Foto: Dragoslav Dedović/DW
Foto: Dragoslav Dedović/DW

Mala strana - naša strana FOTO

Podeli

Na Maloj Strani u Pragu šare na trotoarima podsećaju na one u Lisabonu. Ta dva grada imaju sličnu energiju. Ne umem to ničim dokazati osim možda unutrašnjom zvučnom viljuškom koja treperi u ritmu gradskih vibracija.

Slučaj je hteo da smo odseli na Maloj Strani, na levoj obali Vltave. Hotel Kinsky Fountain na početku Holečkove ulice ponudio je sve što se od Praga očekuje – kvake mutnog sjaja, crvene tepihe koji upijaju zvuk koraka, stilski nameštaj i pomalo mrzovoljnog recepcionera.

Narednih dana će se ispostaviti da je doručak odličan. Sudeći po jezicima na kojima su razgovarali gosti, tu je bilo Austrijanaca, Italijana, Amerikanaca, Kineza, čini mi se da sam čuo i španski, za ostalo nisam siguran.

Naspram hotela, celom dužinom Holečkove koja vodi uzbrdo, nalazi se Park Kinski. Njegovo zelenilo na brdu krije drvenu grkokatoličku crkvu. Ali nas čeka cela Mala Strana, pa bi penjanje uz park koji je zapravo brdo uzelo previše vremena, ostavićemo to za drugi put.

Čim siđete nekoliko koraka duž Holečkove nađete se na Trgu Kinski, naspram Palate pravde i fontane „Pad vremena“, odakle glavna malostranska ulica Ujezd vodi paralelno sa rekom. Skrećemo u Ulicu Viteznu ka Mostu legija. Ali ga ne pređemo, već siđemo na levu obalu i odatle mu se divimo.

Foto: Dragoslav Dedović/DW
Foto: Dragoslav Dedović/DW

To je jedan od lepših u nizu lepih praških mostova. Prethodni most, izgrađen 1839. bio je lepotan od gvožđa, ali mu je nosivost bila nedovoljna. Nepune dve decenije posle izgradnje zatvorili su ga za saobraćaj tramvaja koje su vukli konji – građanstvo bi na jednoj strani silazilo, prelazilo most pešice, i ukrcavalo se u zaprežni tramvaj koji ih je čekao na drugoj strani. Šest decenija posle nastanka mosta, saobraćaj na njemu je obustavljen, i počelo se sa uklanjanjem tog i gradnjom kamenog mosta.

Novi most otvorio je Franc Jozef 1901. godine. Most ćesara Františka kako su ga zvali Česi preimenovan je sa osnivanjem Čehoslovačke u Most legija – dobrovoljačkih čeških jedinica koje su se borile protiv Austrougarske. Od 1941. Do 1945 zvao se Smetanin most, od 1960. do 1990. – Most 1. Maja. Ponovo je preimenovan s padom komunističkog režima.

Duž Đavoljeg potoka

Foto: Dragoslav Dedović/DW
Foto: Dragoslav Dedović/DW

Silazimo stepenicama sa čela mosta na Maloj Strani u park na rečnom ostrvu Kampa. Ono je nastalo prokopavanjem kanala od Karlovog mosta do Mosta legija. Time je deo obale pretvoren u rečnu adu.

Kanal Čertovka – Đavolji potok – spominje se u spisima iz 1169. Stanovnici Praga uživaju na suncu, opruženi na travi ili šetaju opijeni proletnjom dokolicom. Na kraju parka počinje „Praška Venecija“ („Pražské Benátky“), kvart na kanalu koji se proteže sve do Karlovog mosta.

Foto: Dragoslav Dedović/DW
Foto: Dragoslav Dedović/DW

Počeci ovog naselja su neslavni – prve građevine su podignute početkom 16. veka, od građevinskog šuta nakon velikog požara u Praškom zamku. Najpre se na rečno ostrvo naselio običan svet, ali od 17. veka tu su svoje palate počeli podizati nemački plemići. Neke od fasada tih kuća očuvane su do danas, naročito duž Nerudine ulice. One zrače jedinstvenim šarmom u praškom predvečerju.

Mala Strana je zapravo grad u gradu. Istorijski je ova obala između zamka na brdu i Vltave bila samostalan grad više od pet vekova – do kraja 18. veka. Vladari su pod zamak naselili nemačke zanatlije i misionare. Današnje zgrade potiču iz vremena baroka, jer su dva požara uništila gotičku osnovu gradskog jezgra.

