasnivala na tome da se igra gradi od mene, s obzirom na to da dobro igram nogom. Kako sam igrao taj termin, drugar koji nastupa za taj klub mi je rekao: „Mare, treba nam igrač, da li bi hteo da dođeš da igraš?” Pošto sam ja već završio profesionalnu karijeru, a on mi je obećao da ne moram na gol, da se ide samo na utakmice i da nema treninga, prelomio sam", počeo je 31-godišnji Beograđanin razgovor za naš portal i nastavio:

"Odlazim samo na utakmice i to je to. Ipak, nisam igrao baš sve mečeve zbog privatnih obaveza, ali kad god bih ugrabio priliku, otišao bih. I eto, zadesi se pre dve-tri nedelje jako bitna utakmica za nas. Ja pre toga nisam igrao nekih sedam-osam kola, a ekipa je gubila skoro svaku za redom. Pali su u zonu ispadanja i pobeda nam je bila preko potrebna. Zvali su me da im pomognem i ja sam pristao. Na kraju se namestilo da dam četiri gola, a kod petog sam asistirao. Baš se potrefilo. Bukvalno sam u 70. minutu, čim sam asistirao za taj peti gol, rekao treneru da me izvede iz igre."

Opisao je i kako je izgledao njegov golgeterski dan kada je za poluvreme četiri puta zatresao mrežu Napretka iz Bubušinca. Kao šlag na tortu, došla je i asistencija u "petardi" (5:1).

"Prvi gol je pao posle kornera. Bio je centaršut na drugu stativu, lopta je prošla kroz celu odbranu, pogodila me u nogu i ušla u gol. Drugi je bio iz auta. Imamo jednu akciju pošto moj prijatelj, koji je sa mnom igrao još na Malti, može jako daleko da baci aut. On je bacio dugačku loptu na prvu stativu, ja sam se zaleteo, skočio i samo je skrenuo u kontra ugao. Što se tiče trećeg gola, bio je centaršut, saigrač mi je odložio loptu grudima, a ja sam iz prve uhvatio polu-volej i ona je završila u mreži. Ni sam ne znam kako je ušla. Nisu ljudi mogli da veruju kakav sam gol dao. Četvrti gol je došao nakon jedne povratne lopte, samo sam ciljao pored golmana. Kod asistencije je išla duga lopta na mene, video sam saigrača kako utrčava, samo mu spustio glavom i to je bilo to."

Bivši saigrači su nizali hvalospeve, ali i šale.

"Dobio sam baš dosta poruka, šale se na moj račun u stilu: „Znali smo da si bolji špic nego golman.” Stvarno je bilo mnogo poruka i bilo bi glupo da izdvojim samo jedno ime."

Došao je u Petar Dobrnjac kao špic, ali je ipak debitovao kao golman.

"Stao sam na gol samo na toj prvoj utakmici jer je u pitanju bio njihov lokalni derbi protiv kluba Soko. To ti je bukvalno selo do sela, ogroman rivalitet. Zamolili su me bili. Pristao sam, nije mi bio nikakav problem. Posle sam još dve-tri utakmice bio na golu jer u tim ligama golmani nekad ne mogu da dođu zbog posla, pa onda nema ko drugi nego ja."

Opet, ima ta priča u nižim ligama da kada golmani postanu igrači, jako se teško vraćaju opet među stative, iako je amaterski rang.

"Ja i dok sam aktivno branio uvek voleo da igram u polju. Sećam se, kad sam polomio prst i morao da pauziram tri-četiri nedelje sa branjenjem, stavljali su mi neke štapiće i fiksatore, a ja bih išao da igram u polju. U svakoj ekipi gde sam bio, uvek smo imali po tri golmana. Kada god bi na treningu falio igrač u polju, ja bih prvi digao ruku. Treneri bi mi govorili: „Čekaj Mare, treba da braniš”, a ja bih odgovarao: „Ne, ne, hoću da igram, to mi je dobro i za igru i za branjenje.” Tako da mi ta uloga uopšte nije strana. Jeste totalno drugačiji nivo i nema puno igrača koji u tom rangu mogu da te isprate, ali je u suštini lepo."

Kada je već ostavio golmanske rukavice, odmah se preorjentisao na poziciju centarfora.

"Odmah u špic, nema tu šta. Znam kako golmani razmišljaju i kako gledaju na napadače, pa mi je zato lakše da igram tu poziciju. Da trčim puno – ne mogu. Kao golman, kroz čitavu karijeru nikad nisam trčao dugačke distance, uglavnom je sve bilo kratko i eksplozivno. Zato ne mogu da igram u vezi ili na krilu, jer tamo moraš stalno da se vraćaš nazad. U špicu odem do pola, zagradim se kod njihovog gola, skočim i odigram glavom, što mi je velika vrlina. To je ono što mi savršeno odgovara. To je moja velika želja još otkad sam bio klinac da igram špica. Međutim, pronašao sam sebe među stativama, branio sam kako treba i, hvala Bogu, napravio lepu karijeru. Sada igram za svoju dušu i ispunjavam taj dečački san. Bukvalno uživam svaki put kad izađem na teren."

