Bojim se šokova

Usred svetske špekulantsko-konjunkturne krize izbori se teško mogu odigrati kao izbor između manje dobrog i boljeg. Jer teško da ijedna stranka može da iskreno uzvikne: „Biće bolje!”.

Info

Izvor: Raša Popov

Četvrtak, 22.03.2012.

10:46

Default images

Pre će biti da se sad mogu sukobiti dve ideje o restrikcijama budžeta. Recimo jedna bi da seče levo uvo, a druga desno! I jedan i drugi rez podjednako će zaboleti privredno-društveni organizam, samo s druge strane, na drugom delu ispošćene i u škripac saterane žive ljudske mase.

Mogu da zamislim ushićenje onih kojima pobednici krpljenjem olakšaju teret krize i očaj onih drugih kojima će pobednici otfikariti petu ili taban.

Nema predizbornih kampanja bez jedne doze demagogije.

Skupoceni plakati koji su s prestankom februarskih mrazeva osvanuli na plehu trafo-kutija, uz stabla drveća i po zidovima otkrili su i drastične primere demagoške vulgarnosti. Jednim se plakatima žigoše aktuelna vlast kao gospodska i otmena, a smem da se kladim da ni zamahivači žigom nisu ofucano odeveni. Kad sam jednom, devedesetih godina prošao pored nekog tadašnjeg političara, sa njegovog iberciberskog grombija me je zapahnuo talas džentlmenski novog novcijatog tekstila. Dragi i mili tekstili. Uprkos krizi niko ne nudi askezu i Mao Cedungove militarne bluze.

Kampanja uoči ovih izbora lišena je proletersko-kaluđerskog populizma. Kao da u vazduhu s prolećem i prvim česticama polena lebde kliktavi povici: „Mi smo bolji!” „Mi to (političku rabotu) bolje umemo!” „Mi smo evropskiji” (štagod to značilo). Kao da ne čujem i ne prepoznajem političke programe i zvona ni utopijskog socijalizma, ni liberalnog kapitalizma. „Izmi” se izbegavaju kao neka bolest duha.

Možda je to i bolje! Jer programi s kojima je rešavana kriza iz godina kad sam se ja rodio (1933), bili su put u apokalipsu Drugog svetskog rata. Nemačka se opila snom o vladavini svetom, Japan je napao Kinu, iskrcao se u Šangaju, a Kina odgovorila revolucijom, Ruzvelt je uveo „nju dil” hibridnu mešavinu amerikanizma i socijalističkog državnog intervencionizma, gradeći hidrocentrale, kao i Staljin na Dnjepru... Rezultanta tih programa bila je monstruozni rat. Nisu mogli da stanu na malu Zemljinu kuglu.

Meni drag banjalučki mislilac dr Nenad Suzić u svojoj upravo izašloj, „Futurologiji” kaže: „Budućnost dolazi bez poziva!”

Tako nezvana, prikradajući nam se bez stvarnih programa – rezultiraće možda nečim dobrim, a možda i neočekivanim šokovima. Raša Popov objavljeno: 22.03.2012.

Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.

Komentari 0

Pogledaj komentare

0 Komentari

Možda vas zanima

Podeli: