Nematerijalna baština - SRPSKO KOLO

To nije naziv za određenu igru već za grupu igara istog osnovnog koreološkog obrasca. Svi znamo, ili bi trebalo da ga znamo: tri koraka po prostoru, dva u mestu, pa sve to opet na levu stranu.

Reč kolo znači: igra u krug koji ide uokolo naokolo, lanac međusobno povezanih igrača, magijsku radnju, zato što se zatvaranjem kruga štiti zajednica od svega što bi moglo da joj nanese zlo. Kolo je i srpska nacionalna igra, deo priče o onome što jesmo, vrednost po kojoj nas ceo svet prepoznaje. I zato ga treba čuvati i sačuvati.

Koliko je staro kolo, od kada se igra, ne zna se. Smatra se da su stari Sloveni verovali da će energičnim kretanjem tela i okretanjem doprineti da se i Sunce veselo okreće. U prošlom veku je sasvim sigurno bilo deo seoske pa i gradske svakodnevnice, istraživači misle da je postojalo i u 19. veku, i pretpostavljaju da je igrano i vek pre toga.

Zna se da su kolo nekad najviše igrali u centralnoj i zapadnoj Srbiji, pa da je zatim postalo narodna igra cele Srbije. U Bosni su takođe tada igrali kolo, ali uz pesmu i instrumentalnu pratnju. U Srbiji se igra samo uz instrument. U nekim krajevima, kolo se kaže - oro. Kolo je i danas narodna igra Srbije, ono se ovde još uvek igra, ali zbog drugih pobuda i razloga od jučerašnjih.

Kolo podstiče energiju i kolektivnu i individualnu, pozitivnost, i polet. Na selu se igralo na saborima, praznicima, svadbama, i sličnim lepim i veselim povodima. Igralo se strasno, i iz duše. U gradu se igralo povodom istih događanja kao na selu, ali, smireno, gospodski. Kolo igraju svi staleži, i stari i mladi. Kosta N. Hristić je u „Zapisima starog Beograđanina“ opisao da je na praznik Cveti 1865. godine „posle ručka knez (Mihailo) sa svojim gostima sišao u narod i s kneginjom poveo kolo koje se vilo celim topčiderskim parkom, prošarano nošnjom i varoškom i seoskom.“

Prema srpskim narodnim lirskim pesmama, ljudi igraju kolo zato što vole to da rade. Tako u jednoj od njih, savetuju mladu Trendu da izađe iz kola i ide kući - dete joj plače. O ona, neće: „Neka mi plače, ludo, / Neka mi plače, malo, / Svekrva imam, ludo, / Neka ga teši, mlado“. Zatim, kolo se igra zbog „gledanja“ momaka i devojaka - igra u lancu je savršeno mesto za upoznavanje, dodirivanje, biranje. Pesme takođe kažu da se igralo samo posebnih dana, ali i da treba igrati „dok smo mladi i zeleni“, zato što za kolo nije „ko se skoro oženio“, pa samim tim ni „koja s' skoro udomila“. Njima preostaje jedino da im kolo bude „k'o za sl'jepog jarko sunce“. Kasnije je, videće se dalje u tekstu, ta starosna diskriminacija ukinuta. Pesme su otkrile i mesto za igranje - u centru sela, na seoskoj raskrsnici, ili ispred crkve.

U kolu su svi jednaki, osim kolovođe. On je ili najbolji igrač, ili mu pozicija prvog sleduje kao obaveza prema nekom običaju. Poslednji u kolu se zove – kec

U kolu postoje pravila. Igru su otpočinjali momci ili oženjeni ljudi šetnjom, često uz vokalno-istrumentalnu pratnju. To je davalo poseban značaj kako početku igranja, tako i samoj igri. U kolu su svi jednaki, osim kolovođe. On je ili najbolji igrač, ili mu pozicija prvog sleduje kao obaveza prema nekom običaju. Poslednji u kolu se zove - kec. U nekim celinama postoji i trećak, drugi igrač (muškarac u kolu). Između kolovođe i trećaka može ući samo jedna igračica, a ko želi još da uđe u kolo, može to da učini između trećaka i keca. Ako se momak uhvati u kolo pored devojke, a ona zbog toga napusti lanac, to je velika sramota i uvreda - za momka, naravno. A ako neko u kolu preseče devojku od momka, znači ako ih rastavi, počinjala bi svađa.

