Nadalov put i Novak kao "vest"

Tek sada, posle nekoliko meseci, vidi se koliko je u stvari to bilo nepravedno prema samom Nadalu jer je u Monte Karlu igrao za nekoliko lestvica više nego tada. U nekim aspektima igre bio je “onaj stari“, u nekima još nije i možda neće ni biti, ali ono što je za Španca najvažnije – osvojio je veliku titulu.

Brojni se epiteti mogu pripisati Nadalu, a strpljivost i upornost svakako su u vrhu liste. Vraćao se jači nego ikad posle brojnih povreda, gubio i nanovo osvajao prvo mesto, delovao bezopasno, da bi se onda ponovo pretvorio u Bika sa Manakora.

Ipak, prethodne dve godine bile su najozbiljniji test na trnovitom Nadalovom putu. Obično kada se vraćao posle pauze, igru i veru u sebe ponovo bi izgradio na šljaci, a posle bi sve išlo prema zamislima – u 2015. godini to nije bio slučaj, ni na zemlji nije osvojio nijedan Masters, a gubio je dva puta od Fonjinija, Marija, Vavrinke...

Ostatak godine protekao je u solidnoj igri i rezultatima, ali termin “solidno“ nije nešto što može da zadovolji jednog od najboljih tenisera svih vremena.

Nastavio je Nadal da radi, da trenira i da se nada najboljem, a prvi opipljiv korak na tom putu dogodio se u Monaku, jednoj od njegovih “drugih kuća“. Rafa je deveti put slavio u Monte Karlu i nastavio da podiže svoju igru – postepeno, ali sigurno.

Getty Images

Skoro na svakoj konferenciji za medije Nadal spomene reč “samopouzdanje“ i sada je jasno da je ono tu, posle duže vremena.

Nije to i dalje onaj ’ubilački instinkt’ kakav je Nadala krasio tokom većeg dela karijere, i dalje se tu i tamo uvuče nesigurnost ili poneka loša odluka u važnom trenutku, ali Rafa na terenu deluje odlučnije, odvažnije i sve češće mu je glava mirna kada se meč lomi. Bio je fizički spremniji i psihički voljniji da “kopa dublje“ i u polufinalu sa Marijem i u finalu sa Monfisom. A ništa od navedenog nismo videli u brojnim njegovim porazima u proteklom periodu.

Osim toga, najveća promena dogodila se u Nadalovom kretanju – kao nekada, stizao je sve i na sve imao odgovor, bilo kontrom kojom preuzima inicijativu u poenu ili ga završava, bilo defanzivnim loptama koje imaju dubinu da obeshrabre i amortizuju i najjači napad sa druge strane. Generalno, Nadalove loptice uglavnom su bile jače i prodornije, ali ofanzivni aspekt njegove igre i dalje ’štuca’. To se najpre ogleda u forhendu, Rafinom zaštitnom znaku, koji više nije oružje koje kažnjava svaku neodlučnost i svaku kraću lopticu rivala. Naprotiv, sada protivnici mogu i da grade poen igrajući u razmenama na Nadalov forhend, što je pre bilo nezamislivo.

Dalje, u prošlosti je Nadal imao ubitačan šablon – osvojen dug poen davao bi mu odmah injekciju adrenalina i usledio bi agresivan i kratak poen u kojem bi po pravilu pravio viner. To je ubijalo suparnike u pojam, a sada su takve situacije ređe i nekoliko puta dogodilo se da Nadal brzim forhendom u mrežu oduzme sebi ’momentum’.

Nadal je rekao da ne želi da razmišlja o tome “da li se vratio“ ili “da li je onaj stari“, već da samo želi da bude bolji nego što je bio juče.

Ako se Rafa gradi ispočetka, na dobrom je putu – malo agresivnosti koja dolazi sa verom u sebe i nagomilanim pobedama, zatim servis, i eto Nadala koji je legitiman konkurent za najveću titulu na šljaci, titulu koju je do sada osvojio devet puta (Rolan Garos).

Na dobrom putu jeste, ali put je ipak dug i kao što nikada nije trebalo otpisivati Nadala, tako ne treba ni sada olako zaključiti da ponovo može da bude u samom vrhu, pogotovo van šljake.

Đoković je konačno “vest“

Getty Images

Senzacija turnira jeste eliminacija Novaka Đokovića već u drugom kolu. Izgubio je od Jiržija Veselog, a ta vest odjeknula je planetom kao retko koji njegov osvojen trofej ove sezone – eto do kog nivoa je Đoković došao.

Poraz je bio neminovnost, morao je da dođe kad-tad. Po sopstvenim rečima, Đoković uvek tempira formu za najvažnije turnire, a nekada mu je dovoljno i da igrom koja je daleko od njegovog maksimuma pobeđuje mečeve i osvaja trofeje.

Da je savladao Veselog, vrlo je moguće da bi i sada uzeo titulu, ali isto tako je moglo da se desi da ne uspe da izvuče neke od mečeve koje je izvukao prošle i ove godine – sa Dolgopolovom u Majamiju prošle godine, sa Gulbisom u Montrealu, nedavno sa Kukuškinom u Dejvis kupu...

Sada nije uspeo da ’preživi’ uprkos lošoj igri, ali to nije nikakav razlog za paniku. Pitanje je svežine, a ne nivoa igre. Ili, kako je Đoković rekao:

“I dalje se osećam da igram najbolje u životu“.

Reč o ostalima

Getty Images

Stan Vavrinka jeste u krizi, ali to za igrača njegovih karakteristika ne mora ništa da znači, samo se čeka turnir na kojem će da ’eksplodira’, a Gael Monfis izrasta u najprijatnije iznenađenje ove sezone.

Kontinuitet, nešto što nije bila njegova osobina kroz karijeru, ove godine vezuje se uz njega – četvrti je na Rejs listi i samo na jednom turniru ove sezone nije došao barem do četvrtfinala. Ako bi kondiciono uspeo da se popravi, što doduše nije toliko realno s obzirom na gust raspored turnira, Monfis bi mogao da bude i pretnja najboljima na Rolan Garosu.

Raonić se i dalje muči sa povredom, a i šljaka mu svakako nije prioritet, baš kao ni Federeru, koji se vratio posle povrede i na kojem je ’rđa’ bila očigledna. Posle sjajne američke turneje, Gofan je očekivano kiksnuo i sada će biti interesantno videti može li da nastavi sa dobrim igrama.

Damir Džumhur sve više veruje u sebe, eliminisao je Berdiha i bio je na korak do toga da izbaci Raonića. Sarajlija je izuzetno brz, šljaka mu prija, lepo menja ritam i uglavnom se brani, mada ume da napadne bekhend paralelom. Ako tako nastavi, Top 50 nije daleko.

Mari je došao do polufinala i tu je blistao set i po – zapravo je to bio i njegov najbolji interval na turniru, s obzirom na to da bi ispao i od Pera da nije Francuzove lude glave.

Dakle, sezona na šljaci je počela. Sezona trčanja, sezona rovovske borbe, dugih i strpljivo izgrađenih poena, sezona onih koji i uprkos umoru mogu da sačuvaju hladnu glavu.

Madrid, Rim, pa Rolan Garos. Putovanje je tek počelo.

Saša Ozmo (@ozmo_sasa)