A šta ako je Džoni simpatičan tip?

Tema filma "Ordinary people" jedinog srpskog predstavnika na Kroazeti, Vladimira Perišića – streljanje zarobljenika na napuštenom seoskom imanju – vraća nas na ratove u bivšoj Jugoslaviji...

Film se ne dešava u prošlosti. Nisam želeo da to bude istorijski film, niti da bude smešten u određeno vreme. Realistički prosede mi nije blizak. Više mi se dopada neka vrsta eksperimentalnog pristupa, kao u naučnoj laboratoriji. U fiktivnu situaciju postavlja se lik i potom se posmatra njegovo ponašanje. Interesuje me samo ono što je bitno za pitanja koja želim da postavim, sve ostalo odbacujem. U ovom slučaju se ispostavilo da nije bitno kada se dešava radnja, već na kojoj temperaturi. Učinilo mi se da lik neće jednako da reaguje na 15, 22 ili 36 stepeni. Takođe, interesovalo me je vreme koje lik ima da donese odluku – 1 minut i 20 sekundi. Na taj način, vreme koje pojedinac ima da donese neku odluku postaje političko pitanje.

U filmu se niste vezali za određeni geografski prostor...

Vezivanje za određeni geografski prostor je bilo irelevantno za pitanja koja sam hteo da postavim. Verujem da se svaki film dešava sada i ovde, sa ljudima, mestima i stvarima koji su ispred kamere. Na snimanju je jedini saveznik stvarnost koja je pred nama. Ako idemo protiv nje, ako pokušavamo da životu koji je pred nama nametnemo svoje projekcije, stavove ili ideje, velike su šanse da omanemo. Ako smo pažljivi i otvoreni za ono što se dešava, čak iako to nije bilo predviđeno ili potpuno prevazilazi našu koncepciju, scena će biti tačnija i životnija. Na kraju, u montaži, shvatite da se život odigrao baš onako kako smo ga zamislili, a da je ono što je u prvi mah delovalo kao strano, a što je uhvatila kamera, u stvari pravi način kako se stvari otelovljavaju.

Upućivanje na „neprijatelje, teroriste” naglašava univerzalni kontekst...

Pretvaranje drugog u „neprijatelja /teroristu” je pak bilo neophodno za stvaranje situacije u kojoj sam pratio kako lik reaguje. S druge strane, taj diskurs smo slušali poslednjih godina kada je bilo reči o „ratu protiv terorizma” i čini mi se da gledaocu, gde god se nalazio, omogućava da se lakše projektuje u situaciju i u lik.

Glavni lik, vojnik Džoni, ubija po naređenju, gotovo mehanički. Ova banalnost nasilja, ideja da su oni koji čine zločine sasvim „obični” ljudi u centru je tvog zanimanja?

Džoni ubija u nekom stanju disocijacije, kao da nije u pitanju on, već neko drugi. Ta disocijacija je nešto što sam hteo da uhvatim kamerom i ispitam. Interesovala me je i jedna druga stvar. Postoji jedan kratki Nabokovljev tekst u kome govori o čuvaru logora koji se posle radnog dana vraća kući, seda za klavir i svira Šuberta. Nabokov kaže da je, ako svira Šuberta loše, sve u redu. Ali šta da radimo ako svira dobro? Ta kontradikcija me je interesovala i to sam hteo da zadržim u filmu. Šta ako je Džoni simpatičan tip?

Jedan francuski kritičar je uporedio scenu iz vašeg filma sa scenom iz filma Klinta Istvuda „Pisma iz Ivo Džime”. Da li je to bio jedan od tvojih uzora?

Ne, mada sam film gledao, želeo sam da tu bitku vidim sa tačke gledišta Japanaca. Ali to je sve. Ne vidim sličnost između scena – Istvudov film u prvih 15 minuta ima više kadrova nego ceo moj film, a dramaturgija je potpuno različita. U pitanju je klasična holivudska dramaturgija, dok je scenario ovog filma nastao, pre svega, sistematskim izbegavanjem da se ispune neka od osnovnih dramaturških pravila. Ali svako je slobodan da pravi svoje asocijacije i spojeve.

U kojoj meri je francuska škola filma uticala na razvijanje vaše filmske estetike i na koji način?

Mislim da su mi iz određene francuske škole filma dve stvari veoma bliske. Prva je metod rada sa naturščicima, poput Robera Bresona, preko Filipa Garela, do Brina Dimona. Druga je ideja Novog talasa da je svaki film dokumentarac o svom sopstvenom snimanju. Za mene je to bilo jako oslobađajuće, oslobodilo me je mnogih filmskih konvencija koje pravljenje filma čine komplikovanim. Dovoljno je nekoliko ljudi koje želiš da snimaš, mala ekipa, kamera, mikrofon i ulica.

U vašem studentskom filmu „Dremano oko” glavni junak saznaje da njegov otac možda stoji iza demonstracija u kojima je nekoliko ljudi poginulo. Ovaj film problematizuje odnos dece i roditelja u vremenima velikih političkih prevrata. Da li u njemu ima elemenata autobiografskog?

Na ideju za taj film došao sam posle čitanja teksta Aleksandra Tišme u, čini mi se, knjizi „Pre mita” u kome govori o deci političara kojima je suđeno u Nirnbergu za zločine tokom Drugog svetskog rata, kao i o deci onih kojima je suđeno na osnovu izmišljenih optužbi tokom montiranih komunističkih procesa u Čehoslovačkoj. Tišmin tekst postavlja pitanja kako se ponašati u takvim situacijama i ističe kako jedna ista reakcija u dve različite situacije dobija dijametralno suprotno značenje. Mene je interesovalo da postavim lik u situaciju u kojoj ne zna šta se dešava, ne zna šta je ispravno a šta pogrešno, šta je istinito a šta lažno, i da posmatram njegovo ponašanje.

U oba filma, studentskom i ovom prvom igranom filmu, bavite se temama iz nedavne prošlosti koje su ostavile ožiljke na srpsko društvo. Da li je to potreba da se suočite sa tabuima?

Pre nego što sam počeo da radim na „Dremanom oku” pročitao sam tekst o argentinskom političaru koji je preko noći pobegao iz svog života – u trenutku monetarnog kraha – i ostavio porodicu i trinaestogodišnjeg sina. Situacija u koju biram da stavim lik me interesuje samo ako može da bude bliska bilo kom gledaocu, gde god se nalazio. A što se tabua tiče – pa kod nas ne prođe nijedan dan da novine ili mediji ne izveštavaju o nekim „ratnim zločinima”, vratili smo se i u 1945. godinu. Zbog čega je to onda tabu tema? Meni je sama ta formulacija „ratni zločin” jako neobična. To je kao da rat sam po sebi nije zločin, kao da postoje neka pravila po kojima je u redu ubijati i ako ih se pridržavaš, onda je to dozvoljeno. Nije me interesovala ni prošlost niti suočavanje sa nekim „tabuima”, već da promislim stvari, promenim ugao posmatranja. Želeo sam da gledaocu ponudim mogućnost da stvari sagleda iz drugog ugla.

Koliko ove teme imaju veze sa vašim identitetom?

Pitanje identiteta nije pitanje koje me posebno interesuje. Interesuju me ugao posmatranja i taj eksperimentalni, laboratorijski pristup situaciji i liku.