Grčka, od paradajz do giros turizma

Oni koji vole Grčku i Egejsko more imaju popriličan izbor, a najbliža letovališta su Paralija i dva kilometra udaljeniji Olimpik Bič, mesta koja među iskusnim turistima slove kao lokacije „paradajz-turizma”, gde se napakovan iz Srbije spustiš u neki od apartmana i spremaš domaću hranu, a kupaš se u grčkom moru. Ali nije sve tako.

Ta dva turistička mesta nalaze se u severoistočnom delu Grčke. Od Soluna su udaljeni oko 75 kilometara, od Beograda 675, a od Novog Sada 755 kilometara. Ako putujete „ekonomskom klasom”, odnosno autobusom, sa sve čekanjem na graničnim prelazima, treba ukalkulisati oko 12 sati vožnje. Paralija je najposećenije letovalište oblasti Pijerija, omiljeno za turiste iz Srbije. Paralija, kao nezavisna opština, učinila je dosta u obogaćivanju sadržaja i kvaliteta turističke ponude i sada predstavlja centar turizma severne Grčke. Karakterišu je dugačke peščane plaže s mnogo sadržaja, ogroman broj kafića i restorana i veoma bogat noćni život.

Prosečno polupraznom novčaniku srpskog turiste, koji uporno odlazeći na godišnje odmore i po cenu pada u višegodišnje dužničko ropstvo zbog bankarskih kredita želi da sačuva privid normalnog života u kojem se bar na deset dana u godini može okvasiti u moru, ta regija će i te kako prijati. Pošto se nalazi u podnožju Olimpa, s planine grčkih bogova stiže prijatan vetar, koji letnje sunce čini podnošljivijim.

Za žitelje većih gradova u Srbiji koji posećuju kafiće i restorane, Paralija i Olimpik Bič izgledaće kao velika menza s akcijskim cenama, gde se provod zaista isplati, pa ispadne i jeftiniji nego kod kuće. A to je samo jedan segment koji vam letovanje u tim krajevima može učiniti još lepšim.

Cene su zaista pristupačne, pa ako ogladnite, na svakih 20 do 50 metara, plus-minus koji metar, nalazi se po restorančić s girosom koji košta od dva do tri evra. Grčki frape košta od jednog evra u varijanti za nošenje do tri evra, ukoliko želite sladoled u čaši kafe. Ali sve cene su istaknute, pa se retko ko može požaliti da su ga konobari prevarili. I ono što je takođe važno, a ne ulazi u cenu – ljubaznost i predusretljivost. Potpisnik ovih redova za pet godina, koliko letuje u toj regiji, nije imao primedbu na uslugu ni na ponašanje ugostitelja i prodavaca.

Paralija je poznata po velikom broju prodavnica kožnih proizvoda po povoljnim cenama, ali i po „Lidlu“, u kome se mahom priča srpski, jer je po cenama najpristupačniji „paradajz-turizmu“. Olimpik Bič je manje mesto, koje se od Paralije razlikuje samo po tome što nema radnji s robom od kože. Ali ostale garderobe ima po vrlo povoljnim cenama, pa je teško odoleti da za malo novae ne kupite neki odevni predmet koji je u Srbiji daleko skuplji.

Uz glavno šetalište je park s velikim dečjim igralištem i stanicom za drumski turistički vozić, koji vas za dva i po evra preveze do Paralije, a ukoliko zapamtite vozača, vozić kojim ste došli i sačuvate kartu, možete se, ovoga puta besplatno, vratiti na polaznu stanicu. Oni koji hoće vozićem nazad, a nisu upamtili kojim su vozićem išli, treba da pripreme još dva i po evra po osobi za povratak.

Kao najjeftinija alternativa ostaje „nožni pogon” šetalištem uz plažu, gde se za oko 45 minuta laganog hoda može stići od jednog do drugog turističkog mesta, prolazeći pored terena za odbojku, fudbal, ali i brojnih kafića na pesku, načičkanih suncobranima. Srpski se može čuti na svakom koraku, a u radnjama, kafićima i restoranima često su zaposleni i radnici iz Srbije, mada i dosta Grka zna srpski.

Ako niste pristalica „Partizana”, ili vam idu na živce crno-bele navijačke boje, u ovim krajevima Grčke moraćete da podignete prag tolerancije. Blizina Soluna i najpopularnijeg kluba u toj regiji „Paoka”, čiji su navijači pobratimi „Grobara”, a osim pobratimstva, klubovi dele i crno-bele boje dresova, i te kako se odražava i na dekoraciju nemalog broja lokala, mada i prosečan zvezdaš, istini za volju, može na mnogo mesta kupiti navijački rekvizit. „Delije” i navijači „Olimpijakosa” su pobratimi, pa zarada trgovaca u tom slučaju potiskuje lične afinitete prema omiljenoj sportskoj boji, ili sportu uopšte.

Dvojica naših gastarbajtera, međutim, skreću pažnju. Jedan je Bogdan, diplomirani pravnik iz Kragujevca, koji već pet sezona radi u restoranu na glavnom šetalištu u Olimpik Biču i posao, odnosno nagovaranje gostiju da ručaju baš u restoranu njegovog gazde, odlično mu ide.

O drugome periodično izveštavaju i grčki mediji. Na plaži od Paralije do Olimpik Biča poznat je kao čika Laza, prodavac krofni koji po najjačeem suncu šparta kilometrima s tacnom punom slatkih i mirišljavih zalogaja za čalabrc posle kupanja u moru.

Iako je jedan od mnogih prodavaca, njegov nastup je originalniji od drugih, jer vas krofnom može poslužiti odeven kao Obeliks, Spajdermen, kapetan Džek Sperou iz „Pirata s Kariba”, ali može doći i u uniformi pajaca, srpskoj narodnoj nošnji ili kao Ali-baba, bez 40 razbojnika. Ali nije samo kostim taj koji prodaje krofne, već i njegove duhovite opaske.

"Ne bojte se, ljudi, nije Bin Laden, to sam ja, čika Laza. Uzmite turbo-šlank krofne, nećete valjda da mi otpadne ruka!", poziva Laza.

Njegovo pravo ime je Kosta Anić, iz Beograda je i poslednjih nekoliko godina živi u Grčkoj. Preko leta prodaje krofne na plaži, a van sezone održava hotele i apartmane. Na pitanje da li se isplati posao prodavca krofni na vrelom suncu po užarenom pesku, Kosta odgovara: Za druge ne znam, ali meni da. Inače ne bih ni bio ovde.