Da li znate šta je "kliker metoda"?

Rasprave o kvalitetu metoda obuke pasa traju već gotovo čitav vek. Novo doba donelo je do sada neviđen razvoj teorija o ponašanju pasa i načinu njihove socijalizacije.Svaki vlasnik psa, međutim, i dan-danas traga za sopstvenim putem vaspitanja životinje. U moru načina, saveta i preporuka po praktičnosti, ali i kontroverznosti, ipak se izdvaja takozvana „kliker metoda“. Mnogi je smatraju najboljim (ili najlakšim), ali i najhumanijim načinom obuke psa, dok joj drugi zameraju mnogobrojne manjkavosti. Sigurno je samo jedno – niti postoji manja sprava namenjena životinjama, niti ima više tumačenja njene uloge i svrhe, prenosi Petmagazine.rs.

Šta je kliker?

A o čemu se zapravo radi? „Kliker“ je mala plastična sprava s metalnom trakom po sredini, nalik igrački, koja za minimalan novac može da se kupi u gotovo svakom pet-šopu i koja na pristisak prsta emituje karakterističan zvuk „klik“. Namenjena je slanju poruka psu. Umesto verbalnog obraćanja, prilikom rada s ljubimcem vlasnik ne koristi uobičajene pohvale rečima („bravo“, „dobro“) već životinju stimuliše kliktanjem spravicom. Popularni „kliker“ kao alatka u središtu je metode koja je vremenom prerasla sopstveno polazište i razvila se do nivoa filozofije o vaspitanju pasa. Centralno mesto u njoj zauzima princip da se pas nikako ne kažnjava, već se njegov vrednosni sistem zasniva na kombinaciji nagrađivanja i izostanka nagrade, odnosno ignorisanja.

Povezivanje zvuka i nagrade

Prvi korak u „kliker treningu“ jeste povezivanje zvuka s nečim što je za psa motivišuće – nagradom ili nekim prijatnim osećanjem. U većini slučajeva to je zalogaj slasne poslastice, mada može biti i omiljena igračka. Ključ je da se vlasnik oglasi klikom svaki put kad pas uradi nešto dobro i za šta će biti nagrađen. To se čini sve dok životinja ne poveže nagradu s karakterističnim zvukom. Kad ljubimac nauči da prepoznaje zvuk i nagradu, „kliker“ postaje efikasno sredstvo u rukama dresera.
Da bi se pas ponašao kako nama odgovara, željene radnje on mora najpre da nam ponudi. Neka ponašanja su prirodna i urođena, poput sedanja, leganja ili lajanja. Ona ne samo da su prirodna već mogu i da se predvide, pa čak i izazovu. Radnje poput „daj šapu“, „mrtav“ ili „zamoli“, koje nisu urođene, čovek mora nekako da izazove. To se najlakše postiže hranom. Kad pas izvrši radnju, taj trenutak označimo klikerom. Vremenom će on izgraditi jasnu vezu između radnji, zvukova i posledica, što će trening učiniti uspešnim.

Psi ne razumeju jezik ljudi. Reči njima postaju razumljive i dobijaju smisao tek posle učestalog ponavljanja. Da bi bili poslušni, potrebno je definisanje određenog ponašanja (radnje), njeno imenovanje i jasno značenje (naredba). Kad pas ovlada ovom veštinom, važno je da čovek eliminiše određene radnje, odnosno da razdvoji kad će pas biti nagrađen, a kad neće.

Foto: Thinkstock/ilustracija

Prednosti

U uspostavljanju poželjnog ponašanja kod pasa „kliker“ metoda ima niz prednosti. Oni koji su je primenjivali kažu da je za rezultat ključan isti zvuk koji označava pohvalu, što čovek ne može da postigne. Iako se čini da su glasovne komande nepromenljive, životinje osećaju razliku u boji glasa kad je čovek tužan, veseo, razdražen ili umoran, pa ih drugačije doživljava.

Prednost ove metode je i u brzini reakcije. Ukoliko je pas, primera radi, izvršio komandu „sedi“, vreme koje je potrebno da mu vlasnik priđe, pohvali ga i nagradi, dovoljno je da se on već pridigne i ostane zbunjen za koju radnju je pohvaljen. „Kliker“ omogućava veoma precizan tajming, a izuzetno je koristan i za učenje na daljinu, jer njime pas može efikasno da se pohvali i na većem odstojanju. Zagovornici ove sprave kažu i da je „klik“ neutralni zvuk, psima lako čujan, koji ne prenosi ni pozitivne ni negativne emocije na psa kroz glas kao što to čini čovek.