Srdjan Stevanovic/Starsportphoto

Poznato je da štoperi u nižim ligama nisu nimalo blagi, i da njihovi startovi umeju da ostave posledice na protivničke napadače.

"Jako je teško boriti se sa njima, ali pokušavam da izbegavam preterani kontakt i uspevam nekako. Jednostavno se čuvam. Pri svakom duelu, pre nego što lopta stigne do mene, ja prvo pogledam gde je štoper i kako reaguje. Ako vidim da se zaleteo „muški”, ja malo posustanem. Dovoljno sam iskusan da mogu mnoge situacije da rešim na pamet i na prevaru, da izbegnem udarce. Nije ovo profesionalni rang pa da moram da idem 200 posto u svaki kontakt."

S obzirom da je kroz karijeru, pre svega u Partizanu, delio svlačionicu sa fantastičnim špicevima, nema sumnje da je i od njih pokupio određenu recepturu kako da se trese mreža.

"Ovaj treći gol koji sam dao me strašno podseća na Valerija Božinova. Sa Božom sam igrao, on je stvarno bio majstor fudbala, znao je da pogodi i levom i desnom nogom i ostavio je sjajan utisak na mene. Takođe, sa Mitrovićem sam trenirao par puta dok je bio u omladinskoj školi, a i kasnije kada bi imao pauzu u Fulamu, dolazio bi kod nas da održava formu. Šta reći za Mitra, čovek je dao brdo golova za reprezentaciju. Sećam se jednog treninga, idu centaršutevi, a on kako god da zahvati loptu glavom – ona ide tamo gde je zamislio, samo „mašnicu da staviš”. Njih dvojica su mi ostala u posebnom sećanju, kao i Rikardo Gomeš koji je takođe vrhunski napadač."

Dao je i zanimljivo poređenje sebe kao napadača.

"Trenutno sam kao Raul Bobadilja, nekadašnji špic Augzburga, nažalost, svi ga nažalost pamtimo po golu Partizanu kada nas je eliminisao iz Evrope. Ne mogu puno da trčim, ali umem da skočim i da se zagradim. Sada se ni ne pridržavam toliko ishrane, ali krenuo sam polako u teretanu, hoću da se dovedem u normalnu liniju."

Za sada je stao na šest postignutih golova. Drugi je strelac ekipe, a prvi mu beži za jedan gol. Moći će da ga prestigne u poslednja dva kola. Cilj je i naredne sezone dvocifren broj pogodaka na njegovom kontu.

"Ako budem uspevao da dolazim - normalno. Uvek hoće napadači da budu najbolji strelci. Ne zavisi sve od mene, ima i do toga kakvi su ti saigrači. Jedan igrač ne može ništa da promeni. Najlakše je protivnicima da stave dvojicu na mene i reše problem. Međutim, ako budemo skockali tim i doveli neke igrače, iako ima i sada dosta zanimljivih fudbalera, može da se ostvari taj cilj. I protivnicima je sada zanimljivo kada me vide, pa me pitaju štoperi da li sam branio u Partizanu. Čude se što igram. Skoro smo igrali baš protiv Marjana Markovića, bivšeg igrača Zvezde i reprezentativca Srbije", rekao je Jovičić i dodao:

"Bio bih već sad najbolji strelac da sam dolazio redovno na utakmice, ali probaću da to popravim sledeće sezone."

Srdjan Stevanovic/Starsportphoto

S obzirom da bivši golman Partizana konstantno priča kako je voleo da igra, objasnio nam je kako je došlo do toga da na kraju završi među stativama tokom profesionalne karijere.

"Još dok se igrala "Mini Maxi" liga bio sam u Žarkovu i bio sam igrač. Bio sam najbolji strelac u tom momentu. I na jednu utakmicu nije došao golman, pa sam se javio da branim. Baš sam dobro branio i zovu me posle toga u reprezentaciju Beograda kao golmana. I svidelo mi se, i tako se nastavilo posle toga. Nikada nisam odustajao od igranja nogom i uvek sam na tome insistirao."

Nije mogao da se odluči koja mu je sada draža pozicija posle svega.

"To mi je jako teško da odgovorim. Kad sam bio klinac, obožavao sam Kristijana Ronalda dok je igrao za Mančester junajted i u školskom dvorištu nikada nisam hteo da branim. Onda se desilo da sam jednom stao na gol, zavoleo to i napravio karijeru, ali nikada nisam odustao od igre nogom. Čak i na zvaničnim utakmicama ja sam aktivno učestvovao u igri, izlazio do korner linije i slao pasove kao vezni igrač. I kada su se pojavili GPS uređaji, mnogo sam više prelazio od ostalih golmana. I jedno i drugo mi je podjednako drago. Tamo sam napravio karijeru, a ovde igram za svoju dušu i uživam u trećem poluvremenu i druženju sa prijateljima nakon meča."

Mogao je Jovičić komotno da brani još par sezona, s obzirom da ima tek 31 godinu. Ipak, povrede su odlučile da mora da završi sa profesionalnim igranjem fudbala.

