Simon Obrenovic Biscanin
pre 15 godina
Упозорио бих на разноликост антифашизма у свету, начина схватања и примене. Наиме, негде се антифашизам схвата као домољубна категорија уз јак сентименталан осећај национализма и ксенофобије, јер неки не могу бити антифашисти уколико су погрешне нације. Тако нешто је тековина Русије, Белорусије, однедавно Србије уз симбиозу државног врха и организација попут 1389, и идеолошких либерала који афирмишу тзв позитивни национализам. Следећи облик антифашизма је идеолошки антифашизам, који претпоставља да су сви левичари антифашисти и уколико се постављају конфликтно у односу на идеолошке фашисте и национал-социјалисте укључене у производне односе и признају класну поларизацију, што производи ефекат ривалитета између две опречне школе.
На крају, постоји и трећа опција која се води идејом да је срж проблема у репресији апстракције државе на свакодневном плану упереној према сопственом становништву преко институција силе и бирократских структура.
У тој формулацији антифашизма фашизам добија другачији контекст у коме се једнако супротставља и тзв домољубном/отаџбинском као и догматском левом антифашизму карактеристичном за ауторитарно марксистичке школе попут стаљинизма, лењинизма или троцкизма.
Док су државе које се у горњем тексту спомињу покушавале да очувају аутономне енклаве у облику малих заједница које имају последњу реч о својој судбини, на Балкану се од стварања националних држава систематски отима управо та слобода одлучивања кроз јачање централизоване државе.
Антифашизам није викенд забава. Антифашизам је свакодневни ангажман на свим пољима. Антифашизам се не учи, већ се осећа.
15 Komentari
Sortiraj po: