Nemačka: Tuča levičara i neonacista

Tako je, samo tvrdo.

Svim snagama protiv fašista.

Kad se samo setim novembra 2007. u Novom Sadu, šačice ćelavaca sa jedne i hiljada antifašista sa druge strane duplog obruča "kornjača"... Tog dana sam bio ponosan na Srbiju i shvatio da smo mi na kraju krajeva jedan okej narod, samo nam je koncept "elite" blago iščašen.

I srce je na LEVOJ strani, podrška levici!

А неонацисте оставили на миру! Лицемери!

A 0 desnicara? Srpski sindrom u Nemackoj?

Svuda ima neonacista, ali samo kod nas su oni brojniji od antifa udruzenja...

To su pravi ljudi, sa glavom i srcem.
Kod nas kada Obraz, 1389, i slicni naprave miting svi se zavuku u misje rupe i niko ne sme da izadje da im se suprostavi. Jos oni prekidaju druge skupove iako ih je 10 puta manje.

E, tako se to radi.
Kada fašisti 'oće da orgijaju po gradu, okupe se njihovi protivnici i obično građanstvo, pa da vidimo koga ima više.
Samo u Srbiji ultra-desničari mogu da zaplaše javnost i vršljaju po gradu uz prećutno odobrenje policije.

Tako se nacisticki misevi satjeruju u rupu gdje im je i mjesto. Odgovoriti im njihovim jezikom i to odmah, dok se nisu prekotili. Njemacka i Danska su velike nacije.

Neofasizam. Opet?

Tako se to radi u svetu: normalni nedozovljavaju nenormalnima da se izivljavaju!

Svi treba da se podsete da je jacanje desnice u Nemackoj donelo i Prvi i Drugi svetski rat. Da l hitamo ka trecem i smaku sveta. Razmislimo o tome, TO SU ISTORIJSKE CINJENICE.

Неонацисти су продукт западно европске културе. Левичарење је карактеристично за младе људе. Када ти млади са обе стране крену жешће да намећу своје ствари, настају екстремисти. Комунизам је исто зло као и фашизам. Само глупом човеку капитализам као облик деловања може да смета. А он такав смета и нацистима (верују да јевреји владају светом да би све остале поробили) и комунистима (делимично мрзе јевреје јер су "они увели капитализам"). А истина је далеко и од једних и од других.

Da li vi koji ostavljate komentare uopste citate tekstove pre nego sto to uradite? U tekstu stoji da su i u Nemackoj i u Danskoj uhapseni antifasisti, a ne fasisti. Ne vidim sta je tu civilizovano u svetu, sem da imaju antifasiste, a da vlast fasistima dozvoljava da drzi koncerte. U ovom tekstu jedino sto vidim jeste da fasizam u Evropi raste.

Упозорио бих на разноликост антифашизма у свету, начина схватања и примене. Наиме, негде се антифашизам схвата као домољубна категорија уз јак сентименталан осећај национализма и ксенофобије, јер неки не могу бити антифашисти уколико су погрешне нације. Тако нешто је тековина Русије, Белорусије, однедавно Србије уз симбиозу државног врха и организација попут 1389, и идеолошких либерала који афирмишу тзв позитивни национализам. Следећи облик антифашизма је идеолошки антифашизам, који претпоставља да су сви левичари антифашисти и уколико се постављају конфликтно у односу на идеолошке фашисте и национал-социјалисте укључене у производне односе и признају класну поларизацију, што производи ефекат ривалитета између две опречне школе.
На крају, постоји и трећа опција која се води идејом да је срж проблема у репресији апстракције државе на свакодневном плану упереној према сопственом становништву преко институција силе и бирократских структура.
У тој формулацији антифашизма фашизам добија другачији контекст у коме се једнако супротставља и тзв домољубном/отаџбинском као и догматском левом антифашизму карактеристичном за ауторитарно марксистичке школе попут стаљинизма, лењинизма или троцкизма.
Док су државе које се у горњем тексту спомињу покушавале да очувају аутономне енклаве у облику малих заједница које имају последњу реч о својој судбини, на Балкану се од стварања националних држава систематски отима управо та слобода одлучивања кроз јачање централизоване државе.
Антифашизам није викенд забава. Антифашизам је свакодневни ангажман на свим пољима. Антифашизам се не учи, већ се осећа.

Mlaćenje po ulicama je neprihvatljivo u uređenim društvima. Paralelan skup je u redu, ali tuče ne.
Za sprečavanje delovanja zakonom zabranjenih grupa tu je pravosuđe i policija, koje plaća narod (preko državnog budžeta). Narod upravlja pravosuđem i policijom preko izabranih predstavnika. Ako je većinski stav u narodu da se određene grupe moraju zabraniti, njihovi izabrani predstavnici (koji bi, ako se pametno glasalo na izborima, trebalod a misle približno isto kao i birači) će putem mehanizama vlasti to i učiniti. Onda policija sprovodi zakon u delo na ulici, a pravosuđe u sudnicama.
Tako funkcioniše predstavnička demokratija u zrelim društvima.
Mlaćenje neistomišljenika po ulicama nas vodi u totalni raspad i nije za pohvalu, ko god ti neistomišljenici bili. Jer će sutra onda neko da mlati nas po istom principu, i šta onda.