Stižemo do trga Kampa ispod Karlovog mosta. Penjemo se na most i vidimo kako se on na malostranskoj obali zabija u stomak varoši. Posmatrana sa Karlovog mosta, Mala Strana izgleda kao predložak za Diznijeve crtane filmove, u kojima umetnici imaju zadatak da crtežom stvore atmosferu bajke.

Veća kula je izgrađena kada i ostatak Karlovog mosta, ali je mala kula zapravo deo Juditinog mosta koji je odnela razgoropađena Vltava. Ostao je jedan manji toranj koji je spojen sa novoizgrađenom gotičkom kulom.

Foto: Dragoslav Dedović/DW
Foto: Dragoslav Dedović/DW

Prisećam se da su u Pragu studirali slikari kao što su Milan Konjović ili Stojan Aralica, ali i mnogi drugi, te da je učitelj brojnim jugoslovenskim umetnicima bio Vlaho Bukovac, rodom iz Cavtata, koji je od 1903. bio prvi čovek Praške likovne akademije. On je inače svojedobno u Beogradu, Kragujevcu i na Cetinju portretirao Obrenoviće, Karađorđeviće i Petroviće.

Naš Prag

Foto: Dragoslav Dedović/DW
Foto: Dragoslav Dedović/DW

Mojoj generaciji je bliža „Praška škola filma“. Odrastali smo uz filmove Aleksandra Petrovića, formativne godine su nam nezamislive bez filmova Gorana Paskaljevića, Srđana Karanovića, Gorana Markovića, Lordana Zafranovića ili Rajka Grlića. Svi su ti ljudi kao studenti koračali ovim ulicama. Tada Prag nije bio ovako doteran. Ali je uvek bio svoj.

U Mostovskoj ulici primećujem zastavu Srbije. Ambasada je očito na reprezentativnom mestu, odmah posle kapije koja vodi na Karlov most. Pretpostavljam da je tu bila i jugoslovenska ambasada.

Foto: Dragoslav Dedović/DW
Foto: Dragoslav Dedović/DW

Jednog od ljudi koji je ostavio veliki trag u Pragu poznavao sam lično. Veso Đorem, simpatičan gazda sarajevskog „Doma pisaca“ krajem osamdesetih, imao je radoznao duh, žive oči i osmeh koji pleni. Umeo je da postavlja pitanja i da sluša. On je tada od prosečne kafane na dobrom mestu stvorio ultimativnu fensi adresu.

Sarajevska noć i praški dan

Foto: Dragoslav Dedović/DW
Foto: Dragoslav Dedović/DW

Jedne duge noći krajem osamdesetih, posle fajronta, s još dva mlada sarajevska pisca i Vesom ostao sam do pet ujutro u razgovoru koji nije imao ni početak ni kraj. Bilo je kasno proleće. Svitao je lep dan. Potrošio sam 100 maraka – bile su to tada velike pare. I danas mislim da su bile dobro uložene – u jednu od noći koju decenijama obasjava sećanje na lepotu druženja.

Tada sam poslednji put video Vesu. Znao sam i da je radeći ketering za ekipu Emira Kusturice na snimanju „Andergraunda“ u Pragu zaradio početni kapital, pa je kao emigrant otvorio restoran Luka Lu. Od njega je stvorio kultno mesto u koju se zalazili i češki i jugoslovenski umetnici i političari. Preminuo je u Pragu marta 2021.

Foto: Dragoslav Dedović/DW
Foto: Dragoslav Dedović/DW

Prateći šine ulicom Ujezd našao sam se pred restoranom, koji je po svemu nosio pečat Vese Đorema, sarajevskog ugostitelja i kulturnog radnika – niz knjiga naših pisaca je prevedeno na češki zahvaljujući baš njemu.

U restoranu su nam rekli da možemo da sednemo na sat vremena, ali da je sve posle toga rezervisano. Seli smo na petnaest minuta. Niko nije dolazio da nas pita hoćemo li piće. To mi je prijalo. Samo je živopisni enterijer kao Vesino oproštajno pismo blistao u mediteranskim bojama. „Lijepo si ti ovo odradio, druže“, promrmljao sam sebi u bradu. Kao da se negde u meni zapalila sveća za ovog posebnog čoveka. Onda smo se opet obreli na ulici Ujezd.

