Majkl Daglas otkrio detalje o snimanju "Leta iznad kukavičjeg gnezda": "To nam je bila Biblija"

Njegovu ranu karijeru obeležio je rat u Vijetnamu, sa ranim ulogama u političkim filmovima poput "Hail, Hero!" i "Summertree". Zato je bilo prirodno da Majkl Daglas, tada tek 31-godišnjak, napravi svoj prvi producentski iskorak sa filmom Let iznad kukavičjeg gnezda, pričom o jednom čoveku koji se bori protiv sistema.

Pedeset godina nakon premijere, Daglasa pogađa koliko je Let iznad kukavičjeg gnezda ponovo snažno odjekuje u današnjem svetu.

"To je jedna od najklasičnijih priča koje ćemo ikada imati i danas deluje bezvremenski, s obzirom na ono što se politički dešava u našoj zemlji – čovek protiv mašine, individualnost protiv korporativnog sveta", kaže 81-godišnji glumac u razgovoru putem Zuma iz Santa Barbare u Kaliforniji, piše Gardijan.

Da li govori o Donaldu Trampu? "Ne samo o Americi, već vidimo kako se autokratizam širi širom sveta", dodaje Daglas.

EPA/Guillaume Horcajuelo

U Kukavičjem gnezdu je sestra Rečed (Luiza Flečer) ta koja nameće stroga pravila i guši svaki trag individualnosti u psihijatrijskoj bolnici u Oregonu. Ona vodi bitku sa Rendlom Mekmarfijem (Džek Nikolson), buntovnim, sitnim kriminalcem koji glumi ludilo kako bi izbegao zatvorski rad i završava u mentalnoj ustanovi.

Kako se Mekmarfijev anarhični duh širi, odeljenje nakratko postaje slobodnije i življe.

Film, koji je prošlog meseca objavljen na 4K Blu-ray izdanju povodom 50. godišnjice, zasnovan je na romanu Kena Kizija iz 1962. godine.

Kirk Daglas je želeo ulogu u filmu

Majklov otac, Kirk Daglas, koji je prethodno imao uspeh sa filmom Spartak, otkupio je prava i igrao Mekmarfija u brodvejskoj pozorišnoj verziji iz 1963. godine. Majkl Daglas je roman čitao još na koledžu.

"Čitajući ga tada, kao hipik, uz psihodelike i sve to, bila je to neka vrsta Biblije za nas", priseća se.

Kirk Daglas je godinama pokušavao da snimi filmsku verziju, ali je na kraju odlučio da odustane i proda prava.

"Nikada nisam razmišljao o produciranju, ali sam rekao – pusti mene da probam", seća se Majkl. "Bio je dovoljno velikodušan da mi to dozvoli. Na kraju smo film i snimili. Svoj deo producentske zarade dao sam ocu i on je na tome zaradio više nego na bilo kom filmu u svojoj karijeri."

Ipak, Kirk je bio razočaran što nije mogao da igra tu ulogu.

EPA/BRIAN BAER POOL

"Sada znam da se za celu karijeru dobrih uloga može nabrojati na prste jedne ruke", kaže Daglas.

"Jedina uteha bila je to što je, kada je konačno video film, bio oduševljen i obožavao je Džekovu glumu."

Razočaranje je ublažilo to koliko je bio "ponosan i impresioniran", dodaje Daglas.

"Gledao me je drugim očima. Za oca si uvek dete, pa je to bilo posebno lepo. Mada, voleo je da me podseća na to", rekao je Daglas.

Dolazak Miloša Formana

Daglasov producentski partner Sol Zenc tražio je od Kizija da napiše scenario, ali to nije funkcionisalo i razišli su se sa autorom. Projekat je počeo da dobija oblik sa scenaristom Lorensom Hobenom, koji je Daglasa usmerio ka crnom humoru češkog reditelja Miloša Formana.

Forman je tada boravio u njujorškom hotelu Čelsi i kružile su glasine da prolazi kroz nervni slom, ali je ipak doputovao u Kaliforniju. Za razliku od većine reditelja, detaljno je analizirao scenario, stranicu po stranicu. Daglas je bio uveren – to je pravi čovek.

