"Slave su postale trend za široke narodne mase"

Piše: Selena Kosorić

Izvor: danas.rs

Ovaj, za Srbe karakterističan praznik, jedan je od retkih koji su se održali još od paganskih vremena. Nekad su se slavili bogovi, danas sveci. Običaji se zaboravljaju, neki se dodaju "u hodu", Crkvi i veri smo sve manje privrženi, ali kad dođe slava, gleda se da sve prođe "po pravilima". Uz Božić, ovaj praznik se smatra najznačajnijim crkvenim praznikom.

Poznato je da su Srbi na ovaj način održavali veze sa precima i da je obeležavanje slave imalo važnu ulogu u očuvanju pravoslavne vere i tradicije tokom turske vladavine. Teolog i veroučitelj Mladen Aleksić smatra da je ono što ovaj praznik drži u životu, "njen versko-tradicionalni element, a koji je naš narod povezao sa nacionalnim identitetom".

Iako karakterističan za Srbe i Pravoslavlje, ovaj praznik se sreće i u Makedoniji, delovima Bugarske, Crnoj Gori, a i kod katolika u Albaniji, Dalmaciji, Hercegovini… U Srbiji se najbolje održao, mada su istorijske okolnosti i moderno doba uticale na način na koji se on proslavlja i doživljava.

"Odnos građana prema slavi se promenio u poslednje dve decenije u smislu da su slave postale trend za široke narodne mase. Sve je počelo devedesetih, kada se srpski narod, stradajući u ratovima, okrenuo Crkvi, nakon poluvekovnog odsustva religije iz jugoslovenskog društva. To 'versko buđenje' imalo je i negativne posledice, jer je narod sada Crkvu doživljavao kao instituciju za ispunjavanje svojih religioznih, privatnih potreba“, objašnjava Aleksić.

Dok se za osnovne potrebe često nema, za pripremu slavske trpeze se izdvaja i do nekoliko stotina evra. To mnoge navodi na stav da je ovakav vid praznovanja danas pomodarstvo, da se zaboravlja na njen duhovni smisao, što ne uključuje obilje hrane i pića. Kako tvrdi Aleksić, to je odlika „nominalnih hrišćana“, onih koji ispunjavaju određene verske forme, dok se suština Pravoslavlja zaboravlja. Tu se vidi "kontradiktornost u vezi statistike verujućih i polupraznih crkvi nedeljom“, navodi on.

"Ne možemo reći da je nekad postojao duhovni smisao, a danas ne. U 21. veku, digitalnom dobu, narod je i dalje u potrazi za duhovnom hranom. Samo, pitanje je da li im mi, kao Crkva, možemo prilagoditi traženu 'duhovnu hranu' današnjem vremenu“, navodi Aleksić i napominje da "pridavanje pažnje krsnoj slavi može biti pomodarstvo ako se samo držimo te forme, ne obraćajući pažnju na njenu suštinu“.

Razlog zašto se većina svetitelja slavi tokom hladnijeg dela godine je praktičan. Kako su Srbi bili zemljoradnički narod, uglavnom su slavili svece koji se praznuju tokom hladnijeg dela godine, kad ima manje posla na njivi. Najčešće slave u Srbiji su Sveti Nikola 19. decembra (Nikoljdan), Arhanđel Mihajlo 21. novembra (Aranđelovdan), Sveti Georgije 6. maja (Đurđevdan), Sveti Jovan Krstitelj 20. januara (Jovanjdan), Dimitrije Solunski 8. novembra (Mitrovdan) i Sveti Sava 27. januara (Savindan).

Običaji i simbolika

Foto: Thinkstock

Nema domaćinstva u kojem slava prolazi bez karakterističnih obrednih predmeta poput sveće, žita, svete vodice. Ipak, malo je onih koji znaju njihovu simboliku, kao i običaje koje treba ispoštovati.

Pripreme za slavu su nekad trajale i po nekoliko dana, jer je bilo važno da se ovaj dan, kojim se proslavlja zaštitnik doma, dočeka svečano kako dolikuje. Prvo se kuća raspremi i očisti, ukućanima se kupi ponešto novo, da bi se "ponovili", a potom nastupaju ostale pripreme.

