Slavoljub Stanković: Lenj sam čovek

Slavoljub Stanković, poznat je po mnogim reklamnim kampanjama za čuvene brendove, i 43 razglednice za Eurosong, koje je kreirao uz pomoć saradnice Andrijane Stojković. Sa njom je nastavio saradnju na filmskom projektu The Box, koji je urađen po istoimenom romanu-prvencu i snimanje filma je u toku.

,,Split’’ je roman o Miši koji u desetoj godini saznaje da ima tri dana starijeg brata, odnosno polubrata, u Splitu. Godinama kasnije, kada je imao trideset jednu, zaposlen kao kopirajter, Miša odlučuje da upozna brata, reši pododičnu dilemu i razbije omertu koja je na tu temu postala neizdrživa.

Mišin polubrat zove se Niko, to je često ime u Hrvatskoj, ipak na početku romana deluje kao da se poigravaš sa zamenicom, i da Miša kreće u potragu nekim ko ne postoji!

Njegov brat se zove Niko, a mi bi rekli niko, jer on za glavnog junaka u početku ne postoji...

U stvari, kad sam počeo da pišem ovaj roman, činilo mi se da pišem o jednom čoveku koji upoznaje svoga brata, koga nije video 33 godine. Pa mi se onda u drugom momentu učinilo da knjiga uopšte nije o glavnom junaku, nego o Niku, da bi na kraju kad sam stavio tačku, shvatio da je to zapravo bila priča o Dušanu, to jest o njihovom ocu. I zaplet i rasplet je naime život njihovog oca.

Tema romana Split je praštanje. Kod nas, a kada kažem kod nas - mislim na naše podneblje, se tu najviše i fulalo. Tražili smo jedni drugima mane, onda smo našli te mane, pa smo rešili da se obračunamo sa tim manama, i dogodila se podela. Podelili smo se i kao države, i kao gradovi, i kao ljudi, i na kraju u prodici. Meni je odgovaralo da iz te male, lične, obične priče probam da pokažem da to važi za čitavo čovečanstvo. Kao što je Lajbnic govorio da „kako u celom kosmosu, tako i u najsitnijoj čestici“. E, u ovoj čestici priče imamo čoveka koji ima loš odnos sa ocem, kao i sa bratom - jer ne zna ni ko je to, brat nema nikakav odnos prema njemu, iz istog razloga, a njihov zajednički otac nema nimalo očinski stav prema svojim sinovima. A pritom su svi živi! I sve to vrlo lako može da ispadne španska serija, da nisam imao u vidu tu opštu temu, praštanje. I u momentu kad sam shvatio kako se roman zove i podelu, jer naziv grada (Split) u kome se skoro cela priča odvija - u anglosaksonskom svetu znaci - podela.

Kad smo kod Splita grada, kako miriše riva?

Kažu da ceo Spilt leži na lekovitoj vodi, čak je Poljud bio sav u blatu, pa su se ljudi mazali blatom šezdestih. Tu je bilo planirano da se izgradi banja, posle se ispostavilo da baš i nije toliko lekovito. Ali taj deo kod Marmortove ulice i dalje žestoko miriše na sumpor, barena jaja, što mu daje neki šarm. I stvarno nema muva na pijaci, kao što sam objasnio u romanu!

Za razliku od romana „The Box“ u „Splitu“ ne navodiš koju muziku junaci vole da slušaju. Kada Miša putuje autoputem E 70 u romanu, u kolima vlada neobična tišina?

Pa zasvirala je jedna pesma - i to „Bilie Jean“. Tema te pesme je pogrešna optužba Majkla Džeksona za očinstvo. Iako je taj dečak, za koga su tvrdili da mu je sin, imao oči na njega, nije bio njegov. Moj junak je u tom delu isključio radio, jer je počeo da sumnja u verodostojnost krvnog srodstva sa svojim polubratom.

Da li je Majkl još bio živ kada si to pisao?

Majkl je baš tog dana umro. Zaustavio sam se da napišem taj deo knjige, na jednom delu autoputa E 70, a onda sam čuo za njegovu smrt... Baš je bilo šašavo kako se to pogodilo.

Koliko ti muzika znači tokom pisanja?

Ja i pišem uz muziku, jer mije jako važna. Za svaku knjigu ili priču imam poseban folder sa muzikom. Skupljam energiju iz tih pesama. Na primer, kada sam završavao roman Split, često sam slušao Wiski In The Jar, ali ne Thin Lizzi, nego verziju Metallica-e. Ne znam zašto, valjda mi je dala snagu da se popnem uz to brdo do kraja.

A dok si pisao prvi roman The Box?

Interesantno je da sam slušao neke narodnjake...

Imaš priliku da kažeš „starogradske“...

Ne, bilo je svega. Bilo je tu žestokog treša... Ceca, Mira, Gaga, pa sve do Fejataa Sejdića i ekipe... Kako to da objasnim, to je kao kontra onoga što osećam. Čak mislim da tu i ima dobrih stvari. Nekada je emocija zasrašujuće potresna u tim pesmama, i od petsto pesama koje urade, nađe se neka dobra. Trudim se da nemam predrasude kada je muzika u pitanju.

To me je naučio čovek koga sam pomenuo u romanu „The Box“, Džef vozač. On kako dođe u Srbiju - tako uključi narodnjačku stanicu. Sad ne govorim o liku nego o stvarnom čoveku! Ja se pitam dal’ je normalan, u kamionu ima bolje uređaje nego ja kod kuće, i onda slušamo neki narodnjak, koji ja u tom trenutku ne mogu da podenesem. A to sam video i kod ljudi iz ambasada.

Pa on dolazi u zemlju koju ne poznaje, i hteo bi da čuje sve iz te zemlje. I onda mu je super, neće valjda da sluša ,,Partibrejkerse’’, pošto ima ,,Partibrejkerse’’ i kod njih, mada znam da nema, ali taj neki ritam i bluz. A ovo nema. Verovatno i ja kada bih otišao u Meksiko ne bih tražio kvalitetan hip hop, koji bez sumnje imaju, već bih više pažnju obratio na Marijače.

Scenario za film, po romanu The Box, je osvoijo prestižne nagrade, a ovog proleća je trebalo da počne snimanje filma?

Andrijana Stojković snima ovih dana, radi neke ispravke na scenariju i dorade, i ja mislim da će do kraja avgusta da završi snimanje.

Kako se Slavoljub snalazi kao filmski scenarista, nakon spisateljstva, i pisanja scenarija za reklame?

Kopirajter napiše reklamu za 30 sekundi, a onda treba petnaest ili dvadeset dana da se svih nas trideset usaglasi, a scenario kao forma me ne zanima preterano. To da kamera ide levo, a kran desno, far ovamo, ma ne znam. Mrzi me o tome da razmišljam, ja sam lenj čovek. Meni je najlepše kad sam sam sa papirom ili sa kompjuterom, i pišem šta mi je volja. I tu ima previše zakonitosti, i dovoljno ograničenja, još mi samo fali neki drugi čovek, pa da odlepim. „The Box“ film je zapravo viđenje priče koju ima Andrijana, a taj scenario koji smo radili, uglavnom je ona naručivala, a ja sam ispunjavao njene želje, i nešto je ona dopisivala. Verovatno se tako ne radi scenario, ali nama dobro ide. Sad me je i za „Split“ zvao jedan hrvatski reditelj i kaže da bi možda radio film, i pita šta ja o tome mislim. Ja ne mislim ništa o tome. Neka on mene plati i neka radi. Film je drugi medij, druga vrsta umetnosti u koji se ja ne razumem, a i ne privlači me.