Kerala, Indija: Božija zemlja

Kerala je neverovatno zelena, jer su ogromne površine pod kokosovim palmama i bananama, a ima i mnogo pirinčanih polja – u Kerali se gaji ni manje ni više nego 600 vrsta pirinča.

Autor: Dimitrije Stanković
Izvor: B92

Za ovu indijsku državu na krajnjem jugu potkontinenta, negde – barem na karti – neposredno ispod mnogo poznatije Goe, donedavno nisam ni znao. Zapravo se i ne sećam tačno kako sam uopšte saznao za Keralu - valjda je neko negde na nekom sajtu pomenuo da je treba videti.

No, kada sam jednom krenuo u malo podrobnije pretraživanje po mnogobrojnim web adresama, nije trebalo mnogo vremena da shvatim da Kerala ima mnogo toga što je apsolutno čini vrednom stavljanja na moju listu potencijalnih mesta za posetu.

A kada sam onda još negde pročitao i da je pre par godina proglašena za jednu od “top-10” turističkih destinacija u svetu od strane prestižnog “National Geographic”-a – dileme više uopšte nije ni bilo. Trebalo je dakle sesti, naoružati se podacima, utvrditi šta bih želeo da vidim i napraviti odgovarajući plan puta. Prionuo sam na posao - s uživanjem, naravno. I inspirisanim onim engleskim sloganom koji se za Keralu koristi već godinama kao neka vrsta zaštitnog znaka: "Kerala – God's Own Country" (u nešto slobodnijem prevodu: "Kerala – zemlja samog Boga").

Deo priprema, svakako, bila je i organizacija putovanja avionom do odredišta u Kerali – aerodroma Cochin ili Trivandrum, dva međunarodna aerodroma u toj državi. Za to mi je jako pomogla informacija – koju sam opet iskopao negde surfujući po Internetu – da postoji low-fare kompanija Air Arabia koja ima jako interesantne – čitaj: jeftine - letove u taj deo sveta. Najbliže mesto iz koga se moglo leteti Air Arabijom je bio Istanbul – trebalo je dakle doći i do njega. No, to i nije neki preterano težak problem pošto i JAT i turska avio kompanija THY održavaju dnevne letove iz Beograda u tursku prestonicu. Kasnije sam shvatio jedan važan detalj koji će mi putovanje dodatno iskomplikovati: letovi iz Beograda do Istanbula se obavljaju preko aerodroma Ataturk na evropskoj, a Air Arabia dalje leti s aerodroma Gokčen na azijskoj strani. Jedan od drugog aerodromi su udaljeni oko 40-tak km. Sitnica – pošto mi je u odlasku trebalo tri i po sata da pređem s jednog na drugi koristeći pet vrsta transportnih sredstava – metro, tramvaj, ferry, voz i autobus. Ali lepota noćnog prelaska preko Bosfora lako je kompenzovala sve napore, čak i činjenicu da je bilo neuobičajeno hladno a ja na put pošao boreći se s jakom upalom grla. Uz to – Turci su beskrajno simpatični i uvek spremni da pomognu, a moj ih je pokušaj da savladam Bosfor s rancem i ogromnim koferom valjda dodatno inspirisao.

Inače, kasni decembar je najbolje doba godine za posetu Kerali. Tada je tamo vreme suvo, toplo je, ali ne i nepodnošljivo vruće (sa temperaturama preko dana do 31-32C, i nešto, ali ne mnogo, nižim noću), a dani su najčešće sunčani. Iz mojih pretraživanja saznao sam i da Kerala ima površinu koja iznosi oko 39,000 km2, dakle ne prevelika u odnosu na ogromnu Indiju, ali i da na tom prostoru živi preko 30 miliona ljudi što gustinu čini dvostruko višom od holandske, inače najveće u Evropi.

Uz to, saznao sam i da Kerala ima odličan zdravstveni i obrazovni sistem (sa preko 90% pismenih stanovnika), da je dužina životnog veka poput one u najrazvijenijim zemljama sveta (oko 70 god), te da su tradicionalne tropske bolesti – kojih se neko ko dolazi iz Evrope može logično pribojavati - ovde mnogo ređe. Da, i još jedan interesantan podatak: Kerala je zemlja u kojoj su komunisti prvi put došli na vlast izborima. Kasnije ću videti da su se komunisti i uspešno održali, da su još uvek na vlasti, te da se ozbiljno pripremaju za nove izbore koji slede uskoro: izgleda neverovatno, ali sve je prepuno postera Marksa i Engelsa, tu i tamo Lenjina, Če Gevera je zaštitni znak, a i Fidel se pojavljuje povremeno. Zastava vodeće komunističke partije koja je sada na vlasti crvena je i ima – srp i čekić.

