Na nišanu: Pucanj u prazno

Usamljenog akcionog heroja nalazimo negde u vukojebinama Vajominga, sa psom koji mu donosi pivo, zastavama koje mu krase brvnaru i izrazito istočnjačkim pogledom na svet, a u njegovom nenadmašnom imenu (Robert Li Sveger) dodatnu naznaku da ćemo vrlo brzo gledati predsednika Sjedinjenih Država—kroz nišan snajpera. Pošto mu skriveni centri moći unutar vlade prišiju ubistvo, Bob Li, kako to već ide, mora da beži pred policijom, federalcima (jednog i kidnapuje, onako prijateljski), specijalnim jedinicama i tajnim službama, dokaže svoju nevinost, spase devojku i usput, naravno, poubija gomilu ljudi. Prostrelne rane vidaće dovijajući se promućurnije od Ramba, a utočište za ranjenu muškost pronaći kod lepojke koja mu, dok on malo odrema, lepo očisti i podmaže pušku. Po gotovo svemu, a kvalitetu pogotovo, Na nišanu je tek za nijansu bolje skockan B-film, rezervisan za kasni termin na televiziji uz koji se lagodno odašiljemo u zemlju snova znajući da ništa epohalno nećemo propustiti. Osvetničku mačo-fantaziju kakva je Bob Li Sveger mogao bi da ovaploti Tom Berindžer, Slaj Stalone ili—malo điuđicua nikad naodmet—Stiven Sigal.

Ipak, iz nekoliko se razloga ovaj proizvod lakše uoči na pokretnoj traci—za početak, u ovom slučaju je Mark Volberg taj koji nosi konjski repić. (Bar nakratko. Ubrzo ga odseče, kako i dolikuje bivšem marincu.) Sâmo prisustvo mlade glumačke zvezde, sa težinom oskarovske nominacije za sporednu ulogu u Dvostrukoj igri, dovoljno je da napumpa budžet za bar dvadeset miliona i otvori mogućnost unosne franšize (kolega iz Dvostruke igre, Met Dejmon, već završava svoju sa Bornovim ultimatumom). Treba uračunati i da je iza kamere Antoan Fukua, tipični B-reditelj koji se iz nekog razloga ne smatra takvim otkad je Denzel Vošington dobio Oskara za ulogu u jednom od njegovih filmova. A scenario je—opa!—nastao po književnom delu: kao sa daleko superiornijim filmovima o Džejsonu Bornu koji lavirintske zaplete Ladlamovih romana dobrano olakšaju i ubrizgaju im konjsku injekciju adrenalina, ista je formula primenjena i na delo Stivena Hantera—tvorca serijala o Svegeru, filmskog kritičara Vašington Posta, i većeg zaluđenika za oružje čak i od Džona Milijusa. Ne računajući par tehničkih objašnjenja iz Zena i veštine prosviravanja mozga da mu daju malo arome, Na nišanu je lišen komplikovane radnje, ali i tako suviše složen da bi se ispratio, delom zato što je scenario nedotupavan, delom zato što Fukua ne režira glatko: zna da snimi besna kola, ženu u tesnom tenk-topu i bicepse Markija Marka, ali mu ne ide baš najbolje s naracijom.

Ono što je u Na nišanu svakako najvrednije pomena—pored prvih pola sata koji se okončavaju opakom jurnjavom i onih sjajnih momenata kada se pri čeonom sudaru sa dobrotempiranim hicem nečija glava rasprsne u ružičastu izmaglicu—jeste ideološki kontekst proturen kroz priču. Hanterov roman je objavljen 1993. (sasvim slučajno iste godine kad je izašao i Snajperista sa Tomom Berindžerom), ali se pri osavremenjivanju naglo skrenulo ulevo kod Albukerkija. Tačnije, ceo film deluje kao besna tirada antibušovski nastrojenih levičara.

Na primer, iako je prevashodno mašina za ubijanje kome načisto pukne film kad mu mučki koknu psa, sâm Sveger ništa ne veruje režimu („da vidimo kakve nam laži danas prodaju“, prokomentariše kuci dok seda da surfuje Internetom); protivi se ratu u Iraku i mučenjima u Abu Graibu—da je u Srbiji, bio bi, čini se, okoreli LDP-ovac. A opet, već u prvom činu vidimo ga u jednom od onih odvratnih usporenih snimaka koje je patentirao reditelj Toni Skot a usavršila Bušova administracija: Sveger korača dok se u pozadini vijori američka zastava. To prilično zbunjuje. S jedne strane imamo ultimativnu desničarsku poluciju na delu—uzimanje pravde u sopstvene, čvrste, staložene ruke—a sa druge, trenutne desničare na vlasti (u dosluhu sa ozloglašenim vojno-industrijskim kompleksom, razume se) prikazane kao legitimne mete.

Ti stripovski negativci još više potcrtavaju poentu. Ned Biti igra kvarnog senatora koji po svemu liči na Dika Čejnija (ima ga i sa tandžarom u lovu), Deni Glover kao mračni pukovnik zlokobno vrska replike poput „Ja sam pobedio. Ti si izgubio“, dok je Elajas Kotijas odabran kako bi još jednom neprijatno balavio po licu otete devojke. A tu je i Rade Šerbedžija kao ruska verzija doktora Strejndžlava. Preživele karikature pri kraju vidimo zajedno u vikendici kako se, pokraj kamina, uz viski i tompus, kikoću nad sopstvenom zlobom. Samo što ne zagrokću: „Ala smo ih nasamarili, buahahahaha!“

Naravno, daleko bilo da je Antoan Fukua nekakav Spajk Li B-filma, a Na nišanu povod za jadikovke o Holivudu kao leglu liberala. Naprosto, i eksploatacijski filmovi ravnaju se prema preovlađujućoj političkoj klimi, a kad je trebalo praviti propagandu politici intervencionizma, rado je Fukua sa Brusom Vilisom snimao ogavne Jecaje Sunca. (Doduše, ako tražite subverziju, na kraju Sveger opet onako kulovski korača u usporenom snimku, samo što je iza njega, umesto zastave, kuća u plamenu. Ako oba kadra spojite u jedan...)

Međutim, da je Na nišanu efektna visokooktanska razbibriga, možda bi u iste redove mogao da dovuče i razjedinjeno društvo Sjedinjenih Američkih Država, ali i međusobno suprotstavljene Srbije. Na dvosatno primirje, u kom obe strane navijaju za istog heroja. Snajperski atentat na državu, masovne grobnice, korumpirani političari, ratni zločinci, zavera, pucanje, pucanje, pucanje... ima svega što i Srbe zanima. A omašio je na oba fronta.

Režija: Antoan Fukua
Scenario: Džonatan Lemkin
Uloge: Mark Volberg, Majkl Penja, Kejt Mara, Deni Glover, Ned Biti, Rade Šerbedžija, Elajas Kotijas