Ivan Ivačković: Muzika koja je bila ogledalo države

ovde je akcenat na podilaženju i pompi zarad dobre zarade.

Autor ove knjige je ocigledno jednostavno uzeo knjigu Pere Lukovica "Bolja proslost" iz 1989, koja pise o najvecim zvezdama bivse Jugoslavije u periodu 1940-1989, prepricao je i, uzgred, prokomentarisao svojim recima dobar njen deo, dodao neke izjave kojih u toj knjizi nema, kao to o Lepoj Breni i Mici trofrtaljki, i eto "kapitalne knjige". Nije problem u tome sto svoju knjigu nije pisao na akademski nacin, nego je problem sto se uopste ne vidi, cak i u cisto subjektivnom smislu, s kakvih on pozicija i s kakvom argumentacijom daje odredjene izjave, jer ocito, mnogi dogadjaji iz knjige niti su deo njegovih licnih dozivljaja, niti im je on bio svedok, niti neki insajder, niti je pruzio neke informacije koje vec nisu bile iznete na drugim mestima, te otprilike sve to deluje kao da covek prepricava osnovcima opste poznate stvari, i pri tom iznosi svoj licni ukus o svemu tome. To je zanimljivo za kafansku pricu, ali to nije materijal za novu originalnu knjigu, te dajem jedan veliki minus Laguni, jer mislim da nije dobro promislila sta objavljuje.

Tačan iskaz 100%. U naslovu.
Čobanska muzika za državu čobana.

u knjizi stoji i da su Miladojka Youneed bili makedonski bend, itd.

vredilo bi opet izdati "Bolju proslost". cisto da se podsetimo kako se nekad znalo pisati i o popu i estradi i o...

Knjiga je veoma dobro i studiozno urađena/napisana i u potpunosti se pridržava osnovnog motiva koji je autor naveo u uvodnom poglavlju. Kvalitet više je taj što Ivačković na veoma pronicljiv način postavlja stvari onakve kakvim jesu, tj. kroz opis muzičkih događaja podseća većinu tzv. 'Beograđana', na njihove korene i pravo poreklo, a najviše na to da se praziluk ne vadi tako lako odande gde sunce ne sija, pa makar njegovi nosioci bili i najviši državni funkcioneri ili druge najpoznatije ličnosti iz javnog života.

Odlična knjiga! Svaka čast!

Đorđe Marjanovic legenda, svaki koncert jedan sako završava u publici tako da je bilo pametno kupiti kartu bliže bini, pa ako imaš sreće ...

Pošto sam knjigu pročitao, ostalo mi je nejasno šta je pisac hteo da nam kaže sa njom, osim da je proda, što je krajnje legitimno. Onda se postavlja pitanje, čemu seći toliko drveće, da bi se ispričale priče koje svako ko je ikada pročitao bilo šta na temu domaćeg popa/roka/politike uglavnom zna, a onaj ko ne zna, bolje da knjigu ne otvara. Pri tome, autor na početku polazi sa idejom da predstavi neka opšta mesta, ali nijednog trenutka ne može da se odvoji od svog ličnog stava. Na njegovu sreću isti je toliko mainstream, pa postoji jasna nit, ali je to iole naslušanijem često toliko nesnosno, posebno u hvaljenju Bijelog Dugmeta, Leb i Sola i Van Goga, kao očiglednih favorita. Ako se sećate Ivačkovićevog pisanja još iz 80-ih i Rock-a najviše, čovek se nije pomerio u pogledu muzičkog ukusa ni za jotu. Na žalost knjiga ne donosi ništa novo, sve su to dobrim delom samo prepisivanja intervjua i tekstova iz domaće muzičke štampe, dok je ona još postojala. Nemam čak utisak da se potrudio da uradi par intervjua sa nekim od aktera, ako ništa drugo bar da vidimo kako oni sa distance gledaju na stvari. Na kraju čitanja ostaje utisak da je bolji deo knjige analiza uspeha narodne muzike i veze politike i muzike, nego pisanje o muzici, što je glavna vokacija sutora.Šteta, ionako nam nedostaje više autorskih knjiga o domaćoj muzici, ili malo profilisanijih, poput Žikićevog Fatalnog ringišpila, ovako je protraćena prilika na gomilu opštih mesta.

