Makedonac je glavni "soko" – za B92.net otkriva sve o tehnologiji u tenisu

Bolju osobu za to nismo mogli da nađemo. U pitanju je Makedonac Blaže Trifunovski, glavni čovek kada je u pitanju ova oblast i tehnologija bez koje moderan sport ne može.

Radi pri ATP-u kao, u bukvalnom prevodu, koordinator linijskih odluka putem računara, a sa njim smo imali prilike da razgovaramo u medijskom restoranu Ol Ingland kluba.

"Sve što se dešava sa tim ide preko mene, ja pravim trening za sve ljude koji su u poslu. Najvažnije je da ocenjujem kako se sudi, to znači da kada imamo taj sistem jedan zvaničnik ATP je uvek tamo gore gde je sistem u upotrebi da bi se kontrolisalo. Sistem je nezavisan i različite su kompanije. Ovde imamo 'Hok aj', 'Foks ten' i 'IMG'. Svaki put kada kompanija daje usluge igračima mi moramo da imamo zvaničnika da kontroliše da sve bude u redu, da niko ne manipuliše sistemom i ne radi ništa nelegalno. Tako igrači mogu da budu mirni da je sve urađeno kako treba. To mi je normalan posao sa ATP, pravim sve dezignacije u svetu, ko ide gde, da odobrim ko ide od naših sudija. Sve što je u vezi tog sistema, sa turnirima, organizacija, koliko terena imamo, koliko je ljudi potrebno sve se to radi sa ATP. Na grend slemovima imam ugovor i radim obično Australijan open, Vimbldon i US open jer na Rolan Garosu za sada nema nema sistema linijskih odluka putem računara. To je jedini grend slem koji ne radim, ali to je izvan mog regularnog posla", rekao je Trifunovski.

Blaže ugovor sa ATP ima na 20 nedelja godišnje, uz osam sedmica sa Grend slemovima. Makedoniju je napustio 1994, kada je otišao na Novi Zeland, gde je proveo 15 godina. U duši je, kako kaže, i dalje Makedonac.

"To je bilo sasvim, sasvim slučajno. Kada se Jugoslavija raspala, dok sam još živeo u Makedoniji, igrao sam tenis rekreativno, ali sam uvek bio zaintersovan. Gledao sam mečeve i video da neko treba da sudi i prijavljivao sam se za taj posao. Kada se Jugoslavija raspala, Makedonija je probala da bude deo ITF i oni su im rekli da moraju da imaju sudijsku organizaciju. Niko u to vreme nije znao šta to znači, pa su me pitali da li mogu ja da organizujem za njih. Kontaktirao sam ITF i onda je došao jedan Slovenac u Skopje i održao nam prvi kurs za sudije. To je meni ostalo tako u glavi da sam rekao ovo je posao za mene, putovanje po svetu".

Pre ovog posla, Trifunovski je radio nešto što nema nikakve veze sa tenisom – medicinskom biohemijom.

"Kada sam otišao na Novi Zeland dva, tri meseca posle sastanka prvo što sam uradio je da sam postao član sudijske organizacije. Nisam imao ni račun otvoren, prvo sam postao član sudijske organizacije. Daleke 1994. godine nije bilo puno sudija u svetu i odmah su mi dali šansu, imali su čelendžer u Velingtonu gde sam otišao i radio nekoliko mečeva u stolici. Tada su mi rekli da radim dobar posao, imali smo turnir u Ouklendu, WTA i ATP, radio sam i to verovatno dobro i dali su mi šansu da idem u Australiju. Te 1995. godine sam u Australiji stigao do belog bedža, počeo sam da putujem po Aziji i Australiji tamo gde sam mogao da radim. Tokom 1997. godine sam otišao u Singapur po sledeću značku to je bila bronzana, položio sam to i od 1998. sam počeo da putujem stalno po svetu. Otprilike sam svake godine šest, sedam meseci putovao po svetu i onda se više nisam vratio svom poslu koji sam radio u Makedoniji - ja sam specijalista medicinske biohemije. Radio sam u bolnici, bio sam šef biohemijske laboratorije devet godina, ali evo već 27 godina nisam ušao u bolnicu i nemam nikakav kontakt sa medicinom. Bio je moj san da radim u tenisu i da putujem oko sveta."

Prelomni trenutak u njegovoj karijeri dogodio se u Majamiju 2006. godine.

"Kad je 'Hok aj' došao na tenis bio sam u Majamiju linijski sudija. Imali smo prvi meč u Majamiju, počeo je Hok aj, radio sam za ATP, ne kao sada sa ugovorom, već sam bio prisutan i pojavila se potreba da neko kontroliše ovaj sistem. Do tada su to radile sudije na stolici četiri ili pet njih. Neko je išao tamo, pa su drugi dolazili, menjali su se, ali im se to nije sviđalo jer jedan sudija treba da bude na terenu 1, a već je gore, pa se meč premesti... Bila je to komplikacija, pa su rekli u redu poslaćemo jednog čoveka samo za to. Pošto sam bio mlađi došao sam u pravo vreme i rekli su mi da će me trenirati da budem ovo. Tako je sve počelo, a u tom trenutku sam bio sudija na stolici. Došao sam do srebrne značke i radio sam dosta na ATP, ipak oni su bili zadovoljni onim što radim, pa su me od stolice polako premešetali sve više i više ka sadašnjoj poziciji. Jednog dana su rekli da stopiram da budem sudija u stolici i da dobijam ugovor za trenutku poziciju. U suštini sam sada zadužen za to."

Trifunovski je objasnio kako zapravo čitava tehnologija funkcioniše.

"U principu to je ’ball tracking technology’. Pokušavaju da imaju informaciju u svakom trenutku gde se loptica nalazi. Ima 10-12 kamera oko terena. Informacije iz kamere uzimaju otprilike oko 60 frames per sec. To znači da u svakoj sekundi oni 60 puta kliknu, da znaju gde je lopta. Informacija onda dolazi u softver, kalkuliše brzinu lopte, spin... Na kraju, naprave rezultat gde je lopta u svakom trenutku, Pre meča, pre turnira, oni izmere teren, tačno u milimetar. Sistem zna gde je teren, pravi kalkulaciju kada lopta prvi put dotakne podlogu. Mi imamo informaciju čim lopta dotakne teren. Recimo, linijski sudija kaže ’aut’, mi odmah imamo informaciju da li je to tačno ili nije. Ako se pozove čelendž, mi tu informaciju prenosimo ljudima preko lepe grafike. Kod nas su samo brojevi, kalkulacije. Sistem pravi predviđanje. Moramo da znamo da je sve predviđanje, kalkulacija. Nije to 100 odsto".

Uglavnom ga pitaju koliko je hok-aj tačan, ako može u procentima da se kaže. Ima univerzalan odgovor.

"Svako me pita koji je procenat tačnosti sistema. Ja ima kažem: ako imamo bolji sistem, kojim možemo postojeći da testiramo, mi ćemo upotrebiti taj drugi sistem. Međutim, nema. Kako testiramo sve sisteme? Postavimo high speed kamere na liniju i onda sa topom, pucamo lopte non-stop blizu te linije i onda na našoj kameri vidimo koliko milimetara je out ili in. Onda bilo koji sistem pitamo – koja je vaša odluka? Oni kažu, recimo, 1mm out, mi imamo npr. 2mm out. Onda kažemo da je to prihvatljivo za nas jer je to veoma mala razlika. Međutim, mi ne dozvoljavamo sistemu da ima veliku razliku od onoga što mi vidimo sa high speed kamere. Problem sa ovim kamerama je da ima domet samo 10 do 25 centimetara. Moraš da je postaviš, kalibriraš. Ne možeš svuda da je postaviš, već samo kalibriramo tamo gde je testiramo i onda ’opalimo’ 100-200 loptica koje su sve negde do 5mm razlike. Mi ih prihvatamo kao tačan sistem. Ljudi često kažu da hawk-eye ima recimo 3% greške. To nije greška, već normalna razlika koja postoji kod testiranja svakog sistema. Tri procenta mogu da se razlikuju od naše kamere, ali to ne znači da su oni 97% tačni. Ljudi ne shvataju baš najbolje kako funkcioniše testiranje".

Blaže nas je sproveo kroz prostorije gde se sve ovo organizuje i obavlja. Nažalost, fotografisanje je bilo zabranjeno.