Praški trotoari

Foto: Dragoslav Dedović/DW
Foto: Dragoslav Dedović/DW

Pošli smo prema baroknoj Crkvi Svetog Nikole. Setim se da sam na tendi Vesinog restorana video slogan „Mala Strana – naša strana“. Čini mi se da sam i ja počeo da navijam za levu obalu.

Vrzmamo se po radnjama u kojima su suveniri skuplji, ali i kvalitetniji nego inače. Setim se da je na drugoj strani reke u jednoj prodavnici suvenira radila Bosanka. Na pitanje kako je u Pragu, rekla je: „Eto, onako.“ Dodala je da su češke škole i fakulteti dobri, pa je zadovoljna zbog dece. U Pragu je od 1992. Da, to je večna priča o našim ožiljcima.

Ovde na Maloj Strani zvrndaju tramvaji, trotoari sa kockom imaju mustre koje me podsećaju na Lisabon. Čini mi se da ta dva grada imaju sličnu energiju, ali to ne umem dokazati ničim, osim mojom unutrašnjom rezonantnom viljuškom koje zna da radosno zatreperi u ritmu vibracija nekog grada.

Vreme je da potražimo nešto jestivo. Zalazimo u jedan restoran italijanskog tipa. Pokušavamo da objasnimo kako su nam na umu češke knedle. Odjednom mladi konobar progovara srpski. Zove se Astrid, Albanac je, odrastao je u Pragu. Objašnjava nam kako da se domognemo radnje specijalizovane za knedle. Ali ona je na drugoj strani reke, a danas smo odlučili da je ne prelazimo.

Astrid je nedavno bio u Sarajevu i Beogradu. Jedina zamerka koju je izgovorio – u Sarajevu nema u svim lokalima piva. Albancu odraslom u Pragu bespivna zona morala je izgledati kao svetogrđe.

Manastirska točionica

Setio sam se preporuke jednog nemačkog poznanika – ko se malo odlepi od centra i sedne na tramvaj broj 22, neće se pokajati. Uz tu liniju koja vodi na brdo pored zamka nalaze se najmanje dve dobre pivnice.

Tramvajski prevoz u Pragu je među najboljim u Evropi. Dvadesetdvojka je došla brzo. Nebo se opet natmurilo. Nema gužve. Jedino mi silazimo kod manastira.

Brževnovski manastir su osnovali benediktinci 993. godine. Došli su iz Bavarske, pa ne treba da čudi da je prema jednoj povelji pape Inoćentija IV. iz 13. veka u manastiru već postojala pivnica. Sledstveno tome, radi se o najstarijoj pivnici na češkom tlu.

Sedim u manastirskoj točionici, „Klašterni šenk“, restoranu pri pivnici. Divim se boji piva, peni koja podseća na onu koja nas je kao decu prekrivala u kadi. Butkica stiže na sto reš pečena. Nema puno gostiju. Prostorija je svetla, prostrana, rustikalna.

Nekada su ovde bile manastirske štale. Novo vreme je donelo potpunu modernizaciju manastira. Na njegovom imanju su ova točionica, prodavnica pića i hotel. Odlične praške pivske kafane izbledele su pred ovim dijamantom među pivnicama. Dok mi manastirski napitak klizi niz grlo, osećam lakoću stvorenu u više od sedam vekova usavršavanja umetnosti pravljenja piva.

I račun je bio iznenađenje. Suma koju smo platili je za trećinu manja nego dole, u gradu. Zahvaljujem se i monasima i Svetoj velikomučenici Marini Antiohijskoj, kojoj je posvećena lepa barokna crkva u dvorištu. Ona je za Nemce Magdalena, a za Čehe – Marketa. Kako god, kod naših ljudi omiljena Ognjena Marija je sigurno blagoslovila ovo mesto, jer ovo češko pivo spada u prava čuda.

Sledećeg jutra smo se opet uputili ka Svetom Nikoli, da bismo se još malo provrzmali sokacima u „Maloj Veneciji“. Kafe Pariz koji je skupa i luksuzna zamka za turiste još uvek ne radi. Ne manje hvaljen kafe Mondieu – na francuskom to znači „moj bože“, ali je to i naziv pesme Edit Pjaf – nudi nesvakidašnje dobru kafu i još bolji kolač.

