Kod psihijatra se sve manje priča?

Ranije je prosečan psihijatar u Americi sa privatnom praksom imao oko 50 – 60 pacijenata koji dolaze na konsultacije jednom ili dvaput nedeljno u trajanju od 45 minuta.

Danas je situacija drugačija – psihijatri imaju i po 1.000 pacijenata sa kojima su razgovori ograničeni na 15 minuta, uglavnom po jednom u mesec dana.

Razlog je smanjenje troškova osiguranja na troškove lečenja psihičkih poremećaja, pa se više ni jednom stručnjaku iz te oblasti ne isplati da troši vreme na razgovore s pacijentom. Sve što se može učiniti za tih 15 minuta je – propisivanje leka.

Loše iskustvo

Nekada je cilj psihijatrije bio da život pacijenta postane srećan i ispunjen, a danas terapija postoji samo da bi ih održala funkcionalnim.
Toga je svestan i psihijatar dr Donald Levin. „Morao sam da se utreniram kako bih odoleo da se ne uplićem preterano u njihov život, a da pritom ne skrenem sputa i izneverim svoju profesiju“, objašnjava on.

Prelaz sa terapeutskih razgovora na terapiju lekovima na mnoge psihijatre je uticao razarajuće. Sada se osećaju nekompetentnima i nesrećnima jer ne mogu na pravi način da pomognu svojim pacijentima.

Jedno istraživanje iz 2005. godine pokazalo je da samo 11 odsto psihijatara razgovara sa svojim pacijentima, ali postoje indicije da će taj procenat dodatno da se smanjuje.

Bolnice su nekada pacijentima omogućavale konsultacije i po nekoliko meseci, a danas ih otpuštaju sa receptom za lekove za svega nekoliko dana.
Nedavna istraživanja su pokazala da je terapija razgovorom efikasnija od pilula protiv depresije, ali svega pola pacijenata sa tim poremećajem dobija takav tretman u odnosu na one od pre 20 godina.

Psihijatri, naime, mogu da zarade oko 150 dolara za tri petnaestominutne posete sa propisivanjem lekova, što je mnogo više u poređenju sa svega 90 dolara za 45-minutno konsultovanje.

Inicijalne konsultacije traju 45 minuta, dok svaka naredna poseta traje 15. Ranije je na prvom zakazanom sastanku dr Levin mogao da dozvoli pacijentu da ispriča svoju verziju problema sa svega nekoliko upadica, ali sada za to nema vremena.

U petnaestominutnim “saslušanjima” on stiže da postavi svega nekoliko pitanja vezanih za raspoloženje, energiju, koncentraciju, seksualnu disfunkciju i ponovo propiše lek. To je sve.

Za jedan radni dan koji traje 11 sati, on pregleda 39 pacijenata. Međutim, nije siguran da će moći u budućnosti.

Iako je učen da bez žurbe i analitično sagleda pacijentov problem, on to više ne može postići. “Godinama smo učili veštinu psihoterapije i morali na kraju da odustanemo od nje zbog škrtosti osiguravajućih društava. Ali jedan po jedan moramo da prihvatimo da ta veština više nije ekonomski isplativa. Većina nas ima decu koja studiraju, pa bi tako drastično smanjenje prihoda bio pravi šok za sve nas. Trebalo mi je pet godina da prihvatim da nikada više neću tako obavljati posao koji sam voleo”, objašnjava dr Levin.

On je mogao da se pomiri sa manje novca i izdvojio bi vreme za pacijente koje osiguranje ne bi pokrivalo, ali je priznao da nije želeo da menja životni stil na koji su on i njegova žena navikli.

Srednja godišnja plata za psihijatre u Americi je 191.000 dolara. Kako bi održali prihode, trebalo bi da povećaju broj usluga koje pružaju, ali ne zarađuju dovoljno za dodatnu obuku.

Skupa alternativa

Drugi pokušavaju da odole pritiscima osiguravajućih kuća i rade za dobro pacijenata. Oni prolaze tako što imaju manje posetilaca tokom cele nedelje, nego dr Levin tokom samo jednog dana.

Na stotine psihijatara i dalje nude terapiju razgovorom, ali oni danas mnogo skuplje naplaćuju tu uslugu.

Na primer, u Njujorku se sat razgovora sa bankarom naplaćuje 600 dolara, dok dečji psihijatri naplaćuju oko 2.000 dolara samo za inicijalnu evaluaciju.

Foto: Ambro / FreeDigitalPhotos.net