I dok dobar deo vlasnika pasa smatra da je korišćenje „klikera“ najbolji način za rad sa ljubimcem, nije ni malo onih koji ga kao metodu osporavaju. Njihovo nadgornjavanje argumentima traje godinama, a razvoj nauke o ponašanju pasa dodatno komplikuje izvođenje ispravnog suda o njegovoj upotrebi. Razlozi protiv korišćenja ove sprave kreću se u rasponu od praktičnih problema korišćenja uvek iste sprave (da bi emitovala zvuk na koji je pas navikao), pa do dubinske filozofije ove vrste treninga.

Zamerke

Jedna od ozbiljnijih mana ove metode jeste nepostojeći sistem kazni. Po zagovornicima „kliker“ dresure, kao i kod svih stručnjaka koji se zalažu za takozvani motivacioni princip u vaspitanju, jedina kazna za psa jeste – ignorisanje. Ovakav pristup često dovodi do očajanja vlasnike koji žele da psa vaspitaju na najbolji način. Oni neretko nemaju odgovor na pitanje kako da postupe ukoliko njihov ljubimac radi neželjene, zabranjene, ili čak po njega opasne stvari. Većina njih će reći da ignorisanje nije dovoljno efikasna mera ukoliko životinja, na primer, grize kabl za struju ili pretrčava prometnu ulicu.

Iskustva s korišćenjem „klikera“ pokazuju i da postoji široki prostor za njegovu nepravilnu upotrebu. Dovoljno je da vlasnik klikne nekoliko puta u pogrešnom trenutku i da pas nauči pogrešnu radnju. Mnogi dosta zameraju i konceptu nagrade u vidu zalogaja, jer to podrazumeva da vlasnik uvek ima hranu pri sebi, što je često, imajući u vidu okolnosti, gotovo nemoguće. Ništa manji problem jeste i loš kvalitet „klikera“ koji su u prodaji, što za posledicu ima česte kvarove i zamenu. Iako na prvi pogled to nije krupni nedostatak, često se dešava da spravice koje možemo da kupimo u pet-šopovima proizvode različite zvuke, na koje pas ne reaguje.

Oni koji su sa svojim ljubimcem radili uz pomoć spravice za kliktanje, kažu da je ova vrsta filosofije uspostavljanja odnosa sa psom kvalitetna i da uz određene korekcije i primenu elemenata iz drugih metoda daje dobre rezultate. Ispravljanje njenih mana obično se svodi na kombinovanje njenih načela s pojedinim načinima kažnjavanja psa. Humanost, naravno, nijednog trenutka nije u pitanju, jer se i metode kazne svode na određene pokrete ili gestove čiji cilj nije nanošenje bola, već samo slanje poruke o neželjenom ponašanju psa.

Ne ubijaj psa

„Kliker trening“ je popularni naziv za način rada sa životinjama prema principima operantnog uslovljavanja. Danas se sve više koristi u obuci ne samo pasa, već svih životinja.

Reč je o metodi s dugom tradicijom, koja datira u vreme Drugog svetskog rata. Marien Breland (1920-2001), učenica čuvenog profesora B. F. Skinera, i njen suprug Keler Breland u to vreme su počeli da treniraju golubove pismonoše. Godine 1943. osnivaju firmu "Animal Behavior Enterprises", koja prva u svetu koristi ove metode.

Drugi suprug Marien Breland – Bob Bejli pomoću metode operantnog uslovljavanja i korišćenjem klikera uspešno je radio s više od 150 vrsta različitih životinja.tokom 50 godina njegovi treneri trenirali su više od 15.000 životinja za potrebe vojske, policije, filma i reklama. Bračni par Bejli sarađivao je i s Karen Prior, koja je svetsku slavu stekla 1985. godine knjigom „Ne ubijaj psa“. Tokom svog poluvekovnog rada treneri firme "Animal Behavior Enterprises" fizičko kažnjavanje koristili su samo 12 puta, dresirajući više od 15.000 životinja.