Šta Biblija kaže o evoluciji?

Senzacionalistički naslovi u novinama i kontroverze koje su izazivala neka naučna otkrića samo su mu doprinosile.

Iako nauka i religija funkcionišu na sasvim različitim metodama, kriterijumima i temama, ni jedna i dalje nije odnela pobedu u ovom ratu.

Nije Biblija prva koja se bavi Postanjem. Na primer, drevni Vavilon iznedrio je mit o borbi između bogova na čijem je kraju stvoreno čovečanstvo.

Egipćani su kreacionizam posmatrali kao rađanje i evoluiranje.

Zato nije nikakvo čudo što se i biblijski narodi pitaju za svoje poreklo.

Stvaranje zemlje je po kreacionistima obavio Bog, kosmički arhitekta. Međutim, ni jednu Njegovu tvorevinu nije stvorio ni iz čega. Ipak, upravo tu ideju je popularizovao sveti Avgustin.

Naime, u Postanju Bog koristi već postojeću prašinu kako bi napravio prvog čoveka.

Prethodno je stvarao iz amorfne supstance i primordijalnih voda: „U pocetku zemlja beše bez oblika i prazna; i beše tama nad bezdanom“.

Postoji, međutim, jedan mitski deo iz ranijih kultura: na hebrejskom reč „duboko“ glasi „tehom“, , ali se odnosi na primordijalnu boginju Tiamat, koja predstavlja slani ambis oko i u Zemlji.

Moderni prevod „vode“ u Biblijskom mitu odnosi se na pomenuti „bezdan“.

Iako se prva dva poglavlja odnose na stvaranje sveta, Postanje 3-11 pokazuje kako se ljudi upoznavaju sa redom i haosom.

Zlo je stvoreno od ljudi u Rajskom vrtu. U tekstu se zmija ne navodi direktno kao Satana, nego „beše lukava mimo sve zveri poljske“.

Adam i Eva odlučuju da se ogluše o Božije naredbe i pojedu zabranjeno voće (dakle, jabuka se ne navodi), što je prilično mali prekršaj za tako žestoku kaznu koja je usledila.

Sledeća stvar koja je pošla naopako je sukob između braće Kaina i Avelja.

Pošto je svet postao zao, Bog šalje poplavu da obriše sve, ali se zlo vraća brzo po opadanju vodostaja, pa je do kraja priče o Vavilonskoj kuli (Postanje 11), čovečanstvo potpuno razjedinjeno.

Biblija sadrži i druge opise stvaranja i izvan Postanja 1:11, ali je suština izgubljena u savremenom sukobu kreacionizma i evolucionizma.

Psalam 104, na primer, poetično slavi Božije stvaranje i nudi paralelu sa mnogim mnogo starijim pesmama iz Egipta, poput „Velike himne Atenu“, napisane u 14. veku pre Nove ere.

Čak se i u Knjizi o Jovu 38:41 presuđujući u svađi između Jova i njegovih prijatelja bog oglašava slikovitim prikazom stvaranja.

Biblija u sebi ne sadrži monolitnu i jednoobraznu predstavu stvaranja.

Ona ga različito predstavlja od teksta do teksta i za cilj ima da postavi okvir postanka materijalnog i ljudskog sveta.

Prava poruka nisu njeni detalji, nego uvid u prirodu božanskog i čovečanskog sveta.

Foto: Sujin Jetkasettakorn / FreeDigitalPhotos.net