Morali su da čekaju šest meseci da Nikolson završi prethodni projekat, što se ispostavilo kao prednost jer su imali više vremena za kasting. Deni Devito, Daglasov najstariji prijatelj, prvi se pridružio ekipi. Pronalaženje pravog glumca za Indijanca Poglavicu Bromdena dogodilo se sasvim slučajno.

Na letu za Njujork, Daglas je sedeo pored trgovca polovnim automobilima i spikera rodea iz Oregona, koji mu je kasnije javio: "Majkle, neki dan je ušao najveći Indijanac kog sam ikada video."

Bio je to Vil Sampson.

Kada su Daglas i Nikolson prvi put videli Sampsona na aerodromu u Portlandu, znali su da su našli pravog čoveka.

"Džek je vikao: 'To je poglavica! To je poglavica!'", priseća se Daglas.

Jednako su dobro pogodili i sa Luizu Flečer za ulogu sestre Rečed.

"U to vreme, politički, ideja da žena glumi negativca bila je tabu. Četiri velike glumice su odbile ulogu, a Miloš je pronašao Luizu u jednom filmu Roberta Altmana. Bila je sjajna."

Snimanje je premešteno u pravu psihijatrijsku bolnicu u Oregonu, usred zime. Pacijenti su učestvovali u snimanju, a autentičnost je, prema Daglasu, bila presudna.

American Pictorial Collection / Hollywood Archive / Profimedia

Daglas se seća: "Pitali smo se – zašto smo u Oregonu u januaru? Ali ta autentičnost je bila neprocenjiva. Glumci su učestvovali u pravim terapijama, a neki su čak spavali na setu kako bi se stvorila posebna povezanost."

Nikolson i Flečer su u šest ujutru prisustvovali elektrošok terapiji. Bred Durif, koji je glumio mladog pacijenta Bibita, rekao je da je iskustvo bilo ključno.

Durif objašnjava da Miloš Forman nije želeo karikirano ludilo.

"Govorio je stalno: 'Prirodno, prirodno.'"

Posebna rasprava vodila se oko prozora. Snimatelj ih je zamutio, ali je Forman insistirao da se vidi spoljašnji svet.

"Želeo je da publika oseti da sloboda postoji, da je nadohvat ruke."

Durif smatra da je Bibit bipolarni poremećaj, termin koji tada još nije bio u upotrebi. Njegovo mucanje simbolizuje način na koji ga je svet, naročito majka, ućutkao.

"Miloš mi je rekao nešto neverovatno – da je svako ko govori dok muca zapravo izuzetno hrabar, jer je u tom trenutku potpuno sam."

Film u početku odbili svi veliki studiji

Film je odbijen od svih velikih studija, ali je na kraju osvojio "velikih pet" Oskara: najbolji film, režija, glumac, glumica i scenario. Stiven Spilberg je kasnije rekao da bi i sam glasao za Kukavičje gnezdo ispred Ajkule.

To je bio prvi Oskar za Nikolsona. Durif kaže: "Znao je da mu Oskar pripada i dao je apsolutno sve. Podizao je sve nas."

Nikolsonova nestašna, buntovna energija ispunjava film – od zamišljene bejzbol utakmice do pogleda u prazan televizor.

"Njegova poruka bila je: 'Ja mogu šta hoću i vi možete.'"

Daglas posebno ističe kompozitora Džeka Ničea.

"Džek je stvorio ovu neverovatnu muziku koja se postepeno gradi ka kraju filma", kaže Daglas.

"A onda poslednja slika sa Kristoferom Lojdom – tada smo znali da kraj funkcioniše."

"To je bio film u kojem je sve funkcionisalo savršeno: scenario, gluma, režija, muzika. Kao moj prvi film u ulozi producenta, dao mi je ogromno znanje za ceo ostatak karijere. Naučio sam neverovatno mnogo i izuzetno sam ponosan što, 50 godina kasnije, i dalje mogu da govorim o njemu."