"Dok sam bio u Veležu, doživeo sam tešku povredu adduktora, a imao sam i velikih problema sa hrskavicom u kolenu. To sam dugo vukao. Krenem da treniram, sastavim dva-tri meseca, pa se opet povredim i odem na pauzu. Nijedan trener ne voli golmana na koga ne može konstantno da računa, i ja to potpuno razumem. Ni ja kao trener ne bih stavio na gol nekoga ko se stalno povređuje. Zato sam napravio pauzu. Prvo sam počeo da radim kao trener u omladinskoj školi Omladinca iz Novih Banovaca. Jednom prilikom, falio nam je igrač na treningu, ja sam stao na gol i to mi je vratilo stare uspomene. Odlučio sam da pokušam ponovo i branio sam čitavu tu sezonu vrhunski. Bili smo peti na tabeli, Kabel nam je bežao samo tri boda, a jedino smo mi u vrhu imali licencu za viši rang uz Kabel. Međutim, koleno je ponovo počelo da pravi probleme i shvatio sam da je dosta. Profesionalni sport zahteva svakodnevne ekstremne napore, a moj problem sa kolenom nije mogao tek tako da se reši. Fudbal te ne čeka. Zato mi ova liga sada prija – nemam konstantne treninge, jačam nogu, radim vežbe koje meni odgovaraju i odigram samo utakmicu nedeljom. Iz cele te priče u Novim Banovcima sam sa predsednikom kluba došao na ideju da pokrenem i svoju golmansku akademiju, koja trenutno ima pauzu usled kraja sezone."

Jovičić je bio deo Partizana kada je osvojena poslednja šampionska titula. I u glasu mu se čuje koliko teško podnosi situaciju u kojoj se nalazi klub u kom je ponikao.

"S obzirom na to da sam bio deo te poslednje šampionske generacije, kada se setim tog slavlja i odlaska u centar grada, veruj mi da mi svaka naredna sezona bez titule pada izuzetno teško. Veliki sam navijač Partizana i ne mogu čak ni da gledam utakmice na TV-u, nego samo ispratim rezultate. Nisam bio baš dugo na stadionu, dete mi trenira u Partizanu, pa ću ga sad na leto odvesti na jednu utakmicu. Mnogo mi je teško jer je situacija u klubu loša i iskreno se nadam da će se nešto rešiti. Medije i ova prepucavanja svesno ne pratim jer me to samo nervira. Partizan je naš najveći klub, svi u svetu znaju za njega. Naša omladinska škola je bila druga u Evropi, odmah iza Ajaksa. Ljudi koji vode klub moraju da sednu, dogovore se i naprave zdravu priču jer potencijal postoji. Kada god je i derbi, ubedim sebe da možemo nešto da uradimo, a onda se zapravo vidi kolika je razlika. Za prave navijače je zaista mučno sve ovo."

Rado se seća i saradnje sa Markom Nikolićem, o kom se piše posebnim rečima posle svega što je napravio u karijeru, a najsvežiji uspeh mu je titula sa grčkim AEK-om.

"On mi je ostao u najboljem mogućem sećanju. Sećam se svakog njegovog treninga. On je neverovatan fanatik i ogroman motivator koji priča sa igračima i živi za fudbal 24 sata dnevno. Majstor je svog posla. Takav profil čoveka je trenutno potreban Partizanu, ali znam da je to jako teško. Gde god je bio, nešto je napravio. Znao sam da će napraviti uspeh sa AEK-om. Kada je najpotrebnije, uključi mozak 200 na sat. Sećam se kada sam trebao da idem na pozajmicu, ali me je poveo na pripreme da me proveri. Tamo sam se dokazao jer je on obožavao golmane koji dobro igraju nogom. Rekao mi je: „Igraj nogom, ako pogrešiš – moja je krivica.” To mi je dalo ogromno samopouzdanje, nijedan pas nisam pogrešio. Na kraju sam ostao u klubu, dokazao se, bio na klupi, uzeli smo titulu i to je period koji nikada neću zaboraviti."

Osim sa Partizanom, trofeja se domogao i u Veležu, sa kojim je osvojio Kup pobedom u finalu protiv Sarajeva posle penala. Da li je sudbina htela, ali u trenutku razgovora je baš gledao mostarski derbi, gde je Zrinjski u poslednjem kolu savladao njegov bivši klub.

"Mostar i Velež su mi ostali u srcu. Sa sve navijačima, upravom, stručnim štabom i ljudima u gradu. To je pravi porodični klub, to nigde nisam video. Nisu osvojili 36 ili 37 godina Kup, bio je veliki pritisak. Bili smo kao porodica tada i želeli smo da osvojimo Kup. Stadion u Zenici je bio krcat našim navijačima. Kada izađeš na teren i vidiš to, nema lepšeg osećaja od toga što smo im podarili trofej. Slavlje je bilo fenomenalno, doček u Mostaru, ceo grad se skupio. Prelep mi je osećaj. I danas idem za Mostar, išao sam baš na finale Kupa sada protiv Zrinjskog, morao sam da gledam uživo. Rado odem tamo, imam prijatelje sa kojima se redovno čujem i posećujemo se stalno", podvukao je Jovičić u razgovoru za naš portal.