Tom Waits

Iako je pitanje vrlo logično, odgovor je skroz individualan, a kad je reč o kompilaciji Orphans : Brawlers, Bawlers and Bastards moguć je tek nakon preslušana tri sata, koliko ona traje.

Orphans je daleko od obične zbirke rariteta – radi se o albumu koji će mnogima biti početak kada počnu da istražuju Waitsov opus.

Gotovo sve ono što ga čini kao umetnika, pevača, muzičara i tekstopisca, nalazi se na ova tri diska. Svi oni gubitnici o kojima je pevao u Swordfishtrombones/Rain Dogs/Franks Wild Years trilogiji, nekim čudom nisu uopšte omatoreli, samo su promenili imena ali su i dalje tu, svi oni strahovi koji su ga mučili na albumu The Black Rider opet su prisutni (znajući da je od tada prošlo 15 godina, oni su se samo nagomilali i zakomplikovali), samo ovoga puta on plaši nas, čak je i onu jazzirano noćnu atmosferu sa ploče stare 33 godine - Closing Time moguće prepoznati na Orphans, bez obzira na očiglednu razliku u boji Waitsovog glasa.

Ni jedna kompilacija B strana singlova ne zvuči ovako progresivno, a u isto vreme tradicionalno i staromodno.

Sve ono što volite kod Waitsa nalazi se na Orphans, uz neke sasvim nove momente, koji čekaju da budu zavoljeni. Ti novi momenti se ogledaju u malopre pomenutom Waitsovom glasu. Kao mnogo puta do sad, njegov glas je i ovde u centru pažnje, ali ga nikada nije više ekploatisao, praveći od njega instrument ravnopravan bendu koji ga prati (‘Želeo sam da pevam kao devojčica, baba roga, klovn, doktor, pijanica, ubica ili kao teremin’ piše Waits u bukletu), instrument od koga na momente podilazi jeza, na momente vlaži obraze, a nekad vas tera u smeh. Upravo sva ta ‘lica’ njegovog glasa, čine ovu kompilaciju svežom i različitom od njegovih pređašnjih albuma.

Suočimo se sa činjenicama : trostruki cd paket Orphans : Brawlers, Bawlers and Bastards sadrži 56 pesama. Iako je u bukletu navedeno da od tih 56, njih 30 nikada nije objavljeno, za hard core fanove ovde se nalazi 14 prvi put objavljenih pesama, dok se sve ostale uz manje ili više muke mogu naći na raznim ranijim kompilacijama i B stranama singlova.

Ponovo je većinu pesama napisao sa svojom suprugom Kathleen Brennan, čije ime je već sastavni deo svakog, novog Waitsovog albuma (‘Ponekad imam utisak da sam oženio kolekciju ploča’ kaže Waits za Kathleen, aludirajući na njeno sofisticirano poznavanje muzike).

Prvi CD Brawlers, idelan za slušanje ujutru uz prvu kafu, dok se lenjo skida prva pošta, uglavnom je sastavljen od klasičnih Waitsovih bluesy pesama.

Prva stvar, i ujedno prvi singl Lie to Me, nosi gotovo identičnu atmosferu kao Jarmuschov Mystery Train, sledeća 2:19 mami osmeh ciničnim stihovima ’On the train you get smaller as you get farther away / The roar covers everything you wanted to say / Was that a raindrop or tear in your eye? / Were you drying your nails or waving goodbye’, dok u prašnjavo - garažnoj Lowdown bubnjeve svira Tomov dvadesetogodišnji sin Casey (koji ga s vremena na vreme prati na turnejama).

Moj apsolutni favorit sa prvog diska je vanvremenska Bottom of the World, posle koje vam je osećaj u stomaku sličan kao nakon pesme Time sa albuma Rain Dogs. Ramonesi nikad nisu više zvučali bluesy kao u ovoj verziji The Return of Jackie and Judy, dok je Road to Peace bez dileme politički najangažovanija Waitsova stvar, inspirisana člankom iz New York Timesa o bombašu samoubici sa bliskog istoka (kako sam autor kaže ’Mora da se bliži kraj sveta čim ja pišem političke pesme’).

Drugi disk, koji je prvobitno trebao da se zove Shut Up and Eat Your Ballad ipak je prekršten u Bawlers, sačinjen je od pretežno jazzy balada, perfektan za slušanje u vreme kad svi spavaju i imate utisak da ste jedini svedok prvog snega.

Savršeno krhka You Can Never Hold Back Spring otapa i najdeblji led stihovima ’The blushing rose will climb / Spring ahead or fall behind / Winter dreams the same dream / Every time’ dok je Widow’s Grove sa svojom minimalnom orkestracijom kao stvorena za uživanje u snežnoj noći.

Solo na trubi u Jayne’s Blue Wish govori o samoći više nego ceo tekst pesme, a Leadbellyjev klasik Goodnight Irene vas momentalno deportuje u avgustovsku noć, davno ovekovečenu super osam kamerom.

Danny Says je još jedna obrada Ramonesa, ovog puta kilometrima daleko od originala, mnogo bliže standardnoj Waitsovoj baladi.

Romantičan taman koliko treba, ironičan još češće i iznad svega beskrajno iskren, Bawlers može da parira Waitsovim najboljim izdanjima.

Bastards je treći disk, sastavljen od govornih tema, eksperimenata raznih vrsta, horor priča i obrada – drugim rečima Tom Waits u najprogresivnijem izdanju ikada. Bilo da je u pitanju recitovanje pesmama Charlesa Bukowskog (Nirvana) ili Jack Keruaca (On the Road) Waits je toliko autentičan, da sve vreme imate utisak kao da govori iz sopstvenog iskustva. Sledi divlja King King, objavljena pre dve godine na tribjutu Daniel Johnstonu Discovered Covered (inače autor originalne verzije), kafansko zadimljena Altar Boy, a tradicional Two Sisters zvuči kao da je snimljen četrdesetih godina prošlog veka na ploči od 78 obrtaja.

Uz ovogodišnje albume Dylana Modern Times i posthumni Johnny Casha A Hundred Highways, slušajući ovaj album stiče se opšti utisak da za mainstream Ameriku ipak ima nade. Čini mi se da je koncept kompilacija B strana singlova i rariteta, ozbiljno doveden u pitanje nakon ovakve skupine pesama, kao što je Orphans.

Skoca

Ukoliko vam se album nije dopao nema smisla da trošite pare ili vreme za download na:

Daniel Johnston - Artistic Vices (Positive, 1993)

Various Artists : Kerouac - Kicks Joy Darkness (Rykodisc, 1997)

Sparklehorse - Dreamt For Light... (Astralwerks, 2006)

Bob Dylan - Modern Times (Sony, 2006)