Svet
Rat u Ukrajini – dan 796: Snažni udari; Odesa je "spržena"; Sprema se velika ofanziva?
Rat u Ukrajini – 796. dan.
23:38
29.4.2024.
7 h
"Neka živi car" i nečujni glas legende: Kako se ubio Jukio Mišima
Jedan od najpoznatijih japanskih i svetskih pisaca Jukio Mišima ubio se pre pola veka, 1970. godine. Evo šta je o njemu, ali i o njegovom poslednjem danu, zapisao Takao Tokuoka za Mainči dejli njuz, četiri godine kasnije.
KulturaPonedeljak, 28.09.2020.
14:25
Foto: GettyImages/Keytone/Staff
Nebo nad Tokiom bilo je vedro i vazduh osvežavajuće hladnjikav tog dvadeset petog novembra 1970. godine, dok sam stajao ispod balkona zgrade Štaba za istok Japanskih snaga samoodbrane.
Na balkonu, stajao je Jukio Mišima, vičući, bolje reći jedva izvlačeći iz sebe preostalim atomima snage svaku od svojih poslednjih reči. Kasnije je mnogo ljudi govorilo da nisu skoro ništa mogli da razumeju, zbog buke koju su stvarali helikopteri sa novinarima i televizijskim snimateljima koji su lebdeli iznad njega.
Ali ja se tog dana i tog događaja sećam na sasvim drugačiji način. Njegove reči mi uopšte nisu bile nejasne i čak mi se činilo da je njegov glas nadjačavao zujanje helikoptera i uvrede koje su mu dobacivali mladi vojnici postrojeni na pisti u dvorištu, pisao je Takuoka, a prenosi Japanorama.
I dan-danas sam u stanju da verujem da oni koji su tvrdili da nisu mogli da čuju Mišimu u stvari nisu ni obraćali mnogo pažnje na tog pisca koji je odlučio da umre, već su ih više zanimali helikopteri. Mišima je očigledno pripremao i svoja pluća za taj trenutak.
On je dugo trenirao karate, boksovao i dizao terete i njegovo telo bilo je spremno da prenese slušaocima njegovu poslednju poruku glasno i jasno.
Ali možda je moje pamćenje ipak na neki način pomućeno, i možda Mišima toga dana stvarno i nije mogao da se čuje. Možda sam ja bio samo izuzetak među onima koji su ga slušali, zbog toga što sam taj isti njegov glas čuo jedan čas i četrdeset minuta pre toga.
Tada je zvučao sasvim smireno, kao i obično, i mora da je to učinilo da budem potpuno pripremljen za njegov glas i ono što je Mišima želeo da kaže.
"Da li bi bio tako ljubazan da u jedanaest sati dođeš na Ićigaju (Štab za istok Japanskih snaga samoodbrane)?" pitao me je tog jutra telefonom.
"Tatenokai (Društvo štita – Mišimina privatna vojska) je ugovorio sastanak tamo i jedan od mojih ljudi će te sačekati". Glas mu je delovao toliko mirno da nisam nikako mogao da pomislim ništa neobično.
Na kraju govora Mišima je tri puta glasno uzviknuo "Neka živi car!" i vratio se u kancelariju komandanta Štaba za istok gde je, kako sam kasnije saznao, izvršio sepuku, a jedan od njegovih vernih pratilaca odrubio mu je glavu.
Još dok sam slušao njegov govor, shvatio sam da namerava da umre, ali moj razum se sve to vreme borio sa mojim šestim čulom. Sve vreme mi je pred očima bio mali tricikl Mišiminog sina u bašti njihove kuće.
Čovek u četrdesetim godinama života, oženjen, sa decom, i uz slavu velikog pisca kakvu je uživao, nije nikako mogao da pomisli na samoubistvo. Danas, četiri godine posle toga, Mišimine smrti se sećaju skoro samo desničari.
