Biljana Srbljanović - „Mali mi je ovaj grob“

Gavrilo Princip je čovek koji oseća strahovitu potrebu pravednika da učini nešto za oslobođenje od okupatora, za ujedinjenje Južnih Slovena; pri tom, u svom obrazovanju, u kulturnom modelu na kome je rastao, osim baš takvog atentata, nije mogao da pronađe drugačije političko sredstvo. U tome je, po mom mišljenju, sadržan tragični paradoks Mlade Bosne: ljudi sa emancipatorskim težnjama, hrabri, odvažni, pametni i pre svega veoma mladi, jedino za čim mogu da posegnu u toj strahovitoj unutarnjoj potrebi za revolucionarnom borbom jeste ono što poznaju iz lokalne mitologije – za tiranoubistvom kao povodom buduće revolucije. Zato je čitava stvar toliko i komplikovana i zato generacije na prostorima Bosne i Hercegovine i Srbije Gavrila Principa na smenu obožavaju i mrze. Jer, Principov paradoks je za nas – ljude izrezbarenih duša i žrtve poslednjih ratova – nekako uvek pitanje ili-ili: ili si Srbin ili nisi; ili si ubica ili si žrtva; ili si terorista ili si heroj. A Gavrilo je i Srbin; i nije i jeste ubica; i žrtva je; i nije ni terorista ni heroj. Umesto svega, Princip je hrabri, mladi, ludi dečak koji je verovao da čini dobro...

Sve ono što je Gavrilo Princip govorio o nacionalnom osećanju, o kulturnoj pripadnosti, o potrebi za oslobođenjem malog čoveka i odbacivanju jarma, pre svega ekonomske eksploatacije – zapravo je u srži mladobosanske ideje.

Gavrila Principa je Austrija primoravala da svakog Vidovdana u tišini razmišlja o onome što je učinio. I to je možda bila najteža i najtačnija kazna za Principov čin: kao čovek od savesti, od misli, od reči, kao plemenit čovek, Principu je teško padalo da se seti ubistva koje je počinio i da razmišlja o posledicama koje je – pre svega po druge – to ubistvo donelo. On se nikada do kraja nije pokajao. I neka nije! Ali nikada svoj čin nije veličao kao nešto veliko i sveto; doživljavao ga je kao strašno zlo koje je neko morao da preuzme na sebe. Razdirala ga je savest. O tome je razmišljao svakog Vidovdana koji bi preostajao od ono malo dana koje je u mukama poživeo. Politički čin je nosio s ponosom i hrabro. Ubistvo kao ljudska tragedija ga je mučilo do kraja.

Verujem u plemenitost Principovog i mladobosanskog jugoslovenstva.

Ono što je meni najlepše u Mladobosancima, pogotovo atentatorima, istovremeno znajući da su ideološki, filozofski, na pravom putu, kao protivnici šovinizma, kao ubeđeni Jugosloveni i ateiste, kao antiklerikalni, emancipatorski, levičarsko-anarhistički pokret, oni imaju jednu strašnu moralnu muku od samog čina ubistva i nasilja. To se sve ovde briše i zaboravlja, ovde se danas, sto godina posle atentata, glorifikuje sam čin nasilja i ponavlja narativ o Principu kao velikosrpskom junaku. Velikosrbi su njega nasamarili. Oni su iskoristili njegovu plemenitost i njegove avangardne političke ideje da podmetnu kukavičje jaje velikosrpstva. Taj narativ i taj metak luta Srbijom i dan-danas, njemu pripada ubistvo Đinđića i to je ono što sam pokušala da kažem.

Ali i pored svega toga, ova drama nije ni istorijska ni politička, ona ne govori o događajima, nego o ljudima. Ona govori i o meni, jer da sam živela 1914, i ja bih bila s njima.“ Biljana Srbljanović (iz intervjua sa Tamarom Nikčević, Dani BH) -- Pogledajte gostovanje Biljane Srbljanović u Kažiprstu B92 --

-- Pratite Biljanu Srbljanović na tviteru -- Tweets by @leyakeller

.