Đorđe Bojanić: Jasenovac – rana koja ne sme da zaraste u zaboravu

Jasenovac nije samo mesto stradanja. To je opomena, krvlju ispisana istorija i zavet na&scaron;em narodu da nikada ne ćuti o onome &scaron;to se dogodilo.Svakog aprila, kada se približi datum proboja jasenovačkih logora&scaron;a, pred nama nije samo istorija &ndash; već i savest. U Donjoj Gradini i Kozarskoj Dubici obeležava se stradanje žrtava jednog od najstra&scaron;nijih logora smrti u Evropi&hellip; Jasenovca.Parastosi, liturgije i polaganje venaca nisu samo obred, već opomena: da ne zaboravimo.April 22. 1945. godine ostaje upisan kao dan očaja i hrabrosti &ndash; dan kada su zatočenici krenuli u proboj, birajući slobodu ili smrt. Od njih nekoliko stotina, preživeo je tek mali broj. Taj dan Srbija danas obeležava kao Dan sećanja na žrtve holokausta, genocida i drugih žrtava fa&scaron;izma. Ipak, ostaje gorko pitanje: za&scaron;to u samom nazivu nema jasnog pominjanja srpskih žrtava?Jer Jasenovac nije bio samo logor. Bio je sistem uni&scaron;tenja. Kompleks logora osnovan 1941. godine, pod upravom usta&scaron;kog režima, postao je mesto masovnog stradanja Srba, Jevreja, Roma i svih koji su bili nepoželjni. Surovost koja je tamo sprovođena prevazilazila je i najmračnije predstave ljudskog zla.Minimum 700000 ljudi je ubijeno u Jasenovcu a, samo Srba preko 500000.Brojke su danas predmet sporenja, umanjivanja i revizije. Da li je moguće da posle toliko decenija nemamo konačan i potpun popis žrtava? Ili je, možda, problem u tome &scaron;to istina nekome ne odgovara?Svedočanstva, dokumenti, pa čak i izve&scaron;taji nemačkih oficira, ukazuju na razmere zločina koje je nemoguće ignorisati. Ipak, danas sve če&scaron;će slu&scaron;amo poku&scaron;aje da se broj žrtava smanji, da se zločin relativizuje, a krivica zamagli. To nije samo istorijski problem&hellip; to je moralni sunovrat jednog naroda.Posebno mesto u tom stradanju imaju deca. Jasenovac je bio jedini logor u Evropi sa posebnim logorima za decu. Sudbina te dece ostaje jedna od najstra&scaron;nijih rana na&scaron;eg naroda. Ako tu istinu zaboravimo&hellip; izgubili smo sebe.I zato nije dovoljno samo sećati se jednom godi&scaron;nje.Tragično je da Srbija ni danas nema dostojan memorijalni centar koji bi sistematski čuvao sećanje na ove žrtve, nema ni naziv za svoje žrtve kao &scaron;to imaju Jevreji i Romi.Bilo je najava, bilo je polaganja kamena temeljca, bilo je obećanja&hellip; ali rezultati izostaju. Vreme prolazi, a mi i dalje kasnimo tamo gde ne smemo.Sećanje nije pitanje politike. Sećanje je pitanje identiteta.Dok drugi narodi svoje žrtve imenuju, po&scaron;tuju i čuvaju od zaborava, mi se jo&scaron; uvek kolebamo između istine i tuđih tumačenja i interesa, kao da trgujemo sa sopstvenim žrtvama i ,,dželatima&ldquo;.Ne smemo dozvoliti da se žrtva izjednači sa dželatom, niti da istina bude žrtvovana zbog &bdquo;dobrih odnosa&ldquo;&hellip; koji svakako trebaju biti ljudski, ali da cena nije relativizovati i umanjiti broj žrtava i istinu gurati pod tepih.NEMAMO PRAVO NA TI&Scaron;INUAko mi ne budemo govorili&hellip; drugi će pisati umesto nas. Ako mi budemo ćutali&hellip; istina će biti prekrojena.Ako zaboravimo&hellip; pristajemo.Jasenovac nas ne pita &scaron;ta mislimo.On nas obavezuje.Da pamtimo &ndash; zbog mrtvih.Da govorimo &ndash; zbog živih.Da istrajemo &ndash; zbog onih koji dolaze.Jer narod koji izgubi sećanje &ndash; gubi i budućnost i smisao postojanja i bitisanja.Priredio: Đorđe Bojanić

Đorđe Bojanić: Jasenovac – rana koja ne sme da zaraste u zaboravu

0 Komentari