I ove godine, kao i prethodne tri, oni će održati svoj godišnji skup "patriota". Taj skup dobio je naziv prema Mišiminoj priči "Patriotizam", koja govori o jednom oficiru Carske armije, koji se ubio u vreme "događaja 26. februara" (pobuna carske garde u februaru 1936. godine).
I ove godine veliki broj tih desničara će držati govore o tom, kako oni kažu, umrlom patrioti. Njihovi govori biće puni vatre patriotizma koja će se širiti salom u kojoj se redovno sastaju. Izgleda da je ta vatra rezultat verovanja govornika i njegovih slušalaca da na njih vrši pritisak onaj suprotni - levičarski kamp.
Ali, nešto u meni stalno navodi na pitanje: "Da li je Mišima stvarno bio desničar?" Čudesni život toga pisca bio je bez sumnje podeljen na četiri "struje".
Jedna od njih bila je struja "akcije", druga "pisanja", treća "pozorišta" i četvrta "tela". Svako zna da su se Mišimine akcije sastojale od učestvovanja u vojnim vežbama Japanskih odbrambenih snaga i treniranja starih japanskih borilačkih veština – koji mogu da se shvate kao simptomi njegovih desničarskih tendencija.
Prava opsesija japanskim samurajskim mačem, njegovo Društvo štita, njegov poslednji govor na Ićigaji i neki od njegovih eseja, uključujući i "Sunce i čelik", govorili su isključivo o desničarskim naklonostima čoveka čiji se svaki govor završavao: "Neka živi car!"
Nekoliko meseci pred njegovu smrt slušao sam Mišimu kako strasno napada jednog od desničarskih mislilaca koji danas tvrdi da je bio najbolji prijatelj Mišime-kuna (sufiks koji daje prisnost u obraćanju).
Dugogodišnji piščev prijatelj i prevodilac na engleski jezik, doktor Donald Kin, mi je jednom takođe rekao da bi trebalo da malo pažljivije pročitam neke delove "Mora plodnosti", Mišiminog poslednjeg i najznačajnijeg dela.
U toj tetralogiji, posebno u "Odbeglom konju" i "Hramu zore", on opisuje jednog desničara kao odvratnu i neprijatnu osobu.
Svima nam je jasno da je njegov politički stav bio daleko od toga da bude sličan glavnom toku japanskih intelektualaca koji su uglavnom bili naklonjeni levičarstvu. Ali, istovremeno, i u najobičnijim razgovorima, kao i u svojim delima, nije se uopšte trudio da sakrije prezir prema konvencionalnim desničarima.
Ako možemo da garantujemo da je njegovo "samoubistvo bilo nešto isto onoliko isplanirano u dubini srca kao što se planira umetničko delo" (Alber Kami), onda njegovo samoubistvo, isto onoliko koliko njegova književna dostignuća, može da ukaže na nešto mnogo dublje od onoga do čega jedan nepopustljivi desničar može da pronikne.
Zar on prvenstveno nije bio umetnik? Zar većina njegovih ideja nisu bile apstraktne ideje umetnika? Da li je moguće da on bude tenoist, kad mu je tenno (car) značio isključivo kao apstraktno otelovljenje japanske tradicionalne kulture?
Mišima je bez sumnje govorio mnogo o akciji i patriotizmu, ali sam ja sklon da verujem da on nije baš bio onakav desničar kakav današnji desničari misle da je bio.
Neki ideološki helikopteri – ako tako mogu da se izrazim – su u ovo vreme veoma bučni, tutnjeći vazduhom i pokušavajući da zagluše, a već su i zaglušili, pravu Mišiminu poruku. Mislim da ja mogu da ga čujem mnogo jasnije nego mnogi ljudi u Japanu. Za mene, Mišima je dovoljno glasan.
Na balkonu, stajao je Jukio Mišima, vičući, bolje reći jedva izvlačeći iz sebe preostalim atomima snage svaku od svojih poslednjih reči. Kasnije je mnogo ljudi govorilo da nisu skoro ništa mogli da razumeju, zbog buke koju su stvarali helikopteri sa novinarima i televizijskim snimateljima koji su lebdeli iznad njega.
Ali ja se tog dana i tog događaja sećam na sasvim drugačiji način. Njegove reči mi uopšte nisu bile nejasne i čak mi se činilo da je njegov glas nadjačavao zujanje helikoptera i uvrede koje su mu dobacivali mladi vojnici postrojeni na pisti u dvorištu, pisao je Takuoka, a prenosi Japanorama.
I dan-danas sam u stanju da verujem da oni koji su tvrdili da nisu mogli da čuju Mišimu u stvari nisu ni obraćali mnogo pažnje na tog pisca koji je odlučio da umre, već su ih više zanimali helikopteri. Mišima je očigledno pripremao i svoja pluća za taj trenutak.
On je dugo trenirao karate, boksovao i dizao terete i njegovo telo bilo je spremno da prenese slušaocima njegovu poslednju poruku glasno i jasno.
Ali možda je moje pamćenje ipak na neki način pomućeno, i možda Mišima toga dana stvarno i nije mogao da se čuje. Možda sam ja bio samo izuzetak među onima koji su ga slušali, zbog toga što sam taj isti njegov glas čuo jedan čas i četrdeset minuta pre toga.
Tada je zvučao sasvim smireno, kao i obično, i mora da je to učinilo da budem potpuno pripremljen za njegov glas i ono što je Mišima želeo da kaže.
"Da li bi bio tako ljubazan da u jedanaest sati dođeš na Ićigaju (Štab za istok Japanskih snaga samoodbrane)?" pitao me je tog jutra telefonom.
"Tatenokai (Društvo štita – Mišimina privatna vojska) je ugovorio sastanak tamo i jedan od mojih ljudi će te sačekati". Glas mu je delovao toliko mirno da nisam nikako mogao da pomislim ništa neobično.
Otišao sam do Ićigaje, tamo me je sačekao mladić, član Tatenokaija, i dao mi pismo u kome me Mišima zvanično poziva da posmatram poslednje trenutke njegovog života.
Na kraju govora Mišima je tri puta glasno uzviknuo "Neka živi car!" i vratio se u kancelariju komandanta Štaba za istok gde je, kako sam kasnije saznao, izvršio sepuku, a jedan od njegovih vernih pratilaca odrubio mu je glavu.
Još dok sam slušao njegov govor, shvatio sam da namerava da umre, ali moj razum se sve to vreme borio sa mojim šestim čulom. Sve vreme mi je pred očima bio mali tricikl Mišiminog sina u bašti njihove kuće.
Čovek u četrdesetim godinama života, oženjen, sa decom, i uz slavu velikog pisca kakvu je uživao, nije nikako mogao da pomisli na samoubistvo. Danas, četiri godine posle toga, Mišimine smrti se sećaju skoro samo desničari.
I ove godine, kao i prethodne tri, oni će održati svoj godišnji skup "patriota". Taj skup dobio je naziv prema Mišiminoj priči "Patriotizam", koja govori o jednom oficiru Carske armije, koji se ubio u vreme "događaja 26. februara" (pobuna carske garde u februaru 1936. godine).
I ove godine veliki broj tih desničara će držati govore o tom, kako oni kažu, umrlom patrioti. Njihovi govori biće puni vatre patriotizma koja će se širiti salom u kojoj se redovno sastaju. Izgleda da je ta vatra rezultat verovanja govornika i njegovih slušalaca da na njih vrši pritisak onaj suprotni - levičarski kamp.
Ali, nešto u meni stalno navodi na pitanje: "Da li je Mišima stvarno bio desničar?" Čudesni život toga pisca bio je bez sumnje podeljen na četiri "struje".
Jedna od njih bila je struja "akcije", druga "pisanja", treća "pozorišta" i četvrta "tela". Svako zna da su se Mišimine akcije sastojale od učestvovanja u vojnim vežbama Japanskih odbrambenih snaga i treniranja starih japanskih borilačkih veština – koji mogu da se shvate kao simptomi njegovih desničarskih tendencija.
