Investiranje i upravljanje rizikom

Ovaj plan treba da sadrži spisak kompanija u koje je neko spreman da investira na osnovu sopstvenih analiza, preporuka i saveta „eksperata“, a tek potom se ide i na finalizovanje transakcije.

Investitori ne treba da pokušavaju da „vremenski gađaju tržište“, što znači da ne treba insistirati na tome da budu uvek jedan korak ispred velikih, profesionalnih investitora, pošto često to mogu ostvariti jedino kršenjem etičkih i zakonskih propisa (korišćenje zabranjenih insajd informacija).

Stalno čekanje da akcije jedne kompanije padnu na nivo „normalne cene“, odnosno prihvatljivi nivo koji definiše nečije predviđanje, često može da ima za posledicu gubitak potencijalne kapitalne dobiti. Kada sluša „stručnjake“, investitor se uvek mora prvo zapitati da li su to zaista stručnjaci, i da li postoji potencijalni konflikt interesa u njihovim savetima.

Svaki analitičar će vam reći da je mogućnost da se investira u pravog “pobednika” bez prethodnih istraživanja i analize vrlo mala, i da na duži rok ovaj način investiranja najčešće završi sa, u najboljem slučaju, prosečnim prihodom. Sa druge strane, korišćenje najboljih i najsavremenijih instrumenata za analizu ne garantuje da će sve investicione odluke biti profitabilne. Akcije većine kompanije u koje investitori ulažu pružaju prosečan prinos.

Međutim, istorijski posmatrano, prosečan prinos na tržištu hartija od vrednosti je bio mnogo veći od kamatnih stopa koje su plaćale banke (za novac stavljen na štednju), kao i od onih na obveznice koje je emitovala država, kako na zapadnim tržištima, tako i na tržištima u razvoju, poput našeg.

Pesimisti bi rekli da je mogućnost da se pronađu kompanije čije akcije daju prinos iznad prosečnog jednaka onoj da se pronađu one kod kojih je prinos ispod prosečnog. I bez obzira kako ih mi zvali, oni jesu u pravu.

Međutim, ovaj odnos se može ublažiti relativno jednostavnom metodom: upravljanje rizikom. Investitori moraju znati koliko su spremni da investiraju u akcije određene kompanije, u kom vremenskom periodu i kakvi su rizici od ulaganja u istu.

Kada su slobodna sredstva uložena u akcije određenih preduzeća, odnosno kreiran je portfolio, investitori već moraju imati na umu određeni investicioni plan, to jest na koliko dugo investiraju, koji je potencijalni dobitak, kao i koliko su spremni da rizikuju da izgube.

Upoređivanjem potencijalnih dobitaka i potencijalnih gubitaka, možemo da vidimo i koji je potencijalni rizik investitor spreman da prihvati, i da li je taj rizik racionalan.

U praktičnom primeru to znači sledeće: ukoliko su akcije preduzeća ABC plaćene 100 dinara, i investitor očekuje da njihova cena poraste za 30 odsto u sledećih godinu dana, ali on je istovremeno spreman da uloži u ove akcije samo ukoliko veruje da cena iste akcije ne može pasti za više od deset odsto u istom vremenskom periodu.

Ukoliko cena gore navedene akcije posle određenog vremenskog perioda poraste na 115 dinara, tada bi za investitora bilo pametno da uradi jednu od dve moguće stvari. Ako očekuje dalji rast cene, da kupi još istih akcija i na taj način svoju nabavnu cenu poveća na npr. 107,5 dinara (ali poveća i broj ovih akcija u svom portfelju), ili ukoliko nije siguran da će cena i dalje rasti proda deo akcija i novac reinvestira u druge kompanije.

Takođe, postoji i onaj drugi, manje omiljen scenario, kada cena akcija padne sa 100 na 90 dinara. Investitor može da se odluči da i dalje čuva te akcije i čeka povoljniji trenutak za njihovu prodaju, ili može da ih proda, i da kao što mnogi investitori rade pošto prodaju svoje “gubitnike”, uloži u akcije koje imaju pozitivan tržišni trend.

Upravo zbog mogućeg gubitka na određenim akcijama vrši se diversifikacija, odnosno uvek se kupuju akcije više različitih preduzeća. 

Investicione odluke su relativno jednostavne, i sastoje se od sledećeg: izbor u koje kompanije ulagati i definisanje roka investiranja; čin investiranja; praćenje akcija izabranih kompanija (akcije iz portfelja) na tržištu; hartija od vrednosti; izlazak iz investicije.

U akcije kojih kompanija ulagati?

Posle izbora grane industrije koje imaju naveći potencijal za rast, vodeće kompanije iz ovih grana se analiziraju i daju se preporuke za investiranje. Postoje dva osnovna analitička metoda koja se mogu koristiti: fundamentalna i tehnička analiza.

Fundamentalna analiza uzima u obzir sledeće fundamentalne karakteristike prilikom donošenja investicione odluke: ekonomski rast, sadašnji i budući očekivani rast prihoda i dobiti kompanije, bilanse preduzeća, tržišno učešće, očekivani budući razvoj kompanije.