Od davnih vremena običaj je da sveštenik dolazi u kuću da sveti vodicu, koja, prema verovanju, čisti dom i progoni zlo. Uz pomoć grančice bosiljka umočene u vodicu, krope se ukućani i dom. Svećenjem vodice se, kao i zajedničkim molitvama, održava duhovni mir i snaga u domaćinstvu, a običaj se sprovodi za slavu i Vaskrs. Nakon što sveštenik kropi dom i nakon što ukućani popiju malo svete vodice, ona se dodaje u testo za slavski kolač, koji se obično mesi dan pred slavu.

Nakon što se prekrste i očitaju Očenaš, domaćice se daju u ovaj zadatak sa željom da kolač što lepše ukrase. Krst i pletenica su nezaobilazni detalji, a razni simboli od testa kojima se kolač ukrašava predstavljaju želje ukućana za svoju porodicu. Na sredini kolača utiskuje se pečat sa slovima IS HS NI KA, što je skraćeno od "Isus Hristos pobeđuje“. Veruje se da se na ovaj način prinosi žrtva u znak zahvalnosti Bogu za spasenje, a sam kolač predstavlja telo Isusa Hrista. Ono se simbolično poliva vinom, "krvlju Isusovom". Kolač se lomi obredno, uz njegovo okretanje i molitvu i, ako se lomi u crkvi, uz pominjanje imena domaćina i njegovih ukućana. Predavanjem dela kolača slava se simbolično predaje sledećem domaćinu. Pošto se kolač iseče, svako od ukučana pojede po parče, a ostatak se poslužuje gostima.

Osim slavskog kolača, domaćica uoči slave priprema i slavsko žito, odnosno koljivo ili panaiju. Ono se prinosi u čast sveca koji se slavi, za zdravlje ukućana i pokoj duša predaka. Veruje se da se žito ne sprema za Aranđelovdan i Ilindan, jer su oni "živi svetitelji", ali to je pogrešno verovanje jer se žito prinosi za pokoj duša predaka, a ne svetitelja.

Kao i slavski kolač, koljivo se pravi od čiste pšenice. Pšenično zrno u hrišćanstvu simboliše večni život, smrt i vaskrsenje. Tokom pripreme koljiva, pšenici se dodaju šećer i orasi, te je prijatnog slatkog ukusa, zbog čega ga deca vole i ostatak nakon slave se obično daje njima.

Nakon što se žito stavi u posudu za posluženje, u sredinu se postavlja mala sveća koja gori dok traje sečenje kolača. Običaj je da se žitom prvo posluži domaćin, a zatim ostali ukućani. Njega gostima služe žene, domaćica ili mlađe devojke u kući. Najčešće se poslužuje uz vino koje se pije nakon jedne kašičice žita. Gost se prvo prekrsti, čestita slavu, posluži se žitom, ponovo se prekrsti i sedne. Žito se, kao i kolač, na dan slave nosi u crkvu na osvećenje.

Slavska sveća je još jedan rekvizit koji nosi značenje žrtve. Ona treba da bude od čistog pčelinjeg voska, jer označava čistu i nevinu žrtvu. Svećom se ističe svečanost praznika. Simbolizuje svetlost, odnosno govori o ukućanima kao o sinovima svetlosti, a ne mraka. Sveća može biti manja, ali ne bi trebalo da bude od parafina. Ona se pali na dan slave i gori tokom celog dana, a kada izgori malo do svećnjaka, domaćin se prekrsti i polako je ugasi vinom. Nakon gašenja, sveća se postavlja pored ikone ili na neko drugo svečano mesto u kući, gde čeka do sledeće godine.

Svi slavski obredi se vrše uz prisustvo ikone svetitelja koji se slavi, a sto za kojim se sedi bi trebalo a bude okrenut prema njoj.

Iako nam, kad pomislimo na slavu, na pamet pada obilan slavski ručak, ovo nije obavezan deo. Postoji običaj da se na dan slave spreme ručak i večera za goste, ali potrebno je spremiti samo ono što ide uz obred rezanja kolača. Sve ostalo je stvar volje i finansijskih mogućnosti. Nisu obavezni ni veliki pokloni, posebno kada se uzme u obzir koliko su slave česte tokom ovog dela godine.