- Australian Open 2019 -

Nolestralija

Oduvek mi je najteže bilo pisati kad sam srećan. Jer kada si srećan, reči ti i ne trebaju.

Zoran Kecman
Podeli
Photo by Jonathan DiMaggio/Getty Images
Photo by Jonathan DiMaggio/Getty Images

Ovako je Jelena bodrila Novaka Đokovića, ali ovoga puta od kuće FOTO

A ja sam danas, dragi prijatelji, srećan, kao što ste srećni i vi što ste gledali isto što i ja – genija na zadatku.

U sreći ponestaje reči, ponestaje pravih atributa, nekako se mozak sav pomeri. Opije te zanos, kao onaj pobednički šampanjac u pres sali kojim su pripadnici “sedme sile” nazdravili u čast, malo je reći, veličanstvene pobede Novaka Đokovića na australijskom tlu.

O, bože, kakva je to samo pobeda bila! Kakva je to demonstracija teniske veštine i moći bila! To je zastrašujući nivo, to je nešto najvrednije što je ovaj sport od pamtiveka do danas pružio i što se katapultiralo, kao kapsula negde duboko u svemir, da i nekim onim bićima, možda pokaže da se na jednoj planeti može igrati tako lepa igra na tako nestvaran način. Hvala ti, Novače.

Gledao sam tih nekoliko minuta otrežnjena Rafaela Nadala pred licem TV kamera i fotoaparata, kako pokušava da se iskobelja iz vira u koji je upao od prvog poena, prvog udarca u meču u kojem se od početka do kraja znalo ko je gazda na terenu i ko će diktirati kako će se igrati.

Čak se i veliki Rafa, zbunjen svom tom snagom koja ga je prosto oduvala sa terena, kao košava opali list, suočio sa istinom da neko u ovom trenutku igra tenis koji je sprat više, sferu više, koji je za njega, ma koliko da se spremao, još nedodirljiv.

Federerov refren polako odlazi u fejd aut. Rafin i dalje opstaje, nada se Španac vaskrsnuću na crvenoj šljaci Pariza, ali Novak se samo osmehuje. Taj momak je u meču sa španskim gladijatorom, demonstrirao neverovatno moćnu kretnju, preciznost i snagu udarca, bio je to čas iz nacrtne geometrije, jer je Novak plasirao loptice na mesta gde su Nadalu bile bolne tačke, posle kojih je morao da se grči, izvija, u pokušaju da uzvrati. Vratio je nešto, sve nije mogao. Novak mu je slao torpedo za torpedom, španska lađa se ljuljala na talasima sa sve više rupa u trupu, na kraju je posle dva sata potonula, kao Titanik. U dubinu januarske letnje noći, u jednom gradu na jugu planete, gde je tenis religija.

Photo by Michael Dodge/Getty Images
Photo by Michael Dodge/Getty Images

Može Rod Lejver da se kiselo osmehuje što ne slavi trofej omiljenog mu Rodžera Federera, može čak i Roj Emerson da žali kako više nije neprikosnoveni kralj Australijan Opena, što sada ima neko iznad njega, što je neko letvicu podigao za nivo više. Ako je neko zaslužio da bude postavljen u red teniskih božanstava onda je to Novak. Sinonim za tenis.

Lepo je i sam rekao kasnije, u srdačnom razgovoru sa srpskim novinarima, da za njega nema nemogućeg i nedostižnog. Glad za trofejima je i dalje tu, on je samo posložio kockice u savršen mozaik, i sada se istorija tenisa sama ispisuje. Nastavi li ovim tempom da melje, da bukvalno satire protivnike, da im oduzima svaku nadu da mu mogu naći slabu tačku, doći će i 16. i 17, pa i 18, 19, 20… I Rodžer Federer će moguće je, ostati iza, kao što je od danas Pit Sampras, kojeg je Novak tako elegantno preskočio.

Mi živimo neviđeno jake teniske momente. Živimo u doba kada jedna generacija tri tenisera svojim dostignućima upropaštava već drugi ili treću klasu junoša, uvek lakih na jeziku, ali nedovoljno brzih na obaraču. Otićiće mnogi od njih u istoriju sporta a da Grend slema omirisat’ neće.

Novak je opet prvi potegao. Pogodio. Dunuo u vrelu cevku, nakrivio njegov omiljen australijski šešir. Namignuo, šeretski. Sledeći, molim!

Ko je sledeći? Ima li sledećeg? Ko mu sme stati na crtu kad je ovako usaglašen, kako je i sam rekao, sa energijom univerzuma, ma šta god to kod njega podrazumevalo. Jer, zaista deluje.

Pitajte Rafu. Pitajte Luku Puja, kojem je, ako ništa drugo, od večeras mnogo lakše. Jer nije samo njega Novak pometlao. Upropastio. Demolirao. Razoružao. Deklasirao. Patosirao. Nokautirao.

Iz “Nolestralije”, poslata je teniskoj planeti nedvosmislena poruka. “Catch me if you can”. Vragolasto, kakav je bio i Di Kaprio u onom već sada, filmskom klasiku kad je mudro izmicao goničima.

Ne brini Novače, leti na svojim visinama. Ne mogu te još spustiti, prizemljiti. To ćeš moći samo ti, kada budeš poželeo, kad god budeš hteo. Tvoj je tenis iz drugih dimenzija. Ima vremena, shvatiće.

Zoran Kecman

prethodna strana 1 / 11 sledeca idi na stranu