Stručni naziv za naše najčešće kolo je kolo u tri (koraka). Preuzet je iz narodne prakse. To nije naziv za određenu igru već za grupu igara istog osnovnog koreološkog obrasca. Svi znamo, ili bi trebalo da ga znamo: tri koraka po prostoru, dva u mestu, pa sve to opet na levu stranu. Vesna Bajić, etnomuzikolog, nabraja da su „najtipičniji (najrasprostranjeniji), ujedno i najstariji predstavnici igara iz grupe kolo u tri na području Srbije Kokonješte, Moravac i Žikino kolo“ i podseća da je ove nazive prvi zabeležio M.Đ. Milićević 1876. godine. Tridesetih godina prošlog veka, zahvaljujući radu sestara Ljubice i Danice Janković, počinje aktivno beleženje narodnih igara, pa i strukture igračkog obrasca navedena tri kola. Vesna Bajić navodi da su sestre Janković „grupu koju mi danas nazivamo kolo u tri nazvale prema pesmi Potam povam. Međutim, to ne treba da iznenađuje, s obzirom da je još od početka 20. veka kolo u tri u Srbiji izvođeno uz vokalnu, kasnije uz vokalno-instrumentalnu pratnju. Danas se kolo ne može zamisliti bez isključivo instrumentalne pratnje.“

Držanje igrača je najčešće za pojas. Igra se na celom stopalu, telo je opušteno, a u nekim kolima muškarci mogu da pokreću ramenima levo-desno a žene – kukovima

Zatvoren krug predstavlja jednostavan, krajnje strog, ali istovremeno savršen oblik, jer svi igrači izvode iste korake i pokrete, drže se na isti način. Najzastupljeniji oblik igre je polukrug sa istaknutom ulogom kolovođe i keca. Igre su uglavnom mešovite. Držanje igrača je najčešće za pojas. Igra se na celom stopalu, telo je opušteno, a u nekim kolima muškarci mogu da pokreću ramenima levo-desno a žene - kukovima. Vesna Bajić kaže da je stil igranja u centralnoj Srbiji veoma zanimljiv: na našim prostorima nigde se igra toliko ne kiti i ne ulepšava. Osnovni igrački obrazac se ukrašava poskocima odozdo ili odozgo, prepletima, zapletima, treperenjem, pocupkivanjem, zastajkivanjem, varalicama, udarima (noge u nogu), promenom ritma u jednom taktu, usložavanjem koraka (povećanjem broja izvedenih koraka u jednom taktu).

Najlepša srpska kola su: (redosled nije znak ni važnosti ni kvaliteta) Moravac, Užičko kolo, Čačak, Vranjansko kolo, Takovsko kolo, Zlatiborske dvojnice, Devojačko kolo, Ciganski urnebes, Dunavski vrtlog, Zvečansko kolo, Timočki brzak, Šumadijsko kolo...

Kolo je iz folklora često prelazilo u umetničku književnost. Svi se iz škole sećamo stihova iz “Đačkog rastanka” Branka Radičevića: “Kolo, kolo / Naokolo, / Vilovito, / Plahovito...”. Vranje Bore Stankovića u “Koštani” i “Nečistoj krvi” je nezamislivo bez kola, igraju ga u “Zoni Zamfirovoj” i na “Ivkovoj slavi” Stevana Sremca, a i kasnije, u “Ranjenom orlu” Mir-Jam.

U prošlom veku kolo je sasvim sigurno bilo deo seoske pa i gradske svakodnevnice, istraživači misle da je postojalo i u 19. veku, i pretpostavljaju da je igrano i vek pre toga

Kolo se igralo i u partizanima. Najčuvenije je u Srbiju došlo s partizanima iz Bosne, ispod Kozare - Kozaračko kolo. Igralo se uz pevanje, na levu stranu sa rukama u prepletu, u što širem krugu. Kolo je bilo obavezni deo radosti i slavljenja oslobođenja od okupatora. A onda je počelo da se povlači. Prvo iz velikih gradova zajedno sa ostalim detaljima koje su komunisti smatrali nedoličnim njihovom vremenu, a zatim skoro i iz sela - tamo se igralo samo na velikim svadbama, povodom ispraćaja u vojsku, znači povodom privatnih proslava. U gradovima, kolo je dugo, gotovo do devedesetih prošlog veka, igrano samo u kulturno-umetničkim društvima i školskim folklornim sekcijama. A onda je krajem prošlog veka vaskrslo kao jedan od pojavnih oblika nacionalizma. Kad su se “patriotske” strasti primirile, kolo je nastavilo da živi. Opet se igra na svadbama, na slavama i sličnim privatnim događanjima, ali i u diskaćima specijalizovanim za novokomponovanu muziku, isto takvim splavovima i ostalim zabavno-ugostiteljskim objektima. Cilj onih koji ga igraju je provod.

Čini se da je jedino mesto gde je kolo neprekidno i autentično postojalo - Ansambl “Kolo”. Kao najreprezentativniji i najpoznatiji od mnogih ansambala i kulturno-umetničkih društava koji čuvaju srpsku nematerijalnu baštinu.

Ansambl "Kolo" je pokretni muzej koji čuva tradicionalnu igru, muziku i nošnju. Ansambl "Kolo" je jedini nacionalni profesionalni folklorni ansambl. Ime su mu dali njegovi igrači, po srpskoj nacionalnoj igri.

„Kolo“ je osnovala tadašnja vlada Jugoslavije, 1948. godine, s namerom da neguje jugoslovenski folklor i da predstavlja zemlju u svetu. Od tada, u "Kolu" je igralo i sviralo više od 600 umetnika, "Kolo" je gostovalo na svim kontinentima, priredilo je više od 6000 koncerata pred oko dvanaest miliona gledalaca u Metropolitenu, Palati Šajo, Karnegi holu, Rojal festival holu, Operi u Kelnu, Teatru Feniče, Boljšoj teatru, Operi u Amsterdamu, Kembridž teatru, Grand kazino u Ženevi, Sidnejskoj operi i sličnim reprezentativnim dvoranama, samo je u Nemačkoj gostovalo u 333 grada, a naravno, gostovalo je i svuda po zemlji, u svakom mestu gde je moguće održati koncert. Prošle godine su u okviru projekta „Srbija u svetu“ gostovali treći put u Japanu, i u Kini, prvi put nakon 50 godina. Sa Ansamblom su sarađivali i danas sarađuju najbolji srpski koreografi: Olga Skovran, Dobrivoje Putnik, Dragomir Vuković, Desanka Đorđević, Mira Sanjina, Branko Marković, Milorad Mišković, Vladimir Logunov, Radojica Kuzmanović, Milorad Lonić, Bora Talevski i drugi, i istaknuti muzičari, kompozitori i dirigenti: Petar Josimović, Borislav Janković, Žarko Milanović, Ljubomir Bošnjaković, Krešimir Baranović, Josip Slavenski, Živojin Zdravković, Stevan Hristić, Nikola Hercigonja, Mihajlo Vukdragović, Borivoje Pašćan, Oskar Danon, Stanojlo Rajičić, Borivoje Ilić, Dušan Skovran, Zoran Hristić i drugi. Povodom 55 godina uspešnog rada na negovanju, predstavljanju i širenju narodnog stvaralaštva i kulturnog blaga u zemlji i inostranstvu, Ansambl “Kolo” odlikovan je Ordenom Vuka Karadžića prvog stepena.

Ako se momak uhvati u kolo pored devojke, a ona zbog toga napusti lanac, to je velika sramota i uvreda - za momka, naravno. A ako neko u kolu preseče devojku od momka, znači ako ih rastavi, počinjala bi svađa

Radojica Kuzmanović, direktor “Kola” često govori da ovoj sredini “Kolo” nikad nije bilo potrebnije nego što je sad. „Kada je osnovano, zadatak mu je bio da predstavlja naš folklor po svetu, a sada mu je zadatak da to isto radi ovde, u zemlji. Našim ljudima treba pokazati: evo, ovo je tvoja igra.“

Trenutno, na repertoaru "Kola" je blizu 150 koreografija svih etnokoreoloških oblasti Srbije i ostalih područja gde žive Srbi, pa mogu da kad odu u Boljevac, na primer, igraju igre iz tog kraja: i srpske i vlaške, a kad odu u Suboticu, mogu da igraju i srpske, i bunjevačke i mađarske igre. Među tim koreografijama dominiraju kola. "Svako kolo je različito, i Rumenka, i Moravac, Čačak, Užičko, Žikino... Svako to kolo je drugačije od ostalih i muzički i ritmički. Neko je u dvočetvrtinskom taktu, neko u tročetvrtinskom, neko ima nepravilan ritam, neko u zapadno evropskom a neko u južnoevropskom ritmu. Zato je naša igra raznovrsna" kaže Radojica Kuzmanović.

Oni su jedina državna scenska kuća koja uvek nastupa na tuđoj sceni, uvek nekom idu u goste. Imaju oko sto predstava, pa bi voleli da prime publiku pod svoj krov. Šezdeseti rođendan, 2008. godine, nisu proslavili u svojoj zgradi kao što su se nadali. Želja im je da jednog dana postanu nacionalni centar za igru, gde će pod svoj krov staviti sve discipline koje se tiču igre, muzike, kostima i edukacije.