- Australian Open 2019 -

Nedelja – dan za teniske divove, gladijatore

Celog dana pokušavao sam da odagnam misli o finalu Novaka i Rafe.

Zoran Kecman
Podeli
Photo by Jack Thomas/Getty Images
Photo by Jack Thomas/Getty Images

Nije išlo. Sve u Melburn parku asocira na dvoboj snova i na talas lave koji će proključati u nedelju iz grotla Rod Lejver arene, kada dva tenisera budu izašli na teren.

Sećam se kako sam nekad, grozničavo iščekivao vimbldonska finala. I kako sam po ceo dan znao da ostanem prikovan uz prenose koji su tada išli na drugom kanalu državne televizije.

Idemo da igramo fudbal, na Bezdan, treba nam još jedan, igramo protiv susedne ulice“, zvali su me uporno.

„Ne mogu“, vadio sam se, a u stvari sam čekao da gledam finale Edberga i Bekera. Nisam popuštao.

Pokušao sam i muzikom da odvratim misli od meča, ali koju god stvar da sam pustio dok sam kuckao tekstove, imala je neku asocijaciju na finale.

Niko ne zna, šta će se dogoditi sutra“, peva u refrenu moj omiljeni pop bend iz tinejdžerskih dana, Duran Duran. Bože, opet o Novaku i Rafi.

Pokušam da se prebacim na „domaći“, australijski teren. AC DC, „Thunderstruck“. O munje i gromovi, pa sevaće Novakovi i Rafini udarci takvom snagom, opet nova asocijacija.

Mislio sam da će mi grupa Midnight Oil biti beg od toga, ali ne lezi vraže.

Kako možemo da spavamo kad su nam kreveti u plamenu“? pitao se pevač u refrenu. Ama, ne vredi! Od teniske groznice gori Melburn, gori cela planeta, gori Tviter, Instagram, gde god se okrenem u tramvaju, na ulici, čujem samo ono „Novak, Rafa...“

Foto: Getty images
Foto: Getty images

Pre dolaska u Melburn čuo sam da ovde ima jedan sjajan podvodni akvarijum, koji sam svakako želeo da posetim. Nisam stigao, ali našao sam se danas u jednom još jačem akvarijumu, prepunom teniskih „ajkula“! Sa kolegom Ozmom sam u ciglo pedesetak kvadratnih metara prostora „ball rooma“ hotela Hajat, video toliko teniskih zvezda, sadašnjih, bivših na okupu.

Od Roda Lejvera, Ivon Gulagong, Pata Keša, Matsa Vilandera, Martine Navratilove, Kim Klajsters, Tomasa Johansona, Darena Kejhila... Jedino Ana Ivanović se nekako izmače, obećala je da će se vratiti za pet minuta, ali od nje kasnije, ni traga ni glasa.

Roj Lejver se izvinio, 80-godišnjoj legendi je glas bio neprepoznatljiv zbog kako je rekao bolova u grlu. Ali izdržao je baražnu vatru, australijskih, engleskih, nemačkih, čeških, španskih, konačno i nas, srpskih novinara.

Kolega kaže da je već nervozan i da nestrpljivo iščekuje meč, ja (otkud mi to dođe) rekoh kako sam miran i trudim se da ne mislim. Ali jeste, ne mislim...

Gledam svaku sitnicu, „kad god je Kvitova osvajala trofeje, nekako je i Novak sa njom“. Dobar znak. Pa dobro, i Naomi Osaka, na US Openu.

Samo nek se ponovi US Open“, kaže Sale.

Naleteh i na Špance, na Havijera iz agencije EPA, na Ignjasija iz dnevnika „As“. Pitam Havijera, nekako je otvoreniji i srdačniji. Momak iz Valensije mi kaže kako je i kod njih ludnica od iščekivanja.

A ko to može da predvidi? Kod njih jedan ili dva poena odluče pobednika“, kaže mi.

Istina. Premotavam neke od njihovih mečeva u glavi, najsvežiji onaj na Vimbldonu koji je Nole letos dobio sa 10:8 u petom setu. Au, kakva je to bila paljba s obe strane! Rafa agresivan, do koske, Novak je inteligentno crtao po terenu, konstruisao poene. Bilo je svega, to je bio jedan od onih mečeva za koje uvek možete da kažete da je šteta da neko izgubi. Teniski remi, kada bi postojao, to bi bio taj meč. Ali Novak je pobedio, bogu hvala. I uzeo titulu.

A onaj iz 2012? Onaj legendarni, nestvarni meč u pet setova i 5 sati i 53 minuta nadljudskih napora. Naježim se kad samo pomislim šta smo tu gledali. Pitam se, šta bi bilo kada bismo opet videli nešto slično? Da li je moguće takav spektakl ponoviti? Sa ovom dvojicom na sve možete računati.

Foto: Getty images
Foto: Getty images

Ali do finala, ima još nešto sati, a dotle, završen je turnir teniserki. Naomi, Naomi, pa ti devojko se stvarno ne šališ.

Letos sam, gledajući njeno finale sa Serenom, bio ljut na Amerikanku zbog onakve predstave u finalu, koje je Japanki otelo draž i slast prve velike titule. Međutim, Osaka je to sve lepo zaboravila, došla u Melburn, uzela pobednički ček i skočila na čelo svetske rang liste!

Ima nešto u njenoj pojavi što je neobjašnjivo simpatično. Da li ta nota stidljivosti, prividne zatvorenosti, jer Naomi je iznutra kao vulkan Fudži! Deluje mirno, a ustvari nikad ne znaš kad će emotivno da ekspodira. Bila je jedna takva implozija, kada je Kvitovu vratila u meč ne iskoristivši meč lopte, skoro da je zaplakala. Kasnije se „resetovala“, pobedila, stigle su suze radosnice.

Japanci, koji su u poslednja dva dana izvršili invaziju na Medija centar, slave, Naomi je obradovala sve u zemlji, o njoj se priča.

Jedan od njih me je danas i pitao za mišljenje o njenoj igri i šta može da uradi. Rekoh mu, ako pobedi (a dogodilo se), „zvezda je rođena“.

Mislite li da može da bude dobra kao vaš Đoković?“, pitao me je.

Može, rekao sam, zašto ne bi bila ženski Nole?“, naročito sad kada je vlasnica dva Grend slema u nizu. Što ljudima oduzimati nadu? Neka veruju, kao mi u Novaka.

Veseli Japanci čavrljaju, Osaka sa pobedničkim peharom šeta kompleksom u Melburnu, pada još jedno, prilično prohladno veče. Kod devojaka, zavesa je pala.

Na velikoj sceni, u nedelju od 19.30 po ovdašnjem, a 9.30 po našem centralno evropskom, tek se podiže.

Knedla mi stoji u grlu, kao i uvek u iščekivanju velikih događaja. Samo da se sve srećno završi. „Samo da sve bude u redu, i svaki dan, siguran“... stiže odnekud refren grupe KKN. Opet muzika.

A nedelja, dan za teniske gladijatore. Nole, molim te, izdrži, znaš koji je danas dan. Pobedi. Samo pobedi...

prethodna strana 1 / 11 sledeca idi na stranu