Hipermarket OST

Hipermarketi. Mesta gde možete jeftino kupiti sve što mislite da vam treba, pod uslovom da ste spremni da žrtvujete sate i sate života vrteći se po beskrajnim rafovima nakićenim akcijama, popustima, gratisima i nebulozama. Zdanja koja više liče na ogromne magacine nego na prodavnice predstavljaju Meku za džabolovce („bargain hunters“) - ljude koji potrošnju vide kao ekonomski ples, a uštedu kao njegov najelegantniji pokret. Štedeći dinar po dinar i gomilajući gratis proizvode ispunjavaju svoju životnu misiju. S druge strane, tu su zaposleni - potpuna suprotnost što se tiče količine hiper-elana, umorni od gužve, neonskog svetla, repetativnog posla i malih plata. Magacioner bahato baca dobara punu kutiju, čistačice se svađaju na koju je red da počisti ono što se iz dotične kutije prosulo, kasirke jedva čekaju da nekoga optuže za krađu, a promoterke se šizofreno čas smeškaju kupcima, čas reže jedna na drugu.

Ali šta je ono što spaja sve strane zatočene u džinovskoj džabolovačkoj kutiji? Pa to što svi posle nekog vremena počnu da pevuše iste pesme. Naime, pošto i kupce i radnike valja malo relaksirati, svaki hipermarket ima svoj odabrani muzički repertoar, svoj oficijalni saundtrek. Da bi ispunio navedene zadatke, saundtrek mora biti odmeren - pesme moraju biti poznate i hitične; vesele, ali ne histerične; nešto što znate napamet čak i ako vam je zamagljeno kako se stvar zove i ko je izvodi; nešto zaglavljeno u svačijoj podsvesti. Deo jedne tipične „hiper-liste“ izgleda ovako:

Eagles - Hotel California
Duran Duran - Come Undone
Foreigner - I Want to Know What Love Is
En Vouge - Don’t Let Go
Falco - Rock Me Amadeus

Ono što je još umobolniji problem hipermarket OST-a od činjenice da na njemu obitava Falco, jeste da obično postoji samo jedna plejlista. Izbor od 20-ak jeftinih „evergrinova“ se ponavlja u beskraj, istim redosledom. Svakog dana, non-stop. Vaša kupovina ili smena traju satima, tako da ćete pesme prinudno slušati po više puta. Neke stvari imaju primat - tako recimo u jednom od beogradskih hipermarketa Suspicious Minds Elvisa Presley-a zauzima čak 3 mesta na malenoj listi. Dva koraka ispred ostalih po frekvenciji ponavljanja, pretvara se u svojevrsnu himnu. Kralj je svuda Kralj, pa tako i među rafovima.



Dok vam u ušima odzvanjaju meki zvuci do ljigavosti romantičnog hita, gotovo možete videti Elvisov duh kako đuska između Alkoholnih pića i Kozmetike. Da li Kralj pomaže vernim kupcima da guraju preopterećena kolica? Da li im šapuće gde se kriju najpovoljnije akcije? Da li promoviše izbeljivače za veš u svom besprekorno belom kostimu? Da li se po potrebi pretvara u nasmejanu kasirku koja na kraju kupovine izgovori čuveno „Thank yooou, thank yooou“?

Na neki način, ponavljanje Suspicious Minds nosi određenu simboliku. Hipermarketi su oličenje američke kupoholičarske megalomanije koja se nametnula čitavoj planeti, slično kao i Elvisovo carovanje rokenrolom. Američka kultura dominira Zemljom, a uskoro će dominirati i kosmosom - jer ako Elvis nije mrtav, već živi na Mesecu kao što neki pretpostavljaju, to samo sigurni prekusor nicanja zemaljskih hipermarketa na sivom tlu našeg vernog satelita. Kada je reč o modernom Zemljaninu u raljama materijalizma, početni stihovi “We're caught in a trap / I can’t walk out / Because I love you too much baby“ itekako imaju smisla. Svako od nas krije malo Elvisa u sebi.