Knjiga je veoma dobro i studiozno urađena/napisana i u potpunosti se pridržava osnovnog motiva koji je autor naveo u uvodnom poglavlju. Kvalitet više je taj što Ivačković na veoma pronicljiv način postavlja stvari onakve kakvim jesu, tj. kroz opis muzičkih događaja podseća većinu tzv. 'Beograđana', na njihove korene i pravo poreklo, a najviše na to da se praziluk ne vadi tako lako odande gde sunce ne sija, pa makar njegovi nosioci bili i najviši državni funkcioneri ili druge najpoznatije ličnosti iz javnog života.

ovde je akcenat na podilaženju i pompi zarad dobre zarade.

Odlična knjiga! Svaka čast!

Autor ove knjige je ocigledno jednostavno uzeo knjigu Pere Lukovica "Bolja proslost" iz 1989, koja pise o najvecim zvezdama bivse Jugoslavije u periodu 1940-1989, prepricao je i, uzgred, prokomentarisao svojim recima dobar njen deo, dodao neke izjave kojih u toj knjizi nema, kao to o Lepoj Breni i Mici trofrtaljki, i eto "kapitalne knjige". Nije problem u tome sto svoju knjigu nije pisao na akademski nacin, nego je problem sto se uopste ne vidi, cak i u cisto subjektivnom smislu, s kakvih on pozicija i s kakvom argumentacijom daje odredjene izjave, jer ocito, mnogi dogadjaji iz knjige niti su deo njegovih licnih dozivljaja, niti im je on bio svedok, niti neki insajder, niti je pruzio neke informacije koje vec nisu bile iznete na drugim mestima, te otprilike sve to deluje kao da covek prepricava osnovcima opste poznate stvari, i pri tom iznosi svoj licni ukus o svemu tome. To je zanimljivo za kafansku pricu, ali to nije materijal za novu originalnu knjigu, te dajem jedan veliki minus Laguni, jer mislim da nije dobro promislila sta objavljuje.

Tačan iskaz 100%. U naslovu.
Čobanska muzika za državu čobana.

Pošto sam knjigu pročitao, ostalo mi je nejasno šta je pisac hteo da nam kaže sa njom, osim da je proda, što je krajnje legitimno. Onda se postavlja pitanje, čemu seći toliko drveće, da bi se ispričale priče koje svako ko je ikada pročitao bilo šta na temu domaćeg popa/roka/politike uglavnom zna, a onaj ko ne zna, bolje da knjigu ne otvara. Pri tome, autor na početku polazi sa idejom da predstavi neka opšta mesta, ali nijednog trenutka ne može da se odvoji od svog ličnog stava. Na njegovu sreću isti je toliko mainstream, pa postoji jasna nit, ali je to iole naslušanijem često toliko nesnosno, posebno u hvaljenju Bijelog Dugmeta, Leb i Sola i Van Goga, kao očiglednih favorita. Ako se sećate Ivačkovićevog pisanja još iz 80-ih i Rock-a najviše, čovek se nije pomerio u pogledu muzičkog ukusa ni za jotu. Na žalost knjiga ne donosi ništa novo, sve su to dobrim delom samo prepisivanja intervjua i tekstova iz domaće muzičke štampe, dok je ona još postojala. Nemam čak utisak da se potrudio da uradi par intervjua sa nekim od aktera, ako ništa drugo bar da vidimo kako oni sa distance gledaju na stvari. Na kraju čitanja ostaje utisak da je bolji deo knjige analiza uspeha narodne muzike i veze politike i muzike, nego pisanje o muzici, što je glavna vokacija sutora.Šteta, ionako nam nedostaje više autorskih knjiga o domaćoj muzici, ili malo profilisanijih, poput Žikićevog Fatalnog ringišpila, ovako je protraćena prilika na gomilu opštih mesta.

u knjizi stoji i da su Miladojka Youneed bili makedonski bend, itd.

vredilo bi opet izdati "Bolju proslost". cisto da se podsetimo kako se nekad znalo pisati i o popu i estradi i o...

Đorđe Marjanovic legenda, svaki koncert jedan sako završava u publici tako da je bilo pametno kupiti kartu bliže bini, pa ako imaš sreće ...