HTC Desire

Dobitna kombinacija leži u jednostavnoj doktrini: uraditi suprotno od onoga što bi uradili Amerikanci. Na prvi pogled minorni detalji zapravo su najvažniji.

Desire je iznutra skoro pa ista stvar kao i Nexus One, te je fokus na spoljašnjosti i funkcionalno estetskim razlikama koje opredeljuju buduće vlasnike.

Važnija spoljašnjost

Zadovoljstvo komadnog aluminijuma ostaje rezervisano za Legend, budući da je Desire napravljen od plastike. Iako se ugođaj ne može uporediti sa Legendom, Desireu se nema šta puno zameriti. Veliko deo sprave obložen je tankim slojem gumiranog materijala, dok je ostatak blago teksturisan, što je, sve zajedno, jednostavno dobra i kvalitetna celina.

Suprotna postavka "komandi" u odnosu na Nexus jedna je od nijansi koja Desire stavlja ispred dotičnog. Mehanički tasteri i trackball koji umesto kuglice ima optički senzor znače siguran odziv tastera i bolje uklapanje u dizajn sprave, mada je za prelazak sa kuglice na optiku potrebno neko vreme za adaptaciju.

Dimenzije aparata su nešto veće u odnosu na dosadašnju ponudu HTC-ovih telefona, za šta je, pre svega, kriv 3,7-inčni ekran.

Ekran je po specifikacijama identinčan ekranu koji se ugrađuje u Nexus One, što znači najbolje što HTC nudi na domaćem tržištu, kada su Android sprave u pitanju.

U poređenju sa najboljim iz HTC-ove Windows Mobile ponude, odnosno HD2, Desireov ekran jeste manji (3,7 u poređenju sa 4,3 inča), ali prikazuje više boja (16 miliona u odnosu na 65 hiljada) i izrađen je u AMOLED tehnologiji, za razliku od HD2 čiji je ekran TFT, pri istoj rezoluciji (800x480).

Ukoliko dimenzije nisu imperativ, Desire nema konkurenciju, jer zahvaljujući boljoj tehnologiji troši manje struje i ima bolji prikaz, u neuporedivo više boja.

Softver i hardver

Legend, kojim smo se nedavno bavili, uveo je Android 2.1 i novu izvedbu HTC Sensea na scenu. Desire u tom kontekstu ne nudi ništa novo, pošto je opremljen istim operativnim sistem i grafičkim sučeljem. Sve to naravno izgleda, ali i funkcioniše mnogo bolje na većem ekranu i brzom procesoru, uz mogućnost pokretanja verovatno svih programa koji za Android postoje, a moguće ih je instalirati na Desire. To znači da će Google Earth, za koji Legend nije imao resursa, funkcionisati na Desireu.

Procesorske snage u Desireu je toliko da se pojavljuje i u reklamama, te ko ne zna koliko gigaherca ima, verovatno ne zna ni da Desire postoji. Ono što je suviše za reklamu, ali prilično važno, jeste memorija koje u Desireu ima 576MB, 64 više nego u Nexusu.

Uporedno testiranje i merenje bi možda moglo dati odgovor na pitanje da li je HTC stavio malo više memorije u Desire kako bi Sense imao dovoljno, što nažalost ovog puta nismo sproveli u delo. Model koji smo imali na testu imao je MicroSD karticu od 4GB, uz podrsku za 32.

Isto što važi za operativni sistem važi i za kameru, te pet megapiksela i LED blic rade istu stvar kao na Legedu. Isto je i sa povezivanjem, što znači Mini USB i 3,5 mm audio ulaz.

Pre nego što odete u kupovinu

Ono sto je novo u odnosu na dosadašnju ponudu Android telefona su nešto veće dimenzije. Iako je rukovanje jednom rukom za nijansu teže nego sto je to slučaj sa ostalima, period adaptacije je kratak.

Sa druge strane, Desire je skoro pa savršen za veći unos teksta kada se koristi u horizontalnom položaju, jer su tasteri na virtuelnoj tastaturi veći pri čemu, dimenzije takve kakve su, omogućavaju sigurnije i prijatnije držanje u odnosu na manje telefone. Performanse operativnog sistema i softvera su sjajne, uz odlični ekran i kvalitetnu izradu. Jedini faktor koji destabilizuje harmoniju je Adobe Flash, čija pohlepa za resursima ponekad prevazilazi i mogućnosti Desirea.

Ipak, i ovako odličan kakav realno jeste, Desire nije bez mana. Pomenuti Google Earth u vreme kada je sprava bila na testu nije bilo moguće instalirati iz Android Marketa, zajedno sa nekolicinom drugih programa. Nekoliko minuta istraživanja otkrilo je da je problem na relaciji HTC - Google, pošto Desire u tom momentu nije prošao neophodnu proceduru kako bi se sve aplikacije našle u Marketu. Ručna instalacija paketa skinutog sa mreže je rešila problem, ali se ovakve stvari ne mogu tolerisati, iako je izvesno da je pitanje vremena kada će sve doći na svoje mesto.

Takođe, intenzivno korišćenje interneta preko mobilnog operatera (telefon kao što je Desire jednostavno nema smisla koristiti bez konstatnog pritupa mreži) dovelo je do blagog grejanja donjeg pozadinskog dela telefona, što se nije dešavalo sa Magicom, Heroom ili Legendom. Važno je ponoviti da se radi o blagom intenzitetu, ali dovoljnom za primetiti u prvo vreme (ubrzo prstaje da zavređuje pažnju), što je verovatno kompromis u dizajnu kućišta koje je osetno tanje (11,9 mm).

Iako je često pominjan, Nexus One nećete pronaći u domaćim radnjama, bar ne zvanično. To znači da je dilema da li kupiti Nexus One ili Desire u Srbiji prilično iracionalana. Ako pak možete nabaviti Nexus i spremni ste rizikovati garanciju i nepostojanje servisa, izbor nije lak, mada je na papiru Desire bolja sprava.

Kada je ostatak Andorid ponude u pitanju, kupovina bilo kog HTC-a koji nije Desire ima smisla jedino ako je aluminijum apsolutno neizostavan ili ako je Desire prevelik. Tri hiljade dinara, kolika je razlika u ceni za kupovinu bez paketa, u poređenju sa onim sta Desire nudi, ravna je nuli. Nešto više hiljada razlike kada je kupovina uz pakete čini se takođe kao nedovoljna ušteda.

HTC Desire smo na test dobili od kompanije Vip, detaljne specifikacije i cene pogledajte na njihovom sajtu.