Pakleni dan u Melburnu, Novakov nokaut Puja

I to ne bilo kakva pobeda, već trijumf za skok na poslednji stepenik melburnškog dvonedeljnog, kako je Nole to i sam rekao na konferenciji, "vojevanja".

Baš tako Nole, vojevanja. Koliko si ti vojevao sa protivnicima na terenu, jednako toliko smo i mi novinari sa svim izazovima koje je Australijan Open pružio pred nama.

Ali dan je počeo izlaskom iz klimatizovanog stana u rernu spoljašnjosti. 'Stani čoveče, kud si krenuo', procedio sam kroz zube kao pustinjak kada me je zapahnula vrelina sa asvalta u Vest Bransviku.

Napolju, nigde žive duše. Samo neki auto projuri ulicom, ili ako se neko i usudi da izađe, ne čini to bez onog slamnatog šešira, ali samo da skokne do obližnjeg marketa, po osveženje.

Prodavačica u marketu mi kaže, 'ne brinite gospodine, stiže nam za koji sat osveženje sa zapada', videćete kako će da zahladni'.

"No way", kažem u neverici da nešto ovih 44 stepena može da "razbuca" tek tako.

Ali gospođa je bila informisana. Samo nekoliko sati kasnije, prestao je da duva onaj topli fen, počeli su odnekud da stižu talasi svežine, postade odjednom prijatno.

Dobro je, biće i Novaku lakše da igra, pomislio sam.

Kada je došlo vreme za meč, uverio sam se još jednom u ćudi australijskog vremena. U "Rod Lejver areni", onako u kratkim rukavima, počeli smo da osećamo nelagodnu hladnoću.

Ali hladnoću je brzo zamenila euforija, radost, zadovoljstvo zbog onog što smo videli na terenu. Novak je plesao, "crtao", igrao se sa Francuzom.

Tek što se završio prvi set, koleginica iz Nemačke već sastavlja izveštaj na laptopu, uspevam onako na daljinu da pročitam:

"Novak Đoković i Rafael Nadal ponovo u velikom finalu"...

"Danke, frojlajn", pomislih. Pa kako je to lepo kada već svi znate da je posle veličanstvenog prvog seta od 6:0 sve već gotovo.

Kad Novaku "zagusti" u nekom poenu, odozgo sa tribina, začujemo poznati glas naše prijateljice Branke i njenog prijatelja Uroša, divnih ljudi koje sam imao prilike da upoznam ovde u Melburnu i da se družim sa njima.

"Ajmo, Nole", kaže Branka u prepoznatljivom tonu, tako je da i Nole već navikao da prepoznaje njen glas.

Uroš i Branka mirni, gledaju još jednu dominantnu partiju Đokovića. Ko zna koliko su puta odgledali ovde njegove mečeve, a kako su mi otkrili, stalno primenjuju isti ritual, sve kako bi Novak pobedio. Sudeći po njegovim rezultatima ovde znam da im je to uvek upalilo, pa je i ovog puta.

I drugi set prođe kao od šale, u pauzi između drugog i trećeg, uvek duhoviti kolega Ivan Mrđen, savršeno primećuje:

"Teže bi mu bilo da je igrao sa Ameli!", uspeo je da me natera u smeh aludirajući na Lukinog trenera, Ameli Morezmo, koja je meč pratila iz VIP lože.

Sva priča se završi dok dlanom o dlan, ma ni fudbalskih 90 minuta nije Novak potrošio na Puja. Celih 83 za tri seta, bože, kako li je samo požurio da nas skloni sa onog hladnog vetra.

I onda trenuci kada Novak šarmira sve na stadionu, duhovita konverzacija sa Džimom Kurijerom.

"Prvo, kupio bih kartu za taj meč između Rafe i mene iz 2012. Sada su,doduše, drugačija pravila, imamo super taj brejk u petom setu, tako da neće toliko potrajati. Ipak, jednom u životu se dogodi takav meč", kaže Novak koji dobija ovacije sa tribina, naročito kada pominje sina Stefana i kako sa njim priča o Spajdermenu.

Scena na Lejveru očas se prazni, sve misli se okreću vikendu, nedelji, velikom finalu. Na pragu smo ispunjenja velike misije, Novakovog sedmog pehara u Melburnu.

Još samo dva dana i Novak piše novu istoriju. O kakav bi to bio kraj divnog putešestvija u donji desni džep ove prelepe planete...