Progone me kao zver jer nisam ratni zločinac

Rekli su mi da nije trebalo nikoga da spasavam, da Srbiji ne trebaju živi ljudi već mrtvi heroji. Kažu, da pozlate istoriju. Onda dajte svoju decu, a ne šaljite druge, odgovorio sam. Nisam izdajnik. Vodio sam časne poslove oficira i ne kajem se. To što sam osuđen sramota je ove države, vlasti i naroda. Niko me se ne seća ali izdržaću, branim se sam, kao i onda

Dok Karla del Ponte, glavni tužilac Haškog tribunala traga za Ratkom Mladićem, bivšim načelnikom GŠ Vojske Republike Srpske, a naše vlasti pokušavaju da ga pronađu ili bar uvere Tribunal da on nije u Srbiji, jedan drugi "zločinac", general-major Vlado Trifunović, u slobodi bez slobode, provodi već 15. godinu u sobičku od devet kvadrata beogradskog hotela Bristol, s ubeđenjem da će jednog dana moći da sa svog imena skine reč izdajnik. Obojica generali, obojica učesnici ratova. Prvi, s punom pažnjom vlasti, ali javno daleko od nje, a drugi tu, nadomak svega, a zaboravljen. Prvog mnogi veličaju kao srpskog heroja, a drugi im je izdajnik.

Trifunović je bivši komandat 32. varaždinskog korpusa u vreme rata u Hrvatskoj i Sloveniji 1991. godine. U Srbiji je izdajnik jer, kako kaže, nije hteo da počini ratni zločin. Sudski je gonjen, osuđivan, pa oslobođen izdržavanja kazne, a medijski linčovan i osramoćen. Za Mladića javno niko ne zna gde se nalazi. Vlast u Srbiji pokušava da reši ovo pitanje, koje nam se nameće kao ključ za ulaz na sva vrata svetskih institucija. I ne samo ova vlada, i druge su se bavile Mladićem, ali on je i dalje tu negde. Mediji pišu da ga finansiraju moćnici, a srpske patriote skrivaju, spremne da i svoj život daju za njega. Ako je tu negde, živ, sigurno je dobro obezbeđen. Jedino možda ne uživa u slobodi. Ali džaba sloboda Trifunoviću koji živi s umanjenom penzijom i bez prava da reši stambeno pitanje. Spasao 280 vojnika

U sedam dana septembra 1991. Trifunović je odigrao svoje. Iz Varaždinske kasarne 220 vojnika i 60 starešina žive je vratio u Srbiju, dok su u to vreme gubljeni životi u vojnim akcijama širom Hrvatske. Odbio je naređenje da izvede vojsku na pozicije u gradu.

- Ljude koje sam spasio, to su deca sirotinje. Oni koji su imali vezu i šansu, svi su povučeni iz opasnih garnizona, a one koji nisu imali nikoga ja sam spasao - kaže Trifunović i nastavlja: "I da se ponovo rodim, ponovo bih bio vojnik i isto bih uradio. Moja prva misao bi ponovo bila da spasavam ljude kojima ja komandujem. Vode se ratovi koji nemaju nikakvog smisla. Ubijaju se komšije, zavađa se narod, a ja to nisam želeo. Nisam hteo da pustim vojnike da budu glineni golubovi i da ostave kosti u Zagorju".

Kaže da nemamo pravnu državu, da nema zakona i da se sve radi s brda s dola.

- Ne znam kakav je odnos vlasti prema Ratku Mladiću, ali znam sigurno da ova vlast, kao ni ona prethodna, ništa ne čini za mene da reši moje osnovne ljudske probleme. A imam pravo da zahtevam da se ti problemi reše, jer sam u vojsci profesionalno radio 43 godina, sedam meseci i 25 dana - priča Trifunović.

- Osuđen sam za neku izdaju, a ne znam šta sam napravio da bi se to smatralo izdajom. Ništa nisam učinio da bih stradao kao čovek, da bih bio osramoćen i oklevetan. Radio sam ono što je moja profesionalna dužnost i časno postupio. A oni su to iskoristili i preveli na svoj jezik, da sam ja izdajnik, pretili su mom sinu hapšenjem, kćerki dali otkaz, a nisam ih video otkad sam došao iz Hrvatske - dodaje.

Hrvatska ga je osudila na 15 godina zbog ratnog zločina, proces se vodi i u Sloveniji, a ovde mu je najteže.

- Krivo je državno i vojno rukovodstvo. Ovi nastavljaju ono od prethodnika i smatraju da je sve tačno što je pisano o meni. Stan u Zagrebu nisam otkupio, oduzet mi je pravosnažnom presudom jer sam ratni zločinac. Tamo nemam stan, ovde nemam, a sad se vade, prepričavaju iste priče. Presipaju iz šupljeg u prazno, a kriju sami sebe, jer svi na vlasti zavise od onih ranijih - navodi naš sagovornik.

Tri sudska procesa

Skroman, gotovo da ne želi da nijedan drugi slučaj upoređuje sa svojim. Još sa nevericom ponavlja šta su mu trojica generala iz vrha tadašnje JNA rekli kad se prvog dana jeseni vratio u Beograd i stacionirao sa svojom jedinicom u Bubanj Potoku.

- Generali Ilija Đujić, Gojko Krstić i Danilo Žeželj, koji su ubrzo posle toga penzionisani, upozorili su me da nije trebalo živ da dolazim u Srbiju. Rekli su mi da nije trebalo nikoga da spasavam, da Srbiji ne trebaju živi ljudi već mrtvi heroji. Zašto, pitao sam. Kažu, da pozlate istoriju i da se Srbija ponosi. Onda dajte svoju decu, a ne šaljite druge - odgovorio sam im.

A tad je krenuo njegov sunovrat. Suspenzija, umanjena plata, krivična prijava, pa pritvor i zatvor. Protiv njega su vođena tri sudska procesa, a u trećem je, kaže, zaslugom Momčila Perišića, tadašnjeg načelnika generalštaba, osuđen na 11 godina zatvora. Posle godinu i po oslobođen je izdržavanja kazne, mada je optužba ostala sa svim životnim posledicama.

- Nisam izdajnik. Vodio sam časne poslove oficira i ne kajem se. To što sam osuđen i osramoćen, to je par ekselans, sramota ove države, ove vlasti i naroda. Progone me kao zver i niko me se ne seća. Ali, izdržaću, branim se sam, kao i onda - poručuje Trifunović.