Tehnička analiza je bazirana na verovanju da kretanje cene u prošlosti može biti korišćeno za predviđanje njenih budućih kretanja. Tehnička analiza uključuje komplikovane matematičke formule i što pojedini stručnjaci vole da zovu “željeno razmišljanje - wishful thinking”.

Bez obzira na ove kritike, rezultati dobijeni tehničkom analizom mogu se uspešno kombinovati sa fundamentalnom analizom da bi pomogli investitorima da donesu precizniju odluku kada da uđu i kada da izađu sa tržišta. Tehnička analiza zahteva vrlo likvidno finansijsko tržište, što za Srbiju još uvek nije slučaj. Upravo iz ovog razloga većina iskusnih investitora kombinuje ove dve analize da bi donela dobru investicionu odluku, kao i da bi što bolje tempirala svoj ulazak i izlazak sa određenog tržišta.

Istovremeno sa odlukom u akcije kojih kompanije ulagati, investitori moraju da kreiraju svoj investicioni plan. Uopšteno, investitori koji su odbojni prema riziku plasiraju svoja sredstva u akcije kompanija koje su relativno likvidne, tako da je i izlazak iz ovakvih akcije brz i jednostavan, bez velikih pomeranja cena sa datim prodajnim nalogom. Ova grupa investitora takođe preferira da kupuje akcije kompanija koje su istorijski gledano imale stabilne prinose i pozitivnu politiku isplata  dividendi.

Investitori koji “uživaju” u većim rizicima obično investiraju u akcije kompanija koje su trenutno jeftine i daleko od “sigurnih stvari”, ali za koje očekuju da će im cena nadprosečno porasti u određenom roku. Konačni zaključak:  koliko ljudi – toliko ćudi. Svaki investitor sam odlučuje gde će i kako investirati.

Investiranje

Pre samog čina investiranja, investitor mora odabrati respektibilnu brokersku kuću, onu koja neće obećavati nemoguće, odnosno onu koja nema loš imidž na tržištu hartija od vrednosti.

Brokeri ne smeju da presiraju klijenta da donosi ishitrene investicione odluke, a takođe svi njihovi saveti moraju imati snažno uporište na prethodnim analizama. Oni moraju tretirati svog klijenta kao nekoga sa kim žele da izgrade dugoročnu, uspešnu saradnju, a ne kao jednokratnog investitora.

Brokeri moraju poznavati kompaniju koju pominju kao jednu od investicionih mogućnosti. Moraju biti sposobni da klijentu razjasne kako različiti događaji iz ekonomske sfere mogu uticati na rezultate rada datog preduzeća, a samim tim i na cene ovih akcija na tržištu.

Posle izbora brokera, investiranje je lakše: ono što investitor treba da uradi je da svom brokeru da nalog kupovine. Kao što smo već napomenuli, investitori moraju imati pripremljenu i odgovarajuću izlaznu strategiju, koja u velikoj meri zavisi i od njihovog investicionog plana.

Za većinu investitora važi pravilo da im je mnogo lakše da ulože novac u akcije, nego da posle taj novac povuku sa tržišta, čak iako su bili u pravu što se tiče izbora koji su napravili. Udeo u tome ima i broj akcija koje poseduju. Na Berzi je uglavnom lakše prodati 0.1% nego 30 odsto od ukupnog broja akcija neke kompanije.

Praćenje kompanije u čije akcije se investiralo, kao i tržišta uopšte

Pošto je investirao svoja sredstva kupujući akcije određenih kompanija, investitor treba da nastavi da aktivno prati šta se dešava sa ovim kompanijama, sa granom industrije u kojoj se one nalaze, kao i sa ukupnim ekonomskim okruženjem. Naravno, podrazumeva se da je izlazna strategija već napravljena.

Investitori treba da nastave i da otkrivaju nove i potencijalno profitabilne investicione mogućnosti. To što je neko svoja slobodna sredstva uložio u pet od deset najboljih kompanija prisutnih u tom trenutku na tržištu, ne znači da treba da prekine sa praćenjem tržišnih dešavanja, i da poput medveda utone u „zimski san“.

Možda će se na tržištu vrlo brzo listirati neko novo preduzeće čija će cena akcije biti vrlo primamljiva, ili će cene pojedinih akcija koje su ranije bile previsoke u određenom trenutku postati prihvatljivije zbog svog trenutnog pada ili promene pojedinih tržišnih pokazatelja u njihovu korist.

Izlazak iz investicije

Kao što smo ranije napomenuli, izlazna strategija mora biti napravljena u trenutku kada se ulazi u neku investiciju. Ovo bi trebalo da omogući investitorima da smanje gubitke kod loše donetih investicionih odluka, odnosno da maksimizira profit kod onih dobrih. Jedini profit koji se stvarno računa je onaj koji se i ostvari.

Investitori moraju biti dovoljno fleksibilni da nekada izađu iz investicije koja izgleda kao da će i dalje donositi dobre rezultate, ukoliko se u međuvremenu pojavi nova, potencijalno unosnija investicija, odnosno ukoliko je postojeća dostigla određeni nivo koji je prethodno urađena analiza označila kao gornju granicu profitabilnosti.

Aleksandra Nikolića možete kontaktirati preko sgyb.individualbanking@socgen.com