Smarači

Neko vreme su nam kidali živce svojom prustovskom sporovoznošću. Kad će vlada, kako će izgledati? Da li će se dogovoriti? Ko ucenjuje a ko je ucenjeni? Zašto jedni traže ministarstva sile, a drugi resore novca?

Tabloidi su dobili topovsku hranu aktivno učestvujući u kreiranju njenog budućeg sastava, rušeći kandidate koji nisu po volji medijskim sponzorima u pomračini, jer i tako se ovde čita sloboda novinarskog dejstvovanja.

Opipavali smo slova Brajove azbuke pokušavajući da prepoznamo ko će kako proći. Nismo znali mnogo, ali smo kombinovali, nagađali, analizirali i svađali se po kafanama. Koliko god debatovali sa različitih pozicija, priželjkivali smo novu vladu koja bi nas povukla iz svekolikog gliba po kome se valjamo. Onda je, zar ne primećujete, sve nekako utihnulo.

Svedoci smo čedoumorstva: oni od kojih se očekuje da nas sutra vode svesrdno ubijaju entuzijazam pokazan stepenom izlaznosti na izbore. Gase energiju preostalog optimizma. Ljudima je dozlogrdilo da slušaju njihova natezanja. Tabloidima tema prestaje da bude tiražna.

Političari se na to ne obaziru. Oni važni – a danas atest važnosti imaju samo oni koje stalno zivkaju lokalni tajkuni, strane diplomate i domaći obaveštajci – smatraju da će iscrpljujućom igrom do poslednjeg časa postići dva efekta: da će pokazati čvrstinu i odgovornost.

Čvrstina se tiče rovovske odbrane stranačke pozicije u koalicionim duelima i od nje, pregovaračke čvrstine, očekuju da zaseni birače koji su im poklonili glas. Odgovornost, veruju, pripada trenutku kada se, ako se, budu dogovorili, i oni tada od nas očekuju da se svi zajedno divimo i aplaudiramo njihovoj kolektivnoj državničkoj odgovornosti.

Ne vidim ni jedno ni drugo. Sumnjam u državničku odgovornost i pitam se zašto nema skupštine i nema vlade u trenucima kada se oko Kosova sve zahuktalo. Ne gledam tu seriju, ali imam utisak da je naslov „Selo gori, a baba se češlja” najprikladniji opis stanja u kome se nalazimo.

Sve se svodi na pitanje „ko će koga”, kako je to svilenom brutalnošću govorio pokojni Mao, a ne na navodno suštinsko pitanje „kako i u koju svrhu?”. Ovdašnji cinični realizam precizno definiše da je politika borba za vlast, a vlast su premijer i ministri.

Ne glože se oni oko partijskih programa i vizija razvoja Srbije. Uz usiljene 24-karatne osmehe za TV kamere, mogući koalicioni partneri natežu se oko fotelja i likova koji treba da ih popune, ili sačuvaju. Kada se kamere povuku, DS i DSS jedni na druge reže kao da su dva politička ekstrema a ne stranke od kojih je jedna nešto levo, a druga nešto desno od centra.

Dosadašnji saldo je da je Boris odustao od Bože i nekako pristao da Voja ostane prvi ministar. Ko je uopšte predsednika DS-a savetovao da sa svojim kandidatom istrči pre izbora, da bi ga posle trampio, pitanje je na koje bi neko u Krunskoj morao da odgovori.

Glasači DS-a bi ovu vrstu ustupka još nekako mogli da progutaju, da posle toga nije usledilo pijačno cenkanje i rabljenje vremena koje je svakim novim danom sve više otkrivalo da Boris nije dovoljno odlučan. Predsednika lično, i „žute” u celini, to bi moglo skupo da košta ukoliko bi se ponovo išlo na birališta.

Stvar je morala da bude presečena ranije. Pošto nije, premijer je svestan da mu je „tehnički” kapital veći od izbornog, pa ne popušta. Držeći u džepu radikalskog koalicionog džokera kao poslednje pribežište ostanka na vlasti, on vešto koristi slabosti svog kohabitacionog partnera sa vrha srpske vlasti. Vojino „odlučno, možda” zasad funkcioniše.

DSS tvrdi pazar, premišlja se a možda i ucenjuje, posebno kada se povede reč o tradicionalno omiljenom srpskom resoru – policiji. Otužno kadrovisanje. Najvažnije su lične pozicije. Niko iz stranaka-pregovarača čak i ne krije da o svemu – demokratski neprikosnoveno – odlučuju dvojica vođa plus onaj iz G17 plus u fusnoti.

S vremena na vreme, kroz medije ili druge kanale, čujem ova ili ona imena. Kao da na osnovu njihovog identiteta mogu da zaključim kakav bi bio program vlade. Niko ne govori o programu na osnovu čega bih zaključio kakav bi bio budući identitet vlade.

Sadržaj politike potisnut je u zapećak i, po matricama patrijarhalnih i socrealističkih vremena za koja mislimo da su prošla, izvlači se iz lika vođe. Vođe se ne biraju u skladu sa potrebama organizovanja nekog sadržaja. Još samo fali Titov Brionski plenum pa da znamo ko nije ministar policije.

Ako carskim rezom i porode vladu, novorođenče posle ovoliko natezanja neće biti dočekano tepanjem. Ne zato što je to politička realnost koja izvire iz rezultata glasanja, već upravo zbog više nego traljavog načina porođaja „sirotog Vlade”.

DS i DSS su kao rogovi u vreći. Ko sutra da veruje da će oni koji se nazivaju reformističkim ministrima uspeti uz premijera za koga tvrde da je „alergičan na ekonomiju”? Kako da se radujem vladi kada njen prvi čovek – zbog brojčane inferiornosti – neće uspeti da suzbije apetite kod predstojećih privatizacija? Ako mu je i to cilj.

Opet će se međusobno natezati. Krčag će ići na vodu dok se ne razbije, a dotle će – zarad nominalnog opstanka vlade, a faktički zaštite privilegija – svako moći da radi šta mu je volja. Nov produžetak ćepenačke politike stranačkih ministarstava koja je obeležila i dosadašnju vladu.

DS-ovi ministri baviće se reformama ograničenog dometa i pokušavati da otvore vrata evroatlantskim integracijama. DSS će im to dopustiti u meri u kojoj ovi prvi podržavaju nebesko dostojanstvo Srbije i pravdu na Kosmetu koja će, veruju, stići u paketu ruskog veta.

Možda će DS-u na kraju pući film. Moguće je da se DS i DSS ne dogovore oko budućnosti ministra-nestaška koji je „žutima” trn u oku. Možda ćemo na nove izbore. Ako se to i ne dogodi, ako naši vrli političari i sklepaju vladu u poslednji čas, neće moći da izbegnu utisak o kome očito malo ili nimalo ne razmišljaju: ponovo nam ogađuju politiku.

Dok se smarači bave sobom, plašim se da svi mi čamimo u predsoblju.