Od stvari koje u Kerali privlače turiste tu su pre svega Indijski okean i prelepe plaže, pa onda “backwaters”, ogromne površine pod vodom, kombinacija reka, jezera i kanala u unutrašnjosti zemlje, te brdski predeo ka susednoj indijskoj državi Tamil Nadu sa plantažama čaja koje su osnovali Englezi dok su vladali ovim delom sveta. Naravno da je sve ovo uletelo na moju listu “obavezno posetiti”. Kerala je uz to neverovatno zelena pošto su ogromne površine pod kokosovim palmama, ili bananama, a ima i mnogo pirinčanih polja – u Kerali se gaji ni manje ni više nego 600 vrsta pirinča.

Moja prva luka u Kerali bio je Cochin, grad sa oko 600,000 stanovnika, deo šire aglomeracije koja obuhvata i susedni Ernakulam. Na aerodrom u Cochinu sam sleteo dosta kasno – skoro pred ponoć. Bio sam umoran od dugog puta (32h), iscrpljen od letova, i skoro sat vremena vožnje do centra grada dodatno me umorilo. Taksista koji me povezao s aerodroma posle par metara vožnje zaustavio je auto, onako u mraku, izvadio svoj mobilni i žustro krenuo da priča s nekim. Ćutao sam da ga ne naljutim ako šta prokomentarišem ili počnem da ga požurujem, a on je nadugačko nešto objašnjavao i povremeno taman kada mi se činilo da će se razgovor konačno okončati podizao ton i nastavljao. “Malajalam” je zvanični jezik Kerale (pored engleskog) i treba li reći da nisam razumeo ni jednu jedinu reč. Krenuli smo konačno nakon što se oprostio od sagovornika. Gledao sam: put je bio u popriličnom mraku, kuće male, stare, napola urušene, čak i kada smo ušli u grad koji je delovao sablasno pusto. Indija je to, potpuno sam shvatao i sećao se utiska s prethodnog puta u tu zemlju...

No, sutradan nakon dobrog doručka, i uz ljubaznog vozača rikše (ili tuk-tuka za one koji su putovali Tajlandom ili nekom drugom zemljom ovog dela sveta) koji je ujedno bio i moj vodič u obilasku Cochina taj se moj prvobitni utisak značajno popravio: Cochin je izgledao mnogo bolje, vedrije i veselije no prethodne večeri. Prva etapa u obilasku je bila poseta centru grada i velikim kineskim – valjda su ih Kinezi doneli, pa ih zato tako zovu - mrežama koje služe za ulov ribe koja se onda tako sveža prodaje na improvizovanim tezgama. Sledeća je bila poseta ogromnim magacinima začina pošto je Kerala područje u kojima se gaje svi mogući začini: od cimeta, vanile, morskog oraščića do đumbira, bibera, nama manje poznatog kardamoma, ili karija. Začini su bili upakovani u ogromne vreće, skladišta su bila impresivnih dimenzija i sve je svedočilo o tome da je proizvodnja i trgovina začinima u tom kraju sveta veliki biznis. Pa uostalom, da nije tako ne bi se oko Kerale otimali od prvih Portugalaca koji su došli još u 15. veku (Vasco Da Gama, 1498.) pa preko Holanđana, sve do Engleza krajem 18. veka. Kasno popodne sam proveo u poseti jedinstvenom pozorištu – "kathakali". Izuzetno interesantno iskustvo – poseta je počela gledanjem šminkanja i priprema glumaca za predstavu, nastavila se uvodnim objašnjavanjem šta se sve uči kao višegodišnja priprema za glumu (pokreti očiju, i to neverovatno brzi, pokreti mišića lica, imitiranje različitih osećanja, pojava ili životinja), pa do same predstave koja je zapravo samo jednočasovni segment mnogo duže predstave koja odslikava – naravno - borbu dobra i zla, princa Bhime i demona Bake.