Visoki, ironično nasmešeni konobar, mogao bi biti malo finiji i brži. Ali to je generalno boljka turistički prenatrpanih gradova. Uživamo upravo u tome da je lokal poluprazan, dok se lagani džez pripija uz naše duše još pomalo utrnule od sna.

"Idiotizam muzike"

I Milan Kundera je u Pragu slušao muziku. Ali je posle sovjetske okupacije u romanu „Knjiga smeha i zaborava“ zapisao sledeće: „Zvučnici su zahtevali od okupirane zemlje da zaboravi gorčinu istorije i da se oda radostima života.“ Zemlja je sada slobodna, pa mogu bez griže savesti da se predam „idiotizmu muzike“ kako je ovo uživanje u harmonijama, ritmu i melodiji tada nazvao Kundera.

Posle toga sledi šetnja do „Lenonovog zida“. Bočni zid koji pripada manastiru Malteškog reda, najstarijoj sakralnoj građevini na Maloj Strani, grafitima su iscrtavali još šezdesetih godina. Bilo je tu i ljubavnih pesama i političkih poruka – protiv komunističkog režima, a od 1968. i protiv sovjetske okupacije.

Džon Lenon je sa svojom pesmom Imagine od 1971. postajao sve češći motiv. Česi su to mesto zvali Zid plača. Kada je Lenon ubijen 1980, zid je postao mesto komemoracije. Na godišnjicu njegove smrti, svakog 8. decembra, ljudi su se okupljali kod Lenonovog zida u sve većem broju.

Ti skupovi sećanja postali su protesni skupovi. Uzalud je vlast prefarbavala zid i hapsila ilegalne ulične umetnike. Parole o slobodi, ljubavi i drukčijem svetu opet bi iskrsavale, sve brojnije. Godine 1988. grupa studenata je na zidu ispisala poruke koje kritikuju režim. To je dovelo do sukoba stotina studenata sa policijom na Karlovom mostu.

Posle Plišane revolucije, zid je sve više postao mesto hodočašća mladih turista. Jedni su dopisivali, drugi doslikavali. Jedna grupa akcionih umetnika je prekrečila zid u belo. Klimatski aktivisti su ispisivali svoje poruke. Sve je opet počelo nanovo.

Potom su vlasnici zida – Malteški vitezovi – u dogovoru sa gradom angažovali poznate češke i međunarodne ulične umetnike da rekonstruišu zid u duhu originalnih poruka. Od tada se ta površina posmatra kao umetničko delo i na njemu nije dozvoljeno dopisivanje – osim na mestima predviđenim za to.

Kako god, Lenonov zid je postao ravnopravan artefakt u odnosu na ostale znamenitosti Praga. Grad ipak ne zaboravlja. Kundera bi rekao: „Borba čoveka protiv moći jeste borba sećanja protiv zaborava.“

Pesme plača i siromaštva

Prolazimo i pored jedinog preostalog vodeničnog točka na Čertovci. Kada nema turista i kada se čovek zagleda u vodu „Đavoljeg potoka“, učini mu se kao da površina odražava onaj Prag koji je potonuo u vreme kao u mulj.

Znam da ovaj doterani i nalickani Prag kroz koji danima lutamo, nije jedini koji je postojao. Ožiljke su uglavnom prekrečili. Ali čitao sam pesme češkog nobelovca Jaroslava Sajferta, koji se rodio i umro u Pragu u prošlom veku. U pesmi „Noćna tama“ on se seća grada koji je potonuo u tamu:

Kada smo lutali zajedno

zamračenim Pragom,

prozori su bili pokriveni,

iza mnogih su ljudi plakali,

da srce zaboli.

A u pesmi „Cilindar gospodina Kresinga“ Sajfert nam poručuje:

To je bilo u vreme kada je grad Prag

među svim evropskim gradovima

kao što su London, Rim i Pariz,

bio siromašan do suza.

Raskoš sa kojom smo suočeni u ovom gradu počiva, kao i drugde, na zaboravljenom plaču i siromaštvu. Sreća te postoje pesnici da nas podsete na to.

Znam da bih možda trebalo da pripovedam i o drugim turističkim čudima Male Strane. O sjajnim restoranima kao što su Černi Orel ili Stari Prag. O Muzeju muzike (u inat Kunderi). O praškom Zamku i Zlatnom sokaku. O Valenštajnovoj palati i Kafkinom muzeju.

Ali o tome ću neki drugi put.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.

strana 1 od 499 idi na stranu