Bojanić: Zatalasalo se dobro oko "Djece Kozare"... što i nije loše

Izgleda da nekima više smeta sam povratak te teme u javni prostor nego bilo šta što je film zaista prikazao, pošto ga većina onih koji ga najglasnije napadaju još nije ni videla.

I tu dolazimo do jednog vrlo jednostavnog pitanja: šta im zapravo smeta? Tema ili istina o temi?

"Zlatni rez 42: Djeca Kozare" Lordana Zafranovića bavi se stradanjem dece i civila sa Kozare tokom 1942. godine i njihovim odvođenjem u sistem logora Nezavisne Države Hrvatske, a sam Zafranović je javno rekao da su finansijeri filma bili uglavnom iz Srbije i Republike Srpske.

I što je dobro, bio je jasan da je film radio za njegov hrvatski narod.

Prema najavama, institucije Srbije i Republike Srpske pomogle su realizaciju ovog dugo pripremanog projekta, koji će 2. oktobra otvoriti FEST u Beogradu, a već 3. oktobra biti prikazan i u Banjaluci. I sada, kada su Srbi konačno stali iza jednog velikog filmskog projekta o stradanju srpske dece, odjednom se pojavljuje problem.

Problem je što je film podržan iz Srbije.

Problem je što govori o Jasenovcu i Kozari… o deci (srpskoj).

Problem je što ponovo otvara pitanje odgovornosti ustaškog režima i stradanja srpskih civila u NDH.

A film još nije ni prikazan publici.

To je, u najmanju ruku, zanimljivo.

Još je zanimljivije kako čitam u medijima… što su se pred premijeru pojavile reakcije iz Hrvatske, uključujući pritiske i pretnje prema pojedinim hrvatskim glumcima koji igraju u filmu, a mediji su objavili da Rene Bitorajac, Milivoj Beader i Vilim Matula neće prisustvovati beogradskoj premijeri, što se dovodi u vezu sa pritiscima i pretnjama koje su se pojavile na društvenim mrežama… ali, videćemo.

Onda se postavlja još jedno pitanje.

Ako nekome smeta film zato što je finansiran novcem iz Srbije, šta mu tačno smeta u tome što Srbi finansiraju film o stradanju srpske dece?

Razumem Hrvate.

Zar nije prirodno da narod koji je preživeo Jasenovac, Kozaru, Jadovno, Jastrebarsko i čitav sistem stradanja u NDH želi da finansira filmove o sopstvenim žrtvama?

Ili bi, po nečijoj zamisli, Srbi trebalo da čekaju da neko drugi ispriča njihovu priču… a iskreno, iznosi je i priča Hrvat Lordan.

Ne treba zaboraviti ni drugu stranu ove priče, jer se u medijima pojavljuju i tvrdnje o odsustvu dela glumaca iz Srbije sa premijere i mogućem bojkotu… videćemo.

Ipak, ako neko zaista odbija da dođe na premijeru filma zato što su u njegovu produkciju uključene institucije Srbije ili zato što ne želi da bude povezan sa samom temom, onda je sasvim legitimno postaviti pitanje: šta je tu sporno?

Tema?

Jasenovac?

Kozara?

Srpska deca?

Finansiranje iz Srbije?

Ili činjenica da se o jednoj od najstrašnijih stranica naše istorije ponovo govori pred ogromnom publikom?

Posebno je bolno kada se u sve to umešaju i naši ljudi SRBI, jer ako je nekome politička pripadnost, trenutna dnevna politika ili lični sukob važniji od dostojanstvenog prisustva na premijeri filma koji govori o deci pobijenoj i odvojenoj od roditelja koji su takođe pobijeni od tih ustaša, onda smo kao društvo došli do tačke u kojoj više ni žrtve ne uspevamo da izdvojimo iz naših savremenih podela… koje traju od Drugog svetskog rata… i pojavom komunizma.

A to je ono što moramo da presečemo.

Ne mora niko da voli reditelja i produkciju.

Ne mora niko da se slaže sa svakim umetničkim rešenjem.

I ja sam već rekao da film prvo treba pogledati, pa tek onda komentarisati, jer ako nešto nije dobro istorijski ili umetnički prikazano, treba to otvoreno reći, bez obzira na to koliko nam je tema bolna i važna.

Ali postoji ogromna razlika između kritike filma i otpora samom postojanju filma.

Jedno je reći: „Pogledao sam i ovo nije dobro urađeno… to i to…“

A sasvim drugo: „Ne želim da se ova tema vidi.“… i da bojkotuješ, sopstvenu temu o stradalništvu svog roda.