Svuda ima neonacista, ali samo kod nas su oni brojniji od antifa udruzenja...

Tako je, samo tvrdo.

Svim snagama protiv fašista.

Kad se samo setim novembra 2007. u Novom Sadu, šačice ćelavaca sa jedne i hiljada antifašista sa druge strane duplog obruča "kornjača"... Tog dana sam bio ponosan na Srbiju i shvatio da smo mi na kraju krajeva jedan okej narod, samo nam je koncept "elite" blago iščašen.

Неонацисти су продукт западно европске културе. Левичарење је карактеристично за младе људе. Када ти млади са обе стране крену жешће да намећу своје ствари, настају екстремисти. Комунизам је исто зло као и фашизам. Само глупом човеку капитализам као облик деловања може да смета. А он такав смета и нацистима (верују да јевреји владају светом да би све остале поробили) и комунистима (делимично мрзе јевреје јер су "они увели капитализам"). А истина је далеко и од једних и од других.

I srce je na LEVOJ strani, podrška levici!

A 0 desnicara? Srpski sindrom u Nemackoj?

А неонацисте оставили на миру! Лицемери!

Neofasizam. Opet?

Svi treba da se podsete da je jacanje desnice u Nemackoj donelo i Prvi i Drugi svetski rat. Da l hitamo ka trecem i smaku sveta. Razmislimo o tome, TO SU ISTORIJSKE CINJENICE.

E, tako se to radi.
Kada fašisti 'oće da orgijaju po gradu, okupe se njihovi protivnici i obično građanstvo, pa da vidimo koga ima više.
Samo u Srbiji ultra-desničari mogu da zaplaše javnost i vršljaju po gradu uz prećutno odobrenje policije.

Tako se nacisticki misevi satjeruju u rupu gdje im je i mjesto. Odgovoriti im njihovim jezikom i to odmah, dok se nisu prekotili. Njemacka i Danska su velike nacije.

To su pravi ljudi, sa glavom i srcem.
Kod nas kada Obraz, 1389, i slicni naprave miting svi se zavuku u misje rupe i niko ne sme da izadje da im se suprostavi. Jos oni prekidaju druge skupove iako ih je 10 puta manje.

Tako se to radi u svetu: normalni nedozovljavaju nenormalnima da se izivljavaju!

Mlaćenje po ulicama je neprihvatljivo u uređenim društvima. Paralelan skup je u redu, ali tuče ne.
Za sprečavanje delovanja zakonom zabranjenih grupa tu je pravosuđe i policija, koje plaća narod (preko državnog budžeta). Narod upravlja pravosuđem i policijom preko izabranih predstavnika. Ako je većinski stav u narodu da se određene grupe moraju zabraniti, njihovi izabrani predstavnici (koji bi, ako se pametno glasalo na izborima, trebalod a misle približno isto kao i birači) će putem mehanizama vlasti to i učiniti. Onda policija sprovodi zakon u delo na ulici, a pravosuđe u sudnicama.
Tako funkcioniše predstavnička demokratija u zrelim društvima.
Mlaćenje neistomišljenika po ulicama nas vodi u totalni raspad i nije za pohvalu, ko god ti neistomišljenici bili. Jer će sutra onda neko da mlati nas po istom principu, i šta onda.

Da li vi koji ostavljate komentare uopste citate tekstove pre nego sto to uradite? U tekstu stoji da su i u Nemackoj i u Danskoj uhapseni antifasisti, a ne fasisti. Ne vidim sta je tu civilizovano u svetu, sem da imaju antifasiste, a da vlast fasistima dozvoljava da drzi koncerte. U ovom tekstu jedino sto vidim jeste da fasizam u Evropi raste.

Упозорио бих на разноликост антифашизма у свету, начина схватања и примене. Наиме, негде се антифашизам схвата као домољубна категорија уз јак сентименталан осећај национализма и ксенофобије, јер неки не могу бити антифашисти уколико су погрешне нације. Тако нешто је тековина Русије, Белорусије, однедавно Србије уз симбиозу државног врха и организација попут 1389, и идеолошких либерала који афирмишу тзв позитивни национализам. Следећи облик антифашизма је идеолошки антифашизам, који претпоставља да су сви левичари антифашисти и уколико се постављају конфликтно у односу на идеолошке фашисте и национал-социјалисте укључене у производне односе и признају класну поларизацију, што производи ефекат ривалитета између две опречне школе.
На крају, постоји и трећа опција која се води идејом да је срж проблема у репресији апстракције државе на свакодневном плану упереној према сопственом становништву преко институција силе и бирократских структура.
У тој формулацији антифашизма фашизам добија другачији контекст у коме се једнако супротставља и тзв домољубном/отаџбинском као и догматском левом антифашизму карактеристичном за ауторитарно марксистичке школе попут стаљинизма, лењинизма или троцкизма.
Док су државе које се у горњем тексту спомињу покушавале да очувају аутономне енклаве у облику малих заједница које имају последњу реч о својој судбини, на Балкану се од стварања националних држава систематски отима управо та слобода одлучивања кроз јачање централизоване државе.
Антифашизам није викенд забава. Антифашизам је свакодневни ангажман на свим пољима. Антифашизам се не учи, већ се осећа.