Šta sa zgradom u kojoj se ubijalo?

Na jugu Sao Paula, u ulici Tutoia, stoji već oronuli kompleks betonskih zgrada koje više liče na nekakve kancelarije. Tri dugačke dvospratne zgrade okružuju prostor koje je sada veliki parking sa samo nekoliko parkiranih vozila gradske policijske stanice, piše Dojče vele.

Ali za vreme vojne diktature u Brazilu od 1964. do 1985, ta zgrada bila je pojam straha, terora i smrti. I parking je bio pun zloglasnih crnih limuzina tajne službe DOI-CODI. To je skraćenica za zloglasno Odeljenje za obaveštajni rad – Centar operacija za unutrašnju odbranu (Destacamento de Operações de Informações - Centro de Operações de Defesa Interna). Službenici tog odeljenja imali su praktično neograničena ovlašćenja u „borbi“ protiv komunizma.

Štaviše, iako je bilo ekspozitura tajne policije bilo po čitavom Brazilu, teror je počeo upravo u Sao Paulu. DOI-CODI je zapravo stvoren iz takozvane Operação Bandeirante, koja je baš u tom gradu okupila više pripadnika savezne i lokalne policije, a priključili su im se i neki pripadnici brazilske vojske. Finansijski su ih pomagali lokalni industrijalci, a njihov „rat“ protiv marksista, iako je bio sa ona strana bilo kakvih zakona, ubrzo je postao praksa vojne diktature u čitavom Brazilu.

Mučena predsednica, ubijen novinar...

Oronula zgrada u Sao Paulu spolja jedva da pokazuje išta od svoje mračne prošlosti. Tu je nekada radilo više od 200 agenata tajne policije. Zgrada je proteklih godina više puta obnavljana i pregrađivana, ali osnova kompleksa ostala je ista kao i u doba vojne diktature. Stanovnici grada odlično znaju šta se u njoj nalazilo i zato je i danas zaobilaze u širokom luku.

Tokom vojne diktature u Brazilu je uhapšeno više od sto hiljada ljudi, a bar polovina od njih bila je i mučena. Evidentirana je likvidacija 486 osoba, a samo u toj zgradi ubijeno je 47 ljudi. Zgradu u ulici Tutoia odlično poznaje i aktuelna predsednica Brazila Dilma Rusef. Ona se još kao studentkinja priključila socijalističkom pokretu i 1970. je uhapšena u Sao Paulu.

I nju su mučili, kako tvrde njene drugarice iz zatvora, puna 22 dana, ali DOI-CODI u studentkinji sa debelim naočarima ipak nije otkrio neku presudnu opasnost po državu i režim. Druga sudbina je u sedištu tajne policije u Sao Paulu snašla novinara i levičarskog intelektualaca Vladimira Vlad Hercoga.

Foto: Beta/AP

Prekretnica za čitav Brazil

O poslednjim danima popularnog novinara svedoči njegov prijatelj i kolega Leandro Koner. I njega su istog dana „pozvali“ da im objasni svoje veze sa zabranjenom Komunističkom partijom Brazila tako da je čuo šta se događa u susednoj, Hercegovoj ćeliji. Satima su ga mučili i svako malo je čuo krike svog prijatelja. Ali onda; „jednog poslepodneva odjednom je bila tišina u njegovoj ćeliji“, seća se Koner.

Ta tišina uzbunila je čitav Brazil, čak i u tim danima vojne diktature. Objavljeno je da je Vladimir Hercog „izvršio samoubistvo“ u svojoj ćeliji i kao „dokaz“ je ponuđena fotografija novinara obešenog o rešetku prozora.

Naravno da niko nije poverovao u to objašnjenje tajne policije. Uprkos zabrani okupljanja, na njegovoj sahrani u Sao Paulu okupile su se hiljade ljudi, a taj pogreb pred katedralom u Sao Paulu pretvorio se u najveći protest protiv kompletne vojne diktature. Policija je na demonstrante morala da pošalje oklopna vozila i čitav grad je bio prekriven suzavcem. I upravo taj događaj bio je prekretnica u Brazilu. Doduše, diktatura je nakon toga potrajala još deset dugih godina, ali i vlastodršci su tada u Sao Paulu shvatili da ih građani neće pustiti da vladaju doveka. Istovremeno, i na drugoj strani su i poslednji shvatili da sa vojnom diktaturom više nema nikakve diskusije.

„Bolje ikad nego nikad“

Vojna diktatura u Brazilu odavno je okončana, ali u zemlji još uvek traje duboka podela, kako se odnositi prema tom periodu koji je odneo toliko žrtava. Tek prošle, 2013. godine, osnovana je Nacionalna komisija o istini – jer ni danas se ne zna sudbina brojnih građana koji su nestali u tim mračnim godinama državnog terora.

Pored toga, ove godine je i tačno pola veka otkako je izvršen vojni puč u Brazilu. Zato bi i ta zgrada tajne policije trebalo da postane muzej u kome će svako moći da vidi teskobne ćelije u kojima su se mučili zatvorenici. A to bi onda i pomoglo i u suočavanju s tim vremenom u kome nije bilo malo onih koji su podržavali „čvrstu ruku“ vojne diktature.

Aleksandre Murao je član brazilske umetničke grupe Aparecidos Politicos koja se na svoj način bavi periodom vojne diktature. On takođe želi da se sedište tajne policije pretvori u muzej koji bi trebalo da posluži za suočavanje s prošlošću. „To suočavanje trebalo je početi ranije“, smatra Mourao: „Ali bolje ikad nego nikad.“