Bojanić: Ima mesta za Anu Frank, a gde je Danica?

Ovakvih pesama, sa ovakvom temom, snagom svedočenja i ljudskom tragedijom koju nose u nekoliko strofa, gotovo da nema u našim udžbenicima Srpskog jezika, a to je žalosno upravo zato što je kultura sećanja jedan od najvažnijih načina da deca razumeju prošlost kroz analize baš ovakvih pesama i strofa… ne samo kroz datume i istorijske činjenice, već kroz sudbine konkretnih ljudi.

I sam obrazovni sistem prepoznaje značaj kulture sećanja i naglašava da škola ima važnu ulogu u očuvanju sećanja na stradanja.

Ova pesma o Danici, devojčici rođenoj 1930. godine u Turjaku, koja je kao dete odvedena u Jasenovac i tamo stradala, nije samo književni tekst koji treba pročitati i zaboraviti, već svedočenje istine kroz porodično sećanje, glas o jednom detetu koje više nikada nije dobilo priliku da ispriča svoju priču i zato je naša obaveza da je mi ne zaboravimo. U tome i jeste suština kulture sećanja, da žrtva ne ostane samo broj u statistici i jedna reč u istorijskom udžbeniku, već da dobije ime, lice, porodicu i svoju priču.

Dosta je više sa tim… da nam u fokusu bude to da ne povredimo „brata dželata”.

A onda se mora postaviti i jedno sasvim jednostavno pitanje: ako u našim čitankama ima mesta za Anu Frank i Hildu Dajč, zašto ne bi bilo mesta i za naše tragične priče?

Dnevnik Ane Frank ima ogromnu vrednost kao svedočanstvo o Holokaustu, a pisma Hilde Dajč predstavljaju dragoceno svedočanstvo o stradanju u logoru na Starom Sajmištu, što prepoznaje i naše Ministarstvo prosvete.

Imamo i mi Danicu, imamo i Daru iz Jasenovca… ali ih u udžbenicima nema, zašto?

Ali zar to istovremeno ne znači da i srpska deca imaju pravo da kroz književnost upoznaju sudbine srpske dece koja su stradala u Jasenovcu, Jadovnu, na Kozari i širom NDH?

Ne treba nam jedno svedočanstvo umesto drugog, niti treba bilo čiju žrtvu potiskivati da bismo govorili o svojoj, jer kultura sećanja ne sme biti takmičenje žrtava.

Ali kultura sećanja mora biti i sposobnost jednog naroda da sačuva sopstveno pamćenje.

Zato ovakvi stihovi zaslužuju da budu pročitani u školskoj klupi, da se o njima razgovara, analizira, da učenik čuje ime jednog deteta, razume njegovu sudbinu i shvati da iza svakog istorijskog broja stoji čovek.

Jer kada dete pročita priču o Ani Frank, ono upoznaje jednu tragičnu ljudsku sudbinu, a kada pročita pesmu o Danici ili Dari, može da upozna tragičnu sudbinu deteta iz sopstvenog istorijskog pamćenja.

I zato nije pitanje zašto čitati Anu Frank ili Hildu Dajč. Pitanje je zašto uz njih ne čitati i Danicu i Daru i druga imena naše stradale dece?

Ako od škole očekujemo da gradi kulturu sećanja, onda ona mora imati snage da pamti i svoje žrtve, svoja stradanja i svoje tragične priče. Ne da bi se u deci proizvodila mržnja, već da bi se u njima stvorilo razumevanje šta se dogodilo i poštovanje prema žrtvama.

Jer narod koji ne zapiše priče svoje stradale dece, prepušta drugima da ih jednog dana ispričaju umesto njega.

A ako za ovakve stihove nema mesta u Srpskim čitankama, onda bi možda trebalo da se zapitamo šta smo onda uopšte razumeli pod kulturom sećanja.