Narednog sam dana upoznao indijsku železnicu – po broju zaposlenih najveće državno preduzeće na našoj planeti. Stanica u Ernakulamu posle polučasovne ranojutarnje/noćne vožnje tuk-tukom izgledala je kao blještavo ostrvo u kompletnoj tmini koja je okruživala. Voz je stajao na trećem peronu – dugačak i prazan, bar u toj prvoj klasi koju sam imao, iako sam jedva našao kartu prethodnog dana. U Srbiji se železnicom nisam vozio bar 20 godina zbog pomanjkanja komfora, ali ono što sam sada video bilo je daleko ispod nivoa iz tih mojih davnih sećanja. No kada su putnici polako počeli da ulaze, kada je izašlo sunce, kada je krenuo žamor i po koje dete počelo da trči dugačkim prolazom između sedišta – voz je ođednom poprimio drugi izgled. Prodavci kafe, čaja, hrane koji su se smenjivali taj su izgled dodatno obogaćivali. A i voz se kretao solidno brzo tako da sam u Trivandrum – glavni grad Kerale - stigao negde oko 10 po lokalnom vremenu. Da, kada smo kod lokalnog vremena – vremenska razlika sa Beogradom je 4.5h. Ne, ovo nije greška – kako sam i ja pomislio na svom prethodnom putovanju u Indiju kada sam po prvi put čuo i shvatio da vremenska razlika može ići i na pola sata, a ne samo na cele sate kao što sam do tada – očigledno pogrešno - mislio...

Ali, Trivandrum u kome nema bog zna šta da se vidi nije bio moje krajnje odredište. Odatle sam, naime, putovao u Kovalam, najpoznatije letovalište Kerale. Lepa peščana plaža u uvali dužine, rekao bih, oko 1 km, puno restorana na obali, mali hoteli u pozadini sakriveni bujnom vegetacijom, dosta, ali ne i previše sveta, dobrim delom Evropljana – i to je Kovalam. Da, lep je i svetionik koji se izdiže iznad stena na jednom kraju uvale – sa koga se pruža veličanstven pogled na pomenuti zaliv i još par susednih. Nisam propustio da se popnem – iako baš i nisam neki ljubitelj visina, a ograda je bila preteći niska za mojih 190cm. No između radoznalosti/želje za panoramom i straha od visine pobedilo je ono prvo. A i vredelo je. Inače, more – zapravo vode Indijskog okeana – ovde je plavo, talasi su ne baš tako veliki – recimo nekih metar ili metar i po – i temperatura vode je jako prijatna – verovatno blizu 30C. Kupanje mi je naravno izuzetno prijalo, kao i hrana za večerom koja je usledila.

Da, hranu sigurno treba posebno pomenuti. Indijska hrana, ili bar južnoindijska pošto sam čuo da su razlike u hrani između severa i juga Indije poprilične, jako je ukusna, dobro začinjena i uglavnom ljuta. Kari (curry) je jelo koje se najčešće nalazi na meniju, ali tu su i tandoori i masala piletina, pa onda biryani, jelo u kome je osnova pirinač uz koji onda ide pileće meso ili ovčetina. Uz ovo često sam poručivao naan, neku vrstu hrskavog hleba, poput tortilje. Ribu sam, i pored obilja ponude, iz i meni teško objašnjivih razloga izbegavao – valjda sam želeo da pojedem obilnije količine hrane ili mi se nekad učinilo da bi riba mogla predstavljati potencijalnu opasnost po moj stomak...

Posle Kovalama koji je bio najjužnija tačka moje maršrute vratio sam se opet na sever, u Allepey odakle sam planirao da napravim izlet brodom po pomenutim "backwaters". Inače, "backwaters" se najbolje obilaze tako što se uzme u jednodnevni najam celi brod, brod na kome je napravljen pravi mali ploveći stan - doduše ne nužno mali pošto sam kasnije viđao i vrlo velike brodove i velike stanove na njima. Zapravo, brod izgleda kao neki ploveći puž sa kućom na leđima. Njime upravlja posada koja je takođe angažovana za pripremanje hrane tokom boravka. Takvih je brodova jako mnogo i preporuka sa sajtova je bila da ne pravim unapred rezervaciju već da na licu mesta izaberem onaj koji mi među ukotvljenima najviše odgovara. Na žalost, ovo je bila pogrešna preporuka. Sali – moj domaćin kod koga sam bio odseo u Allepeyu – uzalud je pokušavao da mi obezbedi brod – pošto od nekih 300-tinak nijedan tog dana nije bio slobodan. "Špic sezone", rekao mi je. Umesto toga predložio mi je tročasovnu vožnju "backwaters"-om motornim čamcem što sam ja prihvatio kao alternativu. Zapravo – plašeći se komaraca noću – ovo mi se učinilo i kao bolja varijanta: videću manje-više sve, a neću biti izložen napadima letećih napasnika. To sam dakle i uradio: tri časa je bilo zaista više nego dovoljno da obiđemo kanale, jezera, i vidimo svet koji je tu živeo, kupao se, umivao, obavljao jutarnju toaletu, prao sudove i veš, i uopšte ponašao se kao da je ta voda najbistrija i najčistija na svetu. Doduše, nije bila prljava, bar ne vidno, ali je ipak utisak – barem za mene – bio da je bolje kloniti je se i posmatrati je sa sigurne distance sedeći na brodu.