I zato bih posebno skrenuo pažnju na jednu stvar koja mi se ne dopada već u samom načinu na koji se film predstavlja.

Naslov „Zlatni rez“ (Djeca Kozare) je snažan, ali u javnom prostoru u kojem se decenijama govorilo uopšteno, ublaženo i bez jasnog imenovanja žrtava i sistema zločina, smatram da je važno da se i u naslovu, podnaslovu i celokupnoj promociji jasnije kaže „Srpska djeca Kozare“, odnosno stradanje Srba, jer su to bila srpska deca Kozare čija je tragedija deo stradanja srpskog naroda u NDH.

Nije to nikakvo dodavanje nečega što ne postoji… to je imenovanje žrtava, činjenica.

A i ova latinica mi se ne sviđa na plakatu filma, za naše srpsko tržište… znam da je Azbuka (ćirilica) bila zabranjena u NDH…

A kada govorimo o Jasenovcu, Kozari i sistemu logora NDH, onda moramo biti precizni i jasni… ne treba se plašiti reči Srbi… ne treba se plašiti reči srpske žrtve.

Ne treba se plašiti da kažemo ko je stradao i u kakvom sistemu je stradao.

Jer ako mi sami počnemo da izbegavamo jasno imenovanje sopstvenih žrtava, onda ne treba da se čudimo kada drugi pokušavaju da izbrišu ili relativizuju njihovo stradanje… ili ublaže.

I zato, uprkos svim ovim kontroverzama, ja bih rekao: samo neka se snima.

Neka snima Hrvat Lordan Zafranović… neka snimaju i Srpski reditelji i scenaristi… srećom imamo

film Gage Antonijevića „Dara iz Jasenovca“.

Neka bude što više igranih filmova, serija, dokumentarnih filmova, knjiga, istraživanja i svedočenja o Jasenovcu, Kozari, Jadovnu, Pagu, Velebitskim jamama, Jastrebarskom i stradanju Srba i Srpske dece u NDH od strane Hrvata-ustaša.

Jer jedan film ne može obuhvatiti jednu takvu tragediju… ali nijedan film ne treba prihvatiti kao konačnu istinu samo zato što govori o našoj muci.

Naše žrtve zaslužuju da budu na filmu. Zaslužuju da budu u knjigama. Zaslužuju spomenike. Zaslužuju muzeje i mauzoleje, mesto sabranja.

Zaslužuju istraživanja. Zaslužuju da ih naša deca uče u školama… da u udžbenicima konačno dobijemo i poglavlje o Srpskom stradalništvu u 20. veku.

Te žrtve zaslužuju ime za genocid. I zaslužuju istinu.

Zaslužujemo kulturu sećanja kao što je imaju Jevreji za svoj narod kroz Jad Vašem i naziv svog stradanja Holokaust. Za Jevrejske žrtve zna ceo svet, a za Srpske?

Zato ću „Zlatni rez“ (Djeca Kozare) pogledati, a onda ću reći šta mislim… i dati svoje viđenje.

Ako je dobro, pohvaliću, ako nije, kritikovaću… ako je nešto istorijski nedorečeno, ukazaću na to.

Ali pre svega želim da film bude pogledan, da se o njemu govori i da otvori vrata za deset novih filmova.

Jer najgore što bismo mogli da uradimo jeste da zbog naših političkih i kulturnih podela ili apanža ponovo ućutkamo priču o deci koja su već jednom ubijena, a onda decenijama i prećutkivana.

Pohvala nije zabrana kritike, a kritika nije rušenje filma.

A ako nas je ovaj film već pre premijere toliko zatalasao, onda je možda vreme da se zapitamo zašto nam je i dalje toliko teško da o Kozari, Jasenovcu i srpskim žrtvama govorimo jasno, glasno i bez straha.

Što je toliko bolno da kažemo glasno i jasnmo da je u NDH stradalo preko milion Srba a samo u Jasenovcu oko 700.000 ljudi, što je već davno utvrđeno i prihvaćeno… ali ima onih koji se zdušno bore da broj žrtava svedu na Tuđmanovih 86000.

Jer kada su u pitanju srpska deca Kozare, najmanje što možemo jeste da njihovo stradanje nazovemo pravim imenom.

Svakako, hvala Hrvatu Lordanu Zafranoviću, zaslužio je sve pohvale za hrabrost i njegovo ostvarenje.

I zato jedva čekam da pogledam film.