Tomice, povuci pravilnik

Pošto se dobro sećam onih ozloglašenih „julovskih” zakona, neke mi stvari u ovom dokumentu poprilično zaudaraju, kao da su prepisane iz nekog tadašnjeg dokumenta. Recimo, odredba o kvadratnim metrima. Evo šta kaže ovaj pravilnik: „Specijalizovana prodavnica mora imati prostorije, odnosno prostor u ukupnoj površini od najmanje 35 metara kvadratnih, i to: 1) za prodaju i izdavanje medicinskih sredstava površine od najmanje 15 metara kvadratnih; 2) za skladištenje i čuvanje medicinskih sredstava površine od najmanje 10 metara kvadratnih; 3) kancelariju površine od najmanje šest metara kvadratnih; 4) garderobu i sanitarni čvor”.

Na stranu sve drugo, ali ovo sa garderobom je vrhunsko dostignuće! Pa kako se nisam toga i sama setila, kada je dobro poznato da u svakoj prodavnici, sanitetskoj naročito, ljudi već s vrata skidaju gunjeve i kapute, vade pečeno pile iz novina i na razne druge načine stvaraju toplu, domaću atmosferu.

Ali kakve sve to veze ima sa „julovskim zakonima”? Ima, i to velike, niste valjda zaboravili? Ovakvi pravilnici su kao rođeni za istrebljivanje konkurencije, a stvar odlično funkcioniše. Ovako: zakonodavac izmisli pravila po nečijoj meri, pa onda ostali na tržištu lepo – propadnu, jer ne zadovoljavaju neke nebulozne uslove. Zar to nije fantastično? Upravo će se to verovatno desiti tim jadnim optičarima koji nemaju kancelariju ili garderobu, koju svaki pošteni dobrotvor i mecena našeg zakonodavca sigurno, ali sigurno ima!

Imali su ti pravilnici još jednu svrhu, i tada, kao i sada. Služili su, naime, kao sredstvo za prisilno i lažno zapošljavanje ljudi. Za otvaranje spoljnotrgovinske firme u doba Jula, recimo, radilo se ovako. Oni ti propišu da treba da imaš prostor od 30 kvadrata, tri stola, tri stolice (ne šalim se), dva zaposlena radnika, i sve tako. Onda ti (naravno) ne zaposliš nikoga nego samo prijaviš nekog od rodbine, kao, da radi kod tebe, da ih zadovoljiš. Zakonodavac zadovoljan, zaposlenost u zemlji „kao” raste – milina. Koga je još briga bilo što takvoj firmi nikakve prostorije, nikakve stolice, niti radnici nisu bili potrebni, jer bi uvek radio samo jedan čovek, uz pomoć jednog faksa i dva telefona, koji se, kao što je dobro poznato, mogu držati i pored kreveta.

Naoèare za vid ili za sunce po istoj

I evo da kažem i najvažniju stvar – svi su takvi lopovski pravilnici odleteli u đubre nakon onog petog oktobra, dvehiljadite godine.

I zašto se sada sve to ponovo dešava? Dešava se zbog toga što se u Srbiji nijedan posao nikada u stvari i ne završi, ovde se sve neprestano urušava. Ali zašto, pitate se?

Eeeeeee, pa urušava se najpre zbog one Čedine zebre, kad mladog aparatčika nisi mogao da uteraš da prelazi ulicu gde ceo svet to čini nego si ceo sistem zbog njega izmenio, tako je počelo. Da preskočim sredinu (a tomove bi o njoj svako od nas mogaonapisati), sada imamo ministra policije koji se ’ladno ne odaziva sudskom pozivu, što je, naravno, neuporedivo manje važno od toga što se svi u vladi i državi prave da ništa nisu ni videli ni čuli. Koliko juče, ministar Mrkonjić bahato izjavljuje kako neće da vezuje pojas u automobilu, jer je debeo, kaže, pa zbog toga ne može da poštuje zakon čiji je predlagač!!! Kada tako gradiš državu, nije ni čudo da oni sitni, koji zarade tek pokoju hiljadarku od nekog pravilnika, počnu opet tako zlokobno da kroje sudbinu hiljadama ljudi da bi onda svi zajedno počeli da propadamo.

A vidite, znam jednu optičarsku radnju u Beogradu sa izlogom cvetnim i lepim kao da je u Parizu, u kojoj vlasnica ume (najozbiljnije) da ponudi neodlučnoj mušteriji da ponese kući dva-tri okvira, pa da ih vrati za dan-dva, kad se odluči. Ove radnje i ovakve usluge više neće biti, jer ta radnja nema ni garderobu, ni kancelariju, a verovatno ni skladište od 10 kvadrata. A to će joj, po odluci ministra zdravlja, a po pitaj boga čijoj kreaciji, odjednom postati neophodno. Kako da ne, dragi ministre. Kako da ne.

Objavljeno u listu Politika.