"Tokom mečeva smo u posebnoj prostoriji. Ovde na Vimbldonu imamo šest glavnih terena. Tamo imamo posebnu prostoriju za svaki teren. Za ove druge terene, imamo jednu veliku prostoriju. Za svaki teren imamo posebnu stanicu. Imamo jednog operatora hawk-eya i jednog review officials od ATP-a ili ITF-a u ovom slučaju. Čujemo šta se sve dešava na terenu, operator svaki poen startuje i završava, u svakom trenutku imamo rezultat svake lopte. Kad meč počne, operator startuje poen i završi poen. Svaki poen je jedan fajl. Te fajlove čuvaju, tako da možemo naći meč od pre tri godine. Dan-danas možemo da znamo da li je to tada bilo korektno ili ne. Kad meč počne, koncentrišemo se na meč. Kada je neki čelendž, mi to pripremimo i pokažemo ljudima. Na kraju meča zaključimo taj fajl i ide u arhivu."

Za dve godine je plan da linijske sudije, upravo zbog moderne tehnologije, potpuno "nestanu".

"Uvek neka odluka ima dve strane, zavisi kako gledate. Tradicija, linijske sudije, imali smo to 100 godina... Međutim, teniski šefovi su napravili veliku anketu, ispitivali su mišljenja igrača, publike, direktora turnira, sve aspekte, šta je dobro za biznis, koliko košta. Napravili su studiju koja je uzela sve u obzir i ATP je doneo odluku da od 2025. budemo na svim turnirima. Mislim da je sport, za tenis, normalno da se tehnologija uvodi. To je budućnost. Sa ljudske strane, žao mi je što će linijske sudije nestati iz teniskog sveta jer smo svi počeli iz najosnovnijev nivoa i razvili se do toga što smo danas. Šta je tu je, ne možemo da se suprotstavimo nečemu što donosi napredak u svetu".

Ključna stvar je zapravo kada igrač želi da proveri odluku sudije.

"Ja gledam meč, već znam šta se dešava i to pripremim. Kada sudija objavi čelendž, onda ga ja pokažem. Ako on to ne uradi, ja imam čelendž spreman, ali čekam da on da znak. To je normalni 'review system'. Ono što se događa od 2025. je uživo sistem. U sištini je isti sistem, međutim, tu se odluke automatski na terenu čuju. To već imamo na nekim turnirima, bez linijskih sudija. U tom sistemu, mi dajemo odluku instant - ne čekamo nikog, nema više čelendža. Ovo je lajv, ako je lopta aut iz zvučnika ide glas da je aut. Taj sistem funkcioniše na isti način kao ovaj, pravi kalkulacije, ali odluka koja se donosi je povezana sa sistemom za razglas na turnirima. Taj sistem će biti tu potpunosti uveden na ATP-ju od 2025. godine - dakle, nema linijskih sudija, sve će biti automatizovano. Prednost tog sistema je da igrači neće imati pogrešne odluke, a i neće biti čelendža. Svaki put kada lopta bude u autu oni će to znati, tako da to daje igračima prednost da se koncentrišu na meč, da ne misli da li je neka pogrešna odluka, da li su izgubili a trebalo je da čelendžuju, da se ne svađaju sa linijskim i glavnim sudijama... To će, za mene, biti najveća dobit za igrače".

Nikada nije doživeo situaciju u kojoj igrač posle meča dođe i žali se na neku njihovu odluku.

"Nije, nije. Imamo predstavnika koji garantuje da je sve tamo napravljeno kako treba. Nismo imali slučajeva, imaju puno poverenje u nas jer je to naš posao".

Dešavalo se da nakon nekog poena čelendž nije moguć.

"Kao i svaka tehnologija, dogodi se da da nešto krene po zlu. Imali smo primera kada nestane struje i onda ništa ne može da se dogodi. Dešavalo se ranije da operator ne startuje poen i to rezultira time da nemamo nikakvu informaciju, jer nije dao informaciju kamerama da krenu da snimaju. Desi se i da softver pukne. Kada radite sa tehnologijom, morate da razmišljate o tome da nešto može da krene naopako. Međutim, to je veoma, veoma retka stvar. Ovih 15 godina koliko imamo sistem, pitanje je da li se desi jedanput na 10.000 čelendža, tako da nije nešto što nas zabrinjava. Međutim, mogućnost je uvek tu da tehnologija zataji".

Njegov radni dan ume i te kako da se oduži i da traje više od 12 sati, sve dok ima mečeva.

