Pepi Laković svojevremeno je rekao: "Svi se prodajemo na neki određen način. Ali po koju cenu..."

“Hteo sam, al’ nisam mog’o” (Majstori, majstori)

Pepi Lakovic je kralj. Hvala autoru sto je podsetio na takvu velicinu i divnom tekstu

"Svi se prodajemo na neki određen način. Ali po koju cenu..."

Ne moramo da prodajemo sebe, ali prodajemo svoje vreme, čak i ako ne radimo za platu kod nekog poslodavca, već i ako smo privatni preduzetnici, bilo da radimo samostalno neki posao (npr. vodoinstalater) ili imamo privatnu firmu. Jednostavno, deo svog vremena trošimo na neki posao od koga imamo prihogde.

Jedino možda vlasnici firmi koji dobro plaćaju neke direktore da im brinu o firmi i poslu, ne moraju da troše praktično ni malo vremena na firmu, direktori jedan drugog kontrolišu (tako ih odaberu i postave vlasnici da je mala verovatnoća da se udruže i opelješe gazdu), a oni samo uživaju trošeći profit.

Ali, i trošenje novca uzima vreme, jer ljudi onda troše vreme na luksuz... na samom kraju života, retki ukapiraju da sreća nije u tome, nego je u pomaganju drugima i nesebičnom deljenju, između ostalog i svog vremena, sa onima do kojih vam je stalo i u čijem društvu se lepo osećate.

Nekad je običan čovek ispunjeniji kada u društvu prošeta pored reke ili popije kafu na terasi nekog kafića, nego milijarder koji ne zna šta će od novca, ali se "plaši" da ne izgubi prvo mesto, jer mu onaj ispod njega "diše za vrat" preteći da mu otme prvo mesto, jer zaostaje samo za nekoliko milijardi...

hegel

Kako mi fale takvi intervjui ili takvi ljudi, čija je misao duboka,koji promisljaju...Kao da su nestali.Ili sa takvim ljudima "novinari" ne razgovaraju.
Od današnje površnosti,blaziranosti,bizarnosti samo moze da vam se smuči

Predivan čovek i božanstven, prefinjen glumac. Veliki gospodin. Nezamenljiv.

@ Veliki brat: hvala za sjajan komentar

"Svi se prodajemo na neki određen način. Ali po koju cenu..."

Ne moramo da prodajemo sebe, ali prodajemo svoje vreme, čak i ako ne radimo za platu kod nekog poslodavca, već i ako smo privatni preduzetnici, bilo da radimo samostalno neki posao (npr. vodoinstalater) ili imamo privatnu firmu. Jednostavno, deo svog vremena trošimo na neki posao od koga imamo prihogde.

Jedino možda vlasnici firmi koji dobro plaćaju neke direktore da im brinu o firmi i poslu, ne moraju da troše praktično ni malo vremena na firmu, direktori jedan drugog kontrolišu (tako ih odaberu i postave vlasnici da je mala verovatnoća da se udruže i opelješe gazdu), a oni samo uživaju trošeći profit.

Ali, i trošenje novca uzima vreme, jer ljudi onda troše vreme na luksuz... na samom kraju života, retki ukapiraju da sreća nije u tome, nego je u pomaganju drugima i nesebičnom deljenju, između ostalog i svog vremena, sa onima do kojih vam je stalo i u čijem društvu se lepo osećate.

Nekad je običan čovek ispunjeniji kada u društvu prošeta pored reke ili popije kafu na terasi nekog kafića, nego milijarder koji ne zna šta će od novca, ali se "plaši" da ne izgubi prvo mesto, jer mu onaj ispod njega "diše za vrat" preteći da mu otme prvo mesto, jer zaostaje samo za nekoliko milijardi...

“Hteo sam, al’ nisam mog’o” (Majstori, majstori)

hegel

Pepi Lakovic je kralj. Hvala autoru sto je podsetio na takvu velicinu i divnom tekstu

Kako mi fale takvi intervjui ili takvi ljudi, čija je misao duboka,koji promisljaju...Kao da su nestali.Ili sa takvim ljudima "novinari" ne razgovaraju.
Od današnje površnosti,blaziranosti,bizarnosti samo moze da vam se smuči

Predivan čovek i božanstven, prefinjen glumac. Veliki gospodin. Nezamenljiv.

@ Veliki brat: hvala za sjajan komentar