Gasna industrija i dalje neometano zagađuje

Obično lobisti ove branše pokušavaju da ga “brendiraju” kao manje štetan i manje prisutan od sagorevanja nafte, što nije baš tačno.

Kako bi se dokazalo puštanje metana u atmosferu, neprofitna organizacija Clean Air Task Force (CATF) pokrenula je projekat #CutMethaneEU za koji je nabavila posebnu infracrvenu kameru vrednu 100.000 evra kojom je snimala 123 nalazišta nafte i gasa u Austriji, Češkoj, Nemačkoj, Mađarskoj, Italiji, Poljskoj i Rumuniji.

O važnosti ove kampanje pitali su Mariju Miletu iz Zelene akcije koja godinama upozorava na štetnost LNG projekta na Omišlju: “S jedne strane, po prvi put imamo vizualizovano zagađenje iz gasnih elektrana, LNG terminala i gasovoda, nešto što nije vidljivo ljudskom oku poput zagađenja ugljem ili naftom. Cilj je javnosti predočiti i osvestiti je kako to izgleda jer je teško komunicirati zagađenje vezano uz gas, kao i uticaj njegova korišćenja na klimu i zdravlje ljudi.”

Takođe dodaje kako “ovom kampanjom žele da podstaknu Evropsku komisiju da konačno sistemski reguliše emisije metana koje su godinama ignorisane, a pravi uticaj verovatno je puno veći nego što mislimo. Industrija je dosad uspešno eskivirala da odgovara za takve emisije, ali nadamo se kako tome sada dolazi kraj”.

Video-snimci koji se mogu videti na CATF-ovoj stranici i na Jutjubu pokazuju da gasna infrastruktura u celoj Evropi ispušta metan u atmosferu. Kako podseća portal, metan je otrovan gas staklene bašte višestruko štetniji i opasniji od ugljen-dioksida. Marija Mileta naglašava da je “metan najveći uzročnik klimatskih promena nakon ugljen-dioksida glavna komponenta gasa – fosilnog goriva – i preko 80 puta snažniji od ugljen-dioksida tokom prvih 20 godina u atmosferi. Stoga, gas se nikako ne može smatrati tranzicionim odnosno prelaznim gorivom u niskougljeničnu budućnost, ili bolje rečeno, budućnost bez fosilnih goriva.”

Radi se dakle o toliko ozbiljnom zagađivaču da će vegetarijanskoj moralnoj panici skloni pojedinci pozivati ceo svet da prestane da jede meso, jer goveda proizvode ogromne količine CO2. Sve to vreme, dok su oči javnosti fokusirane na mesnu industriju, gasna infrastruktura neometano zagađuje planetu. Štaviše, ni EU ali ni brojne druge zemlje nemaju zapravo zaštitu tj. zabranu emisija od LNG-a i drugih gasnih pogona. Nije da makar nekakvi filteri ne postoje, nego ne postoji politička volja koja bi bila snažnija od lobističkih isplata, i omogućila da se problem (ne sanira nego) počne naučno adresirati.

Jednostavnije rečeno, EU ne reguliše emisije metana u energetskom sektoru, što znači, piše Rojters, da firme koje imaju koncesije na lokacijama na kojima je CATF snimio emisije metana ne krše nikakve zakone zbog curenja opasnog gasa sa efektom staklene bašte. To bi se ove godine trebalo promeniti te se očekuje da EU uvede zakone i kazne za ovakve postupke. CATF je izbrojao 271 ovakav incident – namernog ili slučajnog ispuštanja metana u atmosferu. Preko 90 posto posećenih lokacija u Češkoj, Mađarskoj, Italiji, Poljskoj i Rumuniji emituje metan, dok je broj lokacija koje emituju metan u Nemačkoj i Austriji bio nešto niži.

Aktivisti i novinari posebno su apostrofirali problem izostanka sanacije rupa u npr. zarđalim tankovima u kojima se čuva metan, i druge propuste u održavanju infrastrukture, koje možemo možda pripisati manjku strogih propisa i penala za takvo postupanje. Ukratko, to znači da se rupe ostavljaju, jer je jeftinije nego ih popraviti. O globalnim posledicama takvog poslovnog ponašanja, tek se počinje voditi računa. Nova pravila napraviće nered u gasnoj branši, ali nered koji je i nužan i zakasnio. S obzirom na sporost birokratije, nova pravila počeće se primenjivati tek 2023. godine, ali pre toga bi trebalo nekim penalima kazniti sve firme koje puštaju metan u atmosferu. MOL i OMV su na primer istaknuti u CAFT-ovom izveštaju kao firme koje imaju brojne emisije metana na svojim poljima. Na upite Rojtersa iz OMV-a su odgovorili da podržavaju nova energetska pravila EU i da će otkloniti rupe u svojoj infrastrukturi, ali reagirovali su tek nakon što je priča došla u javnost.

Globalno, koncentracija metana u atmosferi raste. UN su u aprilu saopštie da će bez značajnog smanjenja emisija metana u ovoj deceniji cilj Pariskog sporazuma, ograničenje zagrevanja na 1,5 stepeni Celzijusovih, ostati izvan dometa. Jednom kad se metan nađe u atmosferi, gotovo je nemoguće ponovo ga uhvatiti i zarobiti što znači da je sve ove slobodne emisije nemoguće sanirati, ali i da svako prolongiranje rešenja znači dodatna, svesna, ali nepotrebna zagađenja.

Marija Mileta ističe kako je bitno naglasiti: “Regulacija emisija metana i kratkoročne sanacije njegovog isticanja nikako ne smeju biti glavno rešenje, već ono leži u postepenom ukidanju korišćenja gasa, a ova decenija je prema relevantnim naučnim izveštajima ključna. Kompromisne politike koje teže održavanju gasne infrastrukture na životu i davanju daljnjih subvencija za projekte na fosilna goriva zbog snažnog uticaja industrije nisu prihvatljive. Jednostavno je – živimo u klimatskoj krizi i nema prostora za novu potporu za gasnu infrastrukturu, bez izuzetka. Ulaganje mora ići u smeru obnovljivih izvora energije, energetske efikasnosti te pravedne tranzicije za radnike i radnice u industriji.”

Dok čekamo novi izveštaj međuvladinog panela IPCC o stanju života na planeti Zemlji, preliminarni rezultati već su procurili preko AFP-a u javnost i prema onome što se da pročitati, situacija je još gora nego u zadnjem izveštaju. Glad i izumiranje u narednim dekadama sve su bliže. Istovremeno, Evropska unija posredstvom Evropske komisije, iz odluke u odluku radi kompromise sa vlastitim ministrima koji i dalje gledaju svoje partikularne interese, što sada nakon nekoliko godina takvih odluka znači da nisu sposobni doneti društveno korisne odluke, čak ni onda kada se radi o golom preživljavanju. O posledicama takvih odluka niko ne vodi računa, ali javnost mora, i svi se ti političari moraju kazniti u idućim izbornim ciklusima. Problem je samo to što novi zeleni političari koji dolaze i sami često naprave kompromise jer su neposredne, vidljive, prve posledice prestvarne i prevelike. Problem klimatskih promena dakle rešavamo tako da još malo odgodimo rešenje. Za to vreme, naučni podaci iz godine u godinu pogoršvaju se nezapamćenom brzinom. Iluzija više nema, čak i ako uspemo da saniramo klimu sada i odmah, u idućih 20 do 30 godina svetu prete katastrofe i glad.