Srpski Rokfeler traži nazad Dedinje

Ali, potomak predratnih industrijalaca, bankara i veleposednika Savčića i Acovića, kaže da se umorio od iščekivanja da postane bogat.

Pokazuje požutele novine s početka prošle decenije sa naslovom „Srpski Rokfeler“ čim bude usvojen zakon o restituciji, i rezignirano konstatuje da se taj proces otegao kao gladna godina bez pravičnog rešenja na vidiku.

Porodice Savčić i Acović osuđene su 1946. za saradnju s okupatorom i ratno profiterstvo zbog čega im je oduzeta imovina procenjena na ondašnjih 970 miliona dolara. Lešić je uspeo da rehabilituje pretke na sudu, u čijem rešenju piše da su oni žrtve političkog procesa čiji je cilj bio otimačina imovine. Zato on sada traži od države da vrati mnogobrojne vile na Senjaku, Topčideru, Košutnjaku i Dedinju, uključujući i čuvenu rezidenciju u Užičkoj 15 gde su stanovali Tito i Jovanka, a zatim Sloba i Mira. Ovom spisku treba dodati mnogo zgrada i placeva na Dorćolu, Savskom vencu i u Starom gradu, uključujući i palatu na brojevima od 1 do 3 u Knez Mihailovoj, kao i veliki deo zemljišta na kome je podignut Novi Beograd.

Ali i to je neznatan deo potencijalnog Lešićevog bogatstva u odnosu na vrednost industrijskih objekata, uključujući železaru Sartid (sad Ju-es-stil), cementare u Beočinu i Novom Popovcu, deset rudnika, među kojima su kosmetski basen lignita i Trepča, kao i termoelektrana Obilić.

Lešić i njegovi rođaci smatraju da u njihova baštinu spadaju i sve banke osnovane deonicama Savčića i Acovića, kao što su JIK banka, Beobanka, kao i strane banke koje su ih preuzele posle 2000. godine. Naslednici ne zaboravljaju ni osiguravajuća društva Dunav i DDOR Novi Sad, za koja tvrdi da su samo preimenovane osiguravajuće kuće koje je država oduzela od njihovih predaka.

Ipak, Lešić - nesuđeni „srpski Rokfeler“ - i dalje živi od muzike i stanuje u jednom delu porodične kuće iz 1906. godine u ulici Đure Daničića, jedinoj imovini koju je država ostavila njegovoj baki i majci.

"Prema aktuelnom nacrtu zakona nepravda koju je pretrpela moja porodica bila bi samo ponovo potvrđena i ozakonjena. Miloševićev zakon o privatizaciji ozakonio je otimačinu do devedestih, a ovaj nacrt želi da to isto učini za period posle 2000. godine. Kad bi mi država vraćala u obveznicama imovinu trebalo bi mi više od 300 godina da je naplatim! Međutim ne bih se mnogo začudio da neki ljudi iz institucija EU podrže ovakav nacrt, s obzirom na to da su smederevska železara i cementare u Beočinu i Popovcu 'privatizovane' iako sam kupce upozorio da je reč o ukradenoj imovini moje porodice", kaže Lešić.

On kaže da mu najteže pada to što su posle promena 2000. i ljudi bliski novoj vlasti počeli da mu uzurpiraju imovinu.

"Iznad mog stana, jedinog ostatka porodičnog bogatstva, uprkos svim zakonima oni su počeli da nelegalno zidaju potkrovlje. Nije ih sprečilo ni to što zgrada treba da mi bude vraćena zaštićena kao spomenik kulture! Kad sam pokušao da ih zaustavim optužili su me za lažno predstavljanje pa sam i na sudu dokazivao da sam ja - ja! Dokazao sam i gradnja je zabranjena, ali oni ipak nadzidaše potkrovlje, a država koja treba da me štiti ništa ne preduzima. Šta onda da očekujem od zakona o restituciji", pita se Lešić.

Ni svi naslednici nisu isti, mnogi od restitucije prave cirkus i zamagljuju suštinu problema, zlovoljno komentariše Vlada Lešić.

"Bogatstvo i privredni, ekonomski, kulturni i sav drugi prosperitet Srbije je pre Drugog svetskog rata nosilo najviše pedeset porodica, među kojima je i moja. Upravo njihove naslednike najviše pogađa nepravedan Nacrt zakona o restituciji", navodi on.