"Posao kao posao nije stresan za mene lično. Ja znam šta radim, radim to već toliko dugo da mogu da kažem da sam veoma, veoma upoznat sa sistemom, tako da ništa ne može da me iznenadi, jer znam sistem od A do Š. Za mene nije stresno, međutim, da radite ovaj posao morate imati neke kvalitete koje nema svako. Prvo: Morate da volite tenis, jer gledate tenis 12-15 sati dnevno. Mislim da sam skoro pa u Ginisovoj knjizi rekorda... Mislim da niko nije gledao više uživo tenisa od mene u poslednjih 15 godina, jer u suštini šest meseci godišnje, 12-15 sati gledam tenis. Mislim da niko drugi ne radi to... Takođe, morate da budete dobri u multitaskingu, a i da izvrsno obraćate pažnju na detalje, jer morate da budete jedan korak ispred sudije. Morate da ste spremni kada on objavi da je čelendž, jer ako vi čekate njega, pa krenete proces, sve će biti odloženo i doći će čelendž kasno, tako da morate da budete uvek fokusirani. A, nije lako da budete fokusirani kada radite 15 sati. Kada dođete ujutru onda ste sveži i fokusirani, ali posle 12 sati gledanja tenisa - ako vas ne drži koncentracija, onda to nije posao za vas".

Dešavalo se da za odmor i san ima tek nekoliko sati, kao na primer u Australiji, gde nema vremenskog ograničenja završetka mečeva.

"Svaki dan, recimo ovde dolazim otprilike oko 8.30, a kad zadnja lopta završi - onda idem kući. U Australiji smo završavali negde oko dva, tri ujutru. Ja sam imao rekordan meč Bagdatisa i Hjuita koji je završio oko 4.30 u Australiji, ja sam tada bio na meču. Sledeći dan sam morao da budem u 8.30 na terenu opet, ujutru. Na US openu sam znao da završim oko 2.30. ujutru".

Tokom duge karijere prisustvovao je mnogim legendarnim mečevima, poput onog između Novaka Đokovića i Rafaela Nadala 2012. godine.

"Mislim da sam bio deo tog meča, jer u Australiji imamo sistem da kružimo po terenima, nismo samo na jednom meču, ali verovatno sam bio u tih pet sati i na tom meču. Meč koji sam najviše zapamtio i koji sam radio ceo meč je finale Nadala i Đokovića, koji je završio u 8.30, pa kad je bio skoro pa mrak kada su mu dali trofej. To je bio meč od pet sati, ja sam radio ceo meč od početka do kraja. Međutim, u tom meču ne sećam se nijednog minuta da mi je bilo dosadno, jer je meč bio toliko interesantan da nisam uopšte osećao umor ili nešto slično, jer je sve vreme bilo fantastično".

Blaže jednostavno voli tenis, tako da mu ni mnogi naporni dani, tokom kojih odgleda sate i sate tenisa, ne padaju teško.

"Pravo da vam kažem, ne sećam se nijednog meča da sam posle njega hteo da kažem da nisam želeo da budem njegov deo. Verovatno toliko volim tenis da mogu da postanem deo bilo kog meča. Pre nego što sam ovo počeo da radim, sedeo sam u Makedoniji tri sata na tribinama i gledao kada su ljudi trenirali, toliko mi je bilo interesantno. Tako da stvarno ne mogu da kažem da mi je neki meč bio toliko dosadan da nisam hteo da budem tamo. Ne znam, možda je čudno, ali je tako!"

Blaže je u jednom od ranijih intervjua za makedonski "Makfax" govorio i o čuvenoj trci u Pekingu, kada je bilo očigledno da je Milorad Čavić prvi stigao na cilj, ali je Majkl Felps jače dodirnuo senzor i na kraju osvojio zlato.

"Mislim da bi, ako bi se u toj trci koristio hok-aj, to sto odsto odredilo ko je prvi dodirnuo cilj i koliko dugo je to uradio, bez obzira na silu kojom je bio dodirnut. Za hok-aj sistem nije bitna sila dodira na senzor, već samo trenutak početnog fizičkog kontakta plivača sa senzorom. Ovo je princip po kome radi hok-aj u tenisu: za njega nije bitno kojom silom lopta dodirne tlo i počne da se deformiše od udarca, već sistem registruje tu mikrosekundu prvog kontakta lopte sa teren", rekao je tada Trifunovski.