Tog popodneva sam otišao i na ayurveda masažu. "Da li si za ayurveda masažu", pitao me Sali posle povratka s “backwaters”. "Da", rekoh bez oklevanja željan da kada se vratim u Beograd konačno imam jedno iskustvo na polju medicine i masaže koje ide korak dalje od onog što je moja žena znala - a znala je i zna SVE. "Kada?". "Odmah", rekoh, da ne ispustim priliku. Posle kraćeg telefonskog razgovora Sali je ugovorio da dođu po mene. Stigao je Indijac na motoru koji me onda posadio iza sebe i krenuli smo put "klinike". Na motoru!? Da.

Drumski saobraćaj je inače posebna priča u Indiji o čemu bi se mogao napisati solidno dugačak i i nteresantan tekst: vozi se levom stranom, ali zapravo vozi se i desno i levo i kroz sredinu – jedini je cilj da se kreće napred. Svi trube, svi učestvuju u svemu, opominju, pretiču s bilo koje strane, ali nema nerviranja. Uprkos stalnom haosu, uprkos "makazama" u koje se ulazi svakih par minuta, uprkos očajnom stanju puteva i šarolikoj skupini učesnika – od pešaka, automobila, motora i tuk-tukova, do krava i slonova, povremeno, a video sam i kamilu – sve se to nekako valja napred i – bez incidenata. Kada sam napokon došao do “klinike” ispostavilo se da je moj vozač motora ujedno i maser. "Multi-tasking". Odveo me u trščanu kuću na kraju dovorišta, uveo u prostoriju u kojoj je bio jedan nauljeni sto preko koga su očigledno - po količini preostalog ulja - protutnjale stotine pacijenata, skinuo sam se, legao i krenula je 40-minutna masaža. Bila je prijatna i okrepljujuća. Kao i sauna koja je usledila – improvizovana u jednom kraju prostorije, a u koju sam – kao u kutiju iz koje mi je onda virila samo glava – seo, a moj maser stavio negde iza kutije ključalu vodu koja me ubrzo počela da preznojava. Razmišljao sam, onako s glavom napolju – bilo bi interesantno napraviti jedan snimak ove moje glave koja viri iz kutije da bi mi žena i prijatelji po povratku poverovali da sam i ovo radio. No, odustao sam – valjda će verovati i bez fotografije.

Svetionik u Allepeyu nisam uspeo da posetim. Zatvorio se par minuta pre mog dolaska nešto kasnije to isto popodne. Ali sam zato uspeo da se okupam na alepejskoj kilometarskoj peščanoj plaži i da pritom upoznam gomilu Indijaca koji su mi neprestani prilazili, tražeći načina da uspostave komunikaciju, nudeći se da ih slikam ili predlažući da se slikam s njima. Indijci su na mene ostavili fantastično povoljan utisak. Nasmejani, blistavih belih zuba, srdačni a u isti mah nekako ponosni, otvoreni, pričljivi, ali ne i nametljivi – bili su zapravo nešto najvrednije što sam upoznao na ovom putu. Priroda je bila divna, temperatura je bila sjajna – pogotovo dok sam razmišljao o zimi nazad u Srbiji, hrana je bila odlična, ali ljudi – ljudi su bili najbolje od svega. Ubedljivo. I onda kada posle dve osnovne rečenice "Kako se zoveš?" i "Odakle dolaziš?" nije bilo baš mnogo mesta za neku detaljniju priču – opet je njihova toplina bila dovoljna sama po sebi da inspiriše i oraspoloži. A inače, na to pitanje odakle dolazim sledilo je moje stidljivo "Srbija", i potom još stidljivije "Jugoslavija", od čega je ovo potonje ipak tu i tamo nekome malo menjalo izraz lica, kao da je negde načuo za tako nešto. "Evropa", završavao sam trijumfalno. Mada ponekad – činilo se – ni to nije palilo bog zna kakvu lampicu...