Prava opsesija japanskim samurajskim mačem, njegovo Društvo štita, njegov poslednji govor na Ićigaji i neki od njegovih eseja, uključujući i "Sunce i čelik", govorili su isključivo o desničarskim naklonostima čoveka čiji se svaki govor završavao: "Neka živi car!"
Nasuprot tim simptomima, ipak ja lično verujem da je Mišima i sve ono što je on osećao i mislio bilo mnogo složenije nego što je običan politički fanatizam. Imam mnogo razloga da tako mislim.
Nekoliko meseci pred njegovu smrt slušao sam Mišimu kako strasno napada jednog od desničarskih mislilaca koji danas tvrdi da je bio najbolji prijatelj Mišime-kuna (sufiks koji daje prisnost u obraćanju).
Dugogodišnji piščev prijatelj i prevodilac na engleski jezik, doktor Donald Kin, mi je jednom takođe rekao da bi trebalo da malo pažljivije pročitam neke delove "Mora plodnosti", Mišiminog poslednjeg i najznačajnijeg dela.
U toj tetralogiji, posebno u "Odbeglom konju" i "Hramu zore", on opisuje jednog desničara kao odvratnu i neprijatnu osobu.
Svima nam je jasno da je njegov politički stav bio daleko od toga da bude sličan glavnom toku japanskih intelektualaca koji su uglavnom bili naklonjeni levičarstvu. Ali, istovremeno, i u najobičnijim razgovorima, kao i u svojim delima, nije se uopšte trudio da sakrije prezir prema konvencionalnim desničarima.
Ako možemo da garantujemo da je njegovo "samoubistvo bilo nešto isto onoliko isplanirano u dubini srca kao što se planira umetničko delo" (Alber Kami), onda njegovo samoubistvo, isto onoliko koliko njegova književna dostignuća, može da ukaže na nešto mnogo dublje od onoga do čega jedan nepopustljivi desničar može da pronikne.
Zar on prvenstveno nije bio umetnik? Zar većina njegovih ideja nisu bile apstraktne ideje umetnika? Da li je moguće da on bude tenoist, kad mu je tenno (car) značio isključivo kao apstraktno otelovljenje japanske tradicionalne kulture?
Mišima je bez sumnje govorio mnogo o akciji i patriotizmu, ali sam ja sklon da verujem da on nije baš bio onakav desničar kakav današnji desničari misle da je bio.
Neki ideološki helikopteri – ako tako mogu da se izrazim – su u ovo vreme veoma bučni, tutnjeći vazduhom i pokušavajući da zagluše, a već su i zaglušili, pravu Mišiminu poruku. Mislim da ja mogu da ga čujem mnogo jasnije nego mnogi ljudi u Japanu. Za mene, Mišima je dovoljno glasan.
Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.
24 Komentari
Možda vas zanima
Svet
Rusi besni, zapretili: Oko za oko, zub za zub
Imovina Ruske narodne banke vredna stotine milijardi dolara zamrznuta je u Evropskoj uniji i drugde nakon početka rata Rusije i Ukrajine u februaru 2022. godine.
12:18
29.4.2024.
18 h
Svet
Rat – dan 795: Novi udar; Eksplozije; Ukrajinci nemoćni? VIDEO
Rat u Ukrajini – 795. dan.
23:30
28.4.2024.
1 d
Tenis
Srđan Đoković hitno primljen u Urgentni centar
Srđan Đoković, otac najboljeg tenisera sveta Novaka Đokovića, hitno je primljen u Urgentni centar, prenosi "Kurir".
14:30
28.4.2024.
1 d
Politika
Glasanje o rezoluciji o Srebrenici bila nemačka ideja koju je podržao NATO; Vučić predvideo prljavu igru
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić obratio se prethodnih dana u Njujorku gde se osvrnuo na aktuelne pritiske vezane oko pokušaja nametanja sramne Rezolucije o Srebrenici.
9:01
28.4.2024.
1 d
Komentari 24
Pogledaj komentare