DW: Predsednik ne voli tamne automobile, svi će morati da ih prefarbaju

Sad se čulo kako se predsedniku ne sviđaju crni automobili - a to znači da bi mogli biti zabranjeni.

Niti ima zakona, niti igde išta piše. Ali građanima Turkmenistana nije potrebno mnogo objašnjavati kad čuju kako se njihovom "voljenom" predsedniku Gurbanguliju Berdimuhamedovu ne sviđaju crni, čak niti tamni automobili, piše Dojče vele.

Pogotovo u glavnom gradu Ašgabatu su mnogi vlasnici takvih vozila požurili prodati ih - ili posetili prvog majstora kako bi ih prebojio u belo.

To nam svedoče u organizaciji Turkmenske inicijative za ljudska prava (TIHR) - kojoj u jednopartijskoj državi kao što je Turkmenistan bio i ostao još od doba dok je bio sovjetska republika - naravno da nema mesta u domovini nego joj je sedište u Beču.

Kod boje automobila je sve to tek glasina, ali tamošnji građani su se već navikli kako njihovom vladaru baš svašta može "puknuti" u glavu i da s tim onda nema šale. U toj zemlji na istočnoj obali Kaspijskog jezera ima mnogo pravila i zakona koji nigde ne pišu, ali ih se svi pridržavaju.

Kad kaže predsednik...

Najčešće je dovoljno da predsednik tek nešto kaže pa da to postane nešto kao zakon, objašnjava čelnik opozicione Republikanske stranke Nurmuhamet Hanamaov - koji naravno živi u egzilu: "U Turkmenistanu nije potrebno donositi nekakve zakone. Dovoljno je da predsednik usmeno izda neki nalog ili potpiše dekret kojeg niko neće nikad niti videti."

Jer sadašnji predsednik je i u tome tek nastavio tradiciju "Oca Turkmenistana" i u socijalizmu glavnog sekretara tamošnje Komunističke partije Saparmirata Nijazova.

Zapravo je bilo iznenađenje što je na prvim izborima 1990. on izabran sa "samo" 98,3 odsto glasova - jer protivnika niti na tim, niti na bilo kojim drugim "demokratskim" izborima nije imao. Njegove predsedničke odluke su doista prava kolekcija bizarnosti: na primer ne samo da je zabranio balet i operu kao "nepotrebne", nago je ukinuo cirkuse, akademiju nauka i potpuno obustavio isplatu penzija. Po njegovom mišljenju, dovoljno je da mlađi članovi porodice izdržavaju starije.

Čitava vladavina Nijazova bila je prava škola novog tumačenja pojma kulta ličnosti: sa skromnim objašnjenjem kako "to traži narod" Turkmenistan je bio prepun slika i spomenika i Nijazova i njegove majke. Isto tako dekretom je ukinuo reč "hleb" i zamenio ga rečju Gurbansoltan edže - kako se zvala njegova mama.

Zubaru nije smetalo

Po sebi je nazvao i jedan meteor, a promenio je i imena meseci: prvi se naravno zvao po njemu, drugi po njegovoj majci, a bio je i mesec nazvan po pesničkom delu kojeg je on sročio - i koji je bio, ako ne baš jedini, a ono najvažniji sadržaj školske nastave. Hronično gojazan zabranio je pušenje svima kad su lekari njemu zabranili pušenje, ali s lekarima nikad nije bio u dobrim odnosima: tako je 2004. otpustio 15.000 medicinskih radnika u zemlji i naredio zatvaranje svih bolnica osim onih u glavnom gradu.

Njegov tadašnji ministar zdravlja - i sadašnji predsednik Turkmenistana Berdimuhamedov nije se protivio takvim merama. Konačno, on nije ni lekar nego zubar, no i o tome je Nijazov imao svojih razmišljanja. Naime on je isto tako dekretom zabranio zlatne zube i rekao neka mladi radije "glođu kosti" pa će im i zubi biti zdravi. A sve to iako je Turkmenistan do onda zaista bila zemlja "zlatnog smješka": mnogi su vaditi i zdrave zube kako bi stavili zlatne umetke koji su označavali socijalni status. Naravno da je za kolege Bardimuhamedova bilo mnogo posla...

Najveće ludosti ipak ukinute

Mada prvi vladalac Turkmenistana nije verovao da će se to ikad dogoditi, ipak je 2006. objavljeno kako je Nijazov preminuo. Već organizaciju sahrane je preuzeo sadašnji predsednik Berdimuhamedov, a 2012. je i "izabran" s već zabrinjavajuće malenim postotkom pristalicaa - 97,14%. Ali to je bilo samo zato jer je našao još osam protukandidata čija jeglavna zadaća bila u predizbornoj borbi isticati veličinu i zasluge predsjednika. Sve to nije nikad bila šala: 2002. je na Nijazova navodno pokušan atentat na što je odgovorio nasiljem i masovnim hapšenjem svih potencijalnih "državnih neprijatelja" i njihovih porodica.

Čak i predstavnici opozicije u inostranstvu sadašnjem predsedniku priznaju kako je ukinuo one najveće ludosti prvog diktatora: meseci se opet zovu po starom, hleb je opet čorek, a opet se isplaćuju i penzije. No očito je posebno opsednut automobilima, a stil vladavine nije bitno drugačiji: ne samo da je zabranio uvoz automobila starijih od dve godine, nego je "neslužbeno" i ženama Turkmenistana saopšteno kako nemaju šta da traže za upravljačem automobila.

Kad predsednik ne voli tamno

Ilsutracija: Deposit photos/cla1978

A sad i boja: predsednik je poznat kako više voli svetle i pastelne boje pa je tako i tamno crvena boja koja je ne samo tipična za tamošnje tepihe, nego se nalazi i na zastavi te zemlje, sve češće svetlijih tonova. Kad je reč o boji ličnih vozila "poželjna" je bela, u najgorem slučaju krem ili žućkasta, nekako još ide i srebrna.

Naravno da lakiraonice trljaju ruke - i nema ih malo koje su u vlasništvu ljudi iz kruga predsednika: već su podigli cene za farbanje automobila, ali navala je ogromna. Mnogim Turkmenistancima je vozilo glavni izvor prihoda - bilo da su taksisti ili mali prevoznici, a to je za njih težak udarac po džepu, objašnjava nam Hanamov.

Jer izbora nema: nitko ne zna hoće li od sledeće godine zaista biti zabranjeni crni i tamni automobili, ali pre svega u glavnom gradu Ašgabatu prometna policija već zaustavlja takve automobile i vlasnicima "savetuje" da ih preboji. Jer tako se navodno štedi energija pod suncem Turkmenistana.

U svakom slučaju i u mnoštvu službenih automobila predsednika zaista ima i svetlih vozila. Ali naravno da je tu i jedan posve crni terenac.