Tog sam se popodneva posle jednodnevnog druženja pozdravio sa Johnom, Englezom koji je isto bio odseo kod Salija. John je Salija zvao Sandy, a bio mi je predstavljen kao neko ko je, eto, iz tih nekih mojih krajeva. U dalekoj Indiji svi mi iz Evrope bili smo jedna porodica i kao nekakvi rođaci... Kad bi samo oni znali one priče sa Šengenom – no ovde je Šengen izgledao kao ayurveda onamo u Srbiji. Dakle, John i ja smo se zbližii kao rod najrođeniji. Pogotovo što je on bio od onih sjajnih starijih Engleza, koji me odmah podsetio na Michael Cainea, sa sjajnim onako otegnutim engleskim u kome se svaka reč razaznavala jasno da jasnije ne može biti. Posle Indijaca s kojima sam morao po nekoliko puta da ponovo zavrtim šta su rekli da bih dešifrovao tek poneku reč, John je bio pravo olakšanje. Inače, John je proveo puno godina u ovim krajevima, govorio je thailandski, znao mentalitete i običaje. Razlog što je dolazio ponovo – sada već 10 godina u penziji – je bio jednostavan: "Ne mogu da podnesem gužvu u Britaniji oko Božića i Nove Godine". Potpuno sam ga razumeo. I sam sam delom bio time motivisan – gužvom u Beogradu, naravno, ne u Britaniji. Dakle, pred rastanak sam mu rekao da narednog dana odlazim u brda da posetim plantaže čaja u Munnaru. Autobusom. Šest sati vožnje. "You are a brave man" ("Hrabar si ti čovek"), reče John. Sutradan sam shvatio zašto ...

Autobus za Munnar je polazio u 4 ujutru. Da, kad pominjem rano jutro, i to je interesantna stvar sa Indijom i uopšte valjda sa zemljama blizu polutara: dan je trajao od nešto posle 6 do nešto posle 6. I sva je aktivnost bila intenzivna u tih 12 sati. Možda još koji sat kasnije naveče. Noć je bila za odmor i spavanje. I tu se setih onih naših splavova i mog sopstvenog sina koji i kad nema šta da radi sedi do 3 ujutru – navikao čovek da bdi svake noći...

Rekoh, autobus. Da, ima autobusa i autobusa. U Indiji takođe: većina – uključujući i ovaj kojim je trebalo da putujem - su u katastrofalnom stanju. Malo bolja varijanta onog iz "Ko to tamo peva". S tim što ovi u Indiji nemaju prozore. Umesto prozora postoji, naime, nekakva guma/plastika poput naših harmonika vrata. Noću je to spušteno – tada bi na 25C kroz otvorene prozore dosta duvalo. No čim izađe sunce – "prozori" se podižu i prirodni air-condition kreće da radi. Sve je to i relativno prihvatljivo, pod određenim uslovima koji ponajviše zavise od načina vožnje i uslova puta. Ovo prvo – u haosu indijskog saobraćaja, vozači autobusa su posebna kategorija. Valjda tamo biraju one najsmelije – da ne upotrebim neki drugi izraz. Ako voze po pravom putu to još i nekako biva podnošljivo, jeste suluda brzina, jesu "makaze" ali bar nema skakanja levo-desno. U mom slučaju, uslovi i put su bitno menjali doživljaj - posle 2-3 sata ravnice trebalo se uspeti brdima do Munnara i plantaža. To je značilo 2h vožnje po serpentinama i lakat krivinama koje su savlađivane sa punim gasom i naglim okretanjem volana neposredno pri ulasku u krivinu. Ja sam – zbog prtljaga koji nisam imao gde da smestim – sedeo na zadnjim sedištima. To je značilo da su vreće krompira kod nas imale carski tretman u odnosu na onaj koji je zapao meni. Leteo sam levo-desno, udarao laktovima po metalnim osloncima, skakao kao na federima... A svakih 10-15 minuta poneki Indijac bi prišao vratima (sa otvorenim "prozorom") – i izbacivao sadržaj svog stomaka. Ima li kraja ovoj vožnji – pomišljao sam u očaju. Ja - kome vožnja autobusom nikada nije smetala. Kraj je usledio sa konačnim dolaskom u Munnar. Ne znam kojem sam se gradu više obradovao u poslednje vreme.

