Gujon: Srbi na Kosovu se nadaju, ali ne kažu više – biće uskoro, kažu – biće, valjda

“Nadaju se boljem, ali ne kažu više – biće uskoro, kažu – biće, valjda”, ističe humanitarac Arno Gujon za B92.net.

O Srbiji i Srbima Arno Gujon znao je mnogo i pre nego što je krenuo na svoje životno putovanje. Od dede i oca često je slušao o srpskom narodu, a medijski izveštaji o bombardovanju Srbije 1999. godine i pogrom Srba na Kosovu 2004. godine, pokrenuli su tada devetnaestogodišnjeg Francuza na put dobročinstva. Sa članovima svoje porodice sakupio je pomoć - stare igračke, polovnu garderobu, sve što je iko imao da im da, oformio humanitarnu organizaciju “Solidarnost za Kosovo” i zaputio se u Srbiji.

Od prvog dolaska na Kosovo i Metohiju, želja da pomogne onima kojima su u nevolji ga ne napušta, ali nešto se ipak promenilo.

“Na početku me motivisala jedna teška humanitarna situacija koja se dešava na samo 2.000 kilometara od Pariza. Smatrao sam da to treba da se tiče svih – ne samo Srba i Srbije, nego i Evropljana. S druge strane, zbog priča koje sam slušao od svog oca i dede o Srbima, osećao sam jaku bliskost sa srpskim narodom i imao sam jaku želju da im pomognem. Sada, skoro 14 godina kasnije ono što me dodatno motiviše je susret sa ljudima koji su mi postali prijatelji, a neki do njih i kumovi. To sada nije više na nivou - solidarnost sa nepoznatim ljudima sa kojima saosećam, već je solidarnost sa ljudima koje smatram članovima svoje porodice i delom svoga naroda. Sada se ta pomoć podrazumeva, jer se niko ne preispituje da li treba da pomogne svom bratu ili sestri.”

Do sada je pomoć koju je Gujon obezbedio za Srbe na Kosovu vredna 5 miliona evra. Humanitarna organizacija “Solidarnost za Kosovo” do sada je odvezla 43 konvoja sa odećom, obućom, hranom i opremom za narodne kuhinje. Izgradili su i renovirali mnogo objekata, ali da ljudima nije samo važna pomoć koju im nosi, uverava se pri svakom susretu.

“Njima je važno naše prisustvo. Kažu nam da nije važno da li nosimo pomoć. Činjenica da smo tamo uz te ljude i činjenica da smo prešli hiljade kilometara da dođemo do njihovih izolovanih sela, to mnogo znači tim ljudima koji se često osećaju usamljeno i zaboravljeno. Kada dođemo do njih oni vide da nisu zaboravljeni od svih i da mogu da računaju na našu bratsku podršku”.

Foto: "Solidarnost za Kosovo"

Kako žive Srbi na Kosovu i Metohiji?

“Žive u teškim uslovima. Pomoći nikad dovoljno, jer su potrebe ogromne. Kažu da se situacija, nažalost, malo promenila od rata i da su se nadali tada da će biti bolje dvadeset godina kasnije, a sada kao da je sve stalo. I ja imam osećaj da je situacija u bezbednosnom smislu bila teža ranije, da je bilo više napada i nasilja, mada, nažalost, nasilja ima i dalje i to je nedopustivo. Čini mi se da je ranije postojala veća nada jer je moj prvi dolazak bio svega nekoliko godina posle rata. Ljudi su mislili sve će se smiriti pa će moći uskoro da žive i da se druže normalno sa komšijama, međutim danas komunikacija sa komšijama skoro i da ne postoji. Ima je tu i tamo, ali ne dovoljno i trebalo bi raditi na suživotu i pomirenju. Tada su se nadali da će to ići mnogo brže, a danas kad razgovaramo oni se i dalje nadaju da će se situacija poboljšati, ali ne kažu više – biće uskoro, kažu – biće, valjda”.

Šta ih, uprkos takvoj situaciji, održava na KiM?

“Oni se nadaju da će jednoga dana živeti u miru i da će biti konačno slobodni, da će moći da žive od sopstvenog rada, a ne od humanitarne pomoći. Održava ih vera. Mislim da je to stub srpskog ostanka na Kosovu i Metohiji – vera u Boga, vera u budućnost, vera da će se ipak stvari promeniti. To se najviše vidi po velikom broju dece i to je najbolji znak nade. Održava ih i istorija i kultura. Svesni su da su naslednici slavnih srpskih junaka koji su živeli i boravili na Kosovu i Metohiji i da oni predstavljaju Srbiju na Kosmetu, da su postali simbol borbe za opstanak. To je jedna velika odgovornost i oni su svesni toga.”

A velika je odgovornost i na njihovom dobročinitelju. Kako i sam naglašava, oni bi želeli da o situaciji koji zatekne na Kosmetu svetu kaže istinu.

“Javnost tek kada vidi slike, dokumentarce, pročita knjige i časopise o ljudima na KiM koje objavljujemo shvati koliko je teška situacija u kojoj ti ljudi žive. Kada saznaju onda imaju želju da pomognu i da se angažuju. Volonteri znaju šta se dešava ali tek kada dođu na lice mesta shvate da je to druga priča i to ih pogodi. Ali sa druge strane, vi onda vidite da tu ljudi žive, da su i srećni, da imaju nadu, da se smeju, da vas dočekaju kao što brat dočekuje brata i onda ne znate da li da plačete od tuge što oni žive u takvoj situaciji ili da plačete od sreće što vas tako prisno dočekuju. I to nas dodatno motiviše da se vraćamo iz godine u godinu.”

Foto: "Solidarnost za Kosovo"

Kao i svake godine i ove je Gujon sa volonterima u okviru Božićnjeg konvoja obišao mnoga sela na KiM. Odneli su deci novogodišnje poklone i humanitarnu pomoć odraslima i siromašnim porodicama. Osim garderobe, obuće, školskog pribora…, kupili su i 72 šporeta za socijalno najugroženije porodice koje su imale stare i nefunkcionalne šporete, a isporučili su i 30 peći školama u Gori. Jedna poseta ostavila je poseban trag na humanitarca.

“Kod Novog Brda u naselju Čuka stigli smo do kuće bez struje, bez vode, sa zemljanim podom, gde ljudi žive samo od stočarstva i poljoprivrede sa petoro dece od kojih je jedno sa hendikepom. Da žive veoma teško, to se videlo na njima. To siromaštvo je frapantno i svi smo bili zaprepašćeni, a volonteri koji su na Kosovo došli po prvi put pitali su: „Što nam neko nije rekao da ovako nešto postoji, da ljudi žive kao u srednjem veku i gore od toga?“ Mi smo im odneli šporet, garderobu, hranu i još ponešto, što je u suštini skromna pomoć i mi bismo hteli da im još više pomognemo, a domaćin se toliko obradovao što smo ih posetili i rekao mi je: „Da mogu da ti dam svoje srce, dao bih ti“. To ću zauvek pamtiti.”

Osim izjava zahvalnosti, Gujon za svoj humanitarni rad ima i brojna priznanja - Orden Svetog Save prvog reda, najviše odlikovanje koje dodeljuje Srpska pravoslavna crkva, Zlatnu medalju za izuzetne zasluge u oblasti humanitarnog rada, koju mu je 2016. uručio tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić, Orden Svetog vladike Nikolaja…

“Mnogo mi znači što sam dobio najviše ordene SPC i Države Srbije, kao i druge nagrade. To je znak da je naša pomoć cenjena i to je veliki podstrek za dalji rad i motivacija da nastavimo. To je važno i za ljude koji nas podržavaju u Francuskoj, naših 12.000 donatora, za naše volontere, za sve ljude dobre volje koji su uz nas od samog početka. To je priznanje za sve njih, ja sam samo njihov predstavnik i čovek koji organizuje sve to, ali bez njih ne bih mogao ništa. Ta priznanja nisu samo moja već i njihova.”

Foto: "Solidarnost za Kosovo"

Uskoro Gujon ponovo ide na Kosovo. Otvoriće četiri škole koje su renovirali da, kako kaže, deca mogu da uče u normalnim uslovima i osećaju se sigurnom.

“U toku je izgradnja farme za tov svinja čije će se meso koristiti u narodnim kuhinjama u kojima se svakoga dana hrani oko 2.000 ljudi sa celog Kosmeta. Na leto će “Slodarnost za Kosovo” omogućiti letovanje na moru za 42 dece iz srpskih enklava”, govori u dahu.

Dodaje da je u planu još mnogo humanitarnih akcija za ljude na Kosmetu, koji su, kako naglašava, uspeli da promene njegov život.

“Istina je da smo najsrećniji kad nesebično pomažemo drugima i mislim da kada pomažemo onima koji je pomoć neophodna od njih dobijamo stostruko više. Ja sam pomogao i pomažem Srbima na Kosovu i nažalost nisam siguran da sam uspeo da promenim njihove živote, ali ono u šta sam siguran je to da su oni uspeli da promene moj život i moj pogled na svet i pokazali mi pravi značaj slobode i kako se treba boriti za nju. Oni su razlog zašto sam došao da živim u Srbiji, zašto sam počeo da učim srpski i zašto sam ja postao vaš i vi deo mene.”

Radmila Cenić

Foto: "Solidarnost za Kosovo"