Doduše, na to je sledilo razočarenje u vidu najgoreg smeštaja tokom ovog puta. Hotel s pompeznim imenom "Riverview" u centru Munnara bio je zaista bazičnog komfora – osim kreveta s (relativno) čistom posteljinom, malo šta je inspirisalo za iole duži ostanak u sobi. Ali lepota Munnara i okoline, pre svega plantaža čaja i začina, nekako je neutralisala sve što se prethodno dogodilo. Za obilazak te okoline inače najjednostavnije je da se unajmi tuk-tuk i onda krene krivudavim putevima na jednu od četiri ponuđene standardne maršrute. Ja sam izabrao najdužu, od nekih 30-tak kilometara koja je uključivala posetu jednom rasadniku cveća, jahanje slonova, vožnju pedolinama na jezeru, iznajmljivanje glisera, posetu brani, kao i odlazak do najdalje i najviše plantaže koja se nalazi na neposrednoj granici ove države sa susednom indijskom državom Tamil Nadu. Od pomenutog, rekoh, najinteresantnije bilo je – pošto sam slonove već jahao, a vožnja po vodi me ne impresionira, pa sam je preskočio - gledati ogromne plantaže čaja predivne zelene boje, i tu i tamo videti žene koje "beru" čaj, odnosno seku mlade izdanke žbuna od kojih se kasnije proizvodi zelena i crna varijanta ovog napitka.

Dan u Munnaru okončao se razgovorom sa mladim bračnim parom s naših prostora s kojima sam razmenio iskustva i pojeo odličnu večeru u lokalnom restoranu, iskoristivši i priliku da kupim nekoliko kesa čaja, začine, ali i par ukusno napravljenih i u posebne drvene školjke upakovanih mirisnih sapuna. Uz to, uzeo sam i kesu dodatka čaju od koje se pravi ukusan lokalni "masala" čaj koji je u Kerali veoma popularan i obavezan na meniju svakog restorana. Inače taj dodatak je prah, kombinacija nekoliko začina koji ovde uspevaju: cimeta, đumbira, kardamoma, morskog oraščića i – crnog bibera, dakle prah koji se dodaje pripremljenom crnom čaju, kombinovanom s mlekom. Zbog bibera čaj je malo ljut, ali isto tako i neverovatno ukusan – to su mi uostalom potvrdili svi kojima sam ga kasnije ponudio kod kuće.

Moj se boravak u Indiji posetom Munnaru tako polako bližio kraju – 7 planiranih dana (i još toliko je trebalo da usledi u Sri Lanki) proteklo je kao u trenu. Let iz Cochina za Colombo očekivao me 1. januara. Poslednjeg dana stare godine autobusom sam se vratio iz Munnara u Ernakulam – grad neposredno pored Cochina, dokle je put bio daleko manje naporan no dolazak u Munnar. Naime, poučen iskustvom u dolasku izbegao sam poslednji red sedišta i sve je onda bilo lakše, a i put je ovog puta bio nešto kraći – "samo" 4 i po sata. Onda, jednom u Ernakulamu odao sam se tipičnim turističkim radostima – hotel, šetnja, mali šoping u trgovačkoj Broadway ulici, i onda "novogodišnja" večera u Grand Hotelu. Odlučio sam bio da častim sebe za uspešno realizovan prvi deo puta. Večera je – kao i obično – bila sjajna s tim što je i ambijent ovog puta bio mnogo luksuzniji, mada nikakvog obeležja dočeka nove godine uopšte nije ni bilo. No, u Indiji, onoj na koju sam se navikao, taj luksuz više nije imao posebnog značaja. Zapravo i više od dobre hrane i prijatnog ambijenta dopala su mi se trojica konobara koja su napravila mali šou dok sam ih snimao kako me poslužuju, ili vratar obučen u indijsku nošnju koji je pozirao da ga u odlasku slikam.

Polako sam napuštao Indiju i celi put se činio kao lepi san. Uz sve lepote i raznolikost, uz sve izazove i promene, još jednom su ljudi bili ti koji se me fascinirali i doprineli ukupnom neverovatno pozitivnom utisku s ovog puta. Na pitanje hoću li se Indiji opet nekad vratiti koje sam sam sebi postavljao prolazeći pasošku i policijsku kontrolu – rekao bih sa sigurnošću "da". Osećaj prijatnosti koji još uvek imam – nedeljama nakon što sam poleteo iz Cochina - kad god pomislim na ovaj put to mi sigurno potvrđuje.