Tri Srbije?

Otkako je nekadašnji vođa srpske opozicije Vuk Drašković, pre desetak godina, iz samo njemu znanih razloga lansirao pozdrav sa "tri prsta" kao osnovni srpski simbol, nije se desilo da se lokalno izborno telo striktno i prepoznatljivo podeli na bilo kakva tri dela, niti da broj tri igra bilo kakvu značajnu ulogu u ovdašnjem političkom životu ("treći put" ili nešto slično, nepoznanica su u ovdašnjim prilikama). Ova nova deoba pokazuje da je u Srbiji sasvim sigurno na delu jedna nova politička klima, te da se polako stvara nova politička ekvilibristika, koju će ubuduće određivati neki novouspostavljeni oblici društvene svesti.

Rezultat prvog kruga predsedničkih izbora u Srbiji podelio je analitičare i izveštače, ali i glasače i same političare. Osnovna teza je da se, izgleda, biračko telo podelilo na tri maltene ravnopravne celine, koje imaju svoju dinamiku, ciljeve i interese. Kandidat Miroljub Labus je u svojoj prvoj reakciji na rezultate izjavio da je - "biračko telo podeljeno na tri trećine: jedna je glasala za prošlost, druga za sadašnjost, treća za budućnost. Pri tom su poslednje dve trećine glasovi sa izbora od pre dve godine, ali su se podelili na dve polovine". Ugledni analitičar Vladimir Goati kaže da će "uvek postojati tri bloka u Srbiji, a dva nikada neće moći da sarađuju".

Ipak, da li je ono što pokazuju rezultati ovih izbora baš jasna podela na tri nova bloka u Srbiji?

Pre svega, očigledno postoje jasne sličnosti među pojednim blokovima, koje navode političare iz jednog da optužuju kolege iz druga dva za prikrivenu saradnju. Analitičari su spekulisali oko ovih sličnosti, ukazujući - recimo - da će u drugom krugu doći do prelivanja tzv. "nacionalističkih" glasova ka Koštunici, sugerišući navodnu bliskost stavova glasača radikalnog nacionaliste Šešelja i umerenog  Koštunice. S druge strane, sam Šešelj optužuje Koštunicu i Labusa za pripadanje istoj političkoj opciji i za implicitnu, ako ne i eksplicitnu saradnju protiv njega.

Stav prema brzini, a ne sadržaju reformi

Izvesno je da bi svaki ozbiljniji sociološki zahvat pokazao da se u Srbiji zaista polako profilišu tri grupe stanovništva koje podržavaju jednu od tri ponuđene političke opcije - bogati vrh, nova srednja klasa i siromašni slojevi - međutim, svi su izgledi da je ovakva podela stvar budućnosti,i da se njene naznake tek polako pomaljaju (u stvari, prvi put tek na ovim izborima). U ovom trenutku se može reći sa velikim stepenom sigurnosti samo to da postoji sloj stanovništva koji na reforme gleda i dalje optimistički (Labus), sloj koji na reforme gleda pesimistički, ali ih podržava (Koštunica), i sloj koji je protiv reformi (Šešelj). Šešeljevo izborno postignuće zato treba gledati kao negativnu reakciju na društvene promene, odnosno simptom stanja onih slojeva stanovništva koji su u novom društvenom poretku gurnuti u stranu, bez ikakve vidljive perspektive.

Upadljivo je da dva prethodno navedena bloka određuju svoju diferentiu specificu samo kroz odnos prema brzini reformi, čak ne ni prema njihovom sadržaju. Opštenarodni konsenzus nastao svrgavanjem Miloševića u stvari nije narušen i rezultati glasanja rečito govore da se 60 odsto i više izašlih na glasanje jasno opredeljuje za reforme, uz manji ili veći stepen rizika na koji su spremni da pristanu. Uz sve to, konstatujmo da su prvi put u savremenoj istoriji Srbije konačno i neke finije programske razlike počele da igraju svoju ulogu prilikom opredeljivanja birača, posebno u slučaju razlikovanja Labusa i Koštunice.

U novim okolnostima, naravno, dolazi do novih podela, ali one se skoro sigurno ne mogu odvijati tako brzo i duboko, da bismo već mogli da govorimo o podeli na tri tabora unutar srpskog društva. S jedne strane, očekivano je da je u toku raslojavanje i sa tim u vezi i promena autopercepcije, odnosno načina na koji neki slojevi stanovništva doživljavaju sebe i svoje mesto u društvu.

S druge strane, promene još nisu tako vidljive i jasne, odnosno još niko u njima nije zauzeo svoje definitivno mesto, pa je, samim tim, malo verovatno da je iko spreman da izgubi svoje potencijalno mesto u reformskom vozu koji vozi u budućnost, a koji nam obećavaju najznačajniji srpski ali i evropski političari. Nezadovoljstvo postoji, i Šešeljev rezultat je mera tog nezadovoljstva, ali mandat koji građanstvo Srbije daje obećanju da će biti promena očigledno ne samo da nije istekao nego se drži na istom nivou na kom je bio i pre dve godine.

Konačno, nekako su svi prevideli da smo doskoro govorili o samo dve Srbije - jednoj koja pokušava da uhvati korak sa svetom i drugoj koja bi najradije ostala zatvorena u sebe. U periodu pre 5. oktobra 2000. pričalo se da je sudbinska podela u Srbiji uvek bila između "evropejske" i "nacionalne" opcije, te da se sudbina zemlje određivala kroz nadjačavanje ove dve struje u lokalnoj politici i kulturi. Isti analitičari koji danas govore o tri Srbije imali su spremne primere iz istorije koji su rečito govorili o večnoj podeli na dva tabora...

Gubitak ekstremnih i dašak normalnosti - najbolji rezultat

Javnosti nisu dostupni svi podaci, ali se iz saopštenog na brojnim konferencijama za štampu može zaključiti da su pojedine agencije za istraživanje javnog mnjenja merile i neke druge pokazatelje osim preferenci za pojedine predsedničke kandidate. Tako smo, na primer, tek usput čuli od analitičara Dušana Janjića da je u jednom takvom istraživanju dobijen podatak da se 30 odsto građana Srbije opredeljuje za ekstremne stavove, što je iskorišćeno kao obrazloženje za to što je Šešelj dobio više glasova nego što se očekivalo (ostatak od 22 do 30 odsto potencijalnih glasača podeljen je na kandidate Pelevića, Živojinovića, Ivkovića, možda i Pavkovića).

Bez obzira na veliki procenat, ovo je svakako jasan znak kolika je trenutno veličina one druge Srbije, koja je donedavno bila vladajuća politička snaga: natpolovična većina spala je na tvrdokornu trećinu. Pošto se glasači koji biraju Koštunicu i Labusa ne opredeljuju za ekstremne stavove, definitivno i neopozivo možemo zaključiti da su zastupnici takvih stavova u defanzivi, konačno i posle mnogo godina, te da im ni objedinjavanje iza jednog kandidata ne bi više donelo vlast u Srbiji.

Da budemo još jasniji: pored poraza zastupnika ekstremnih stavova, najveći dobitak ovih izbora je jasno profilisanje dva demokratska bloka, koji će se u budućnosti, pred parlamentarne izbore, verovatno razgraničavati po vododelnici: demohrišćanska protiv socijaldemokratske opcije, kao i svuda u Evropi - naravno, uz sve srpske specifičnosti. Ovo, opet, jasno pokazuje da Srbija iz pretpolitičkog ulazi u normalan politički život.

Oni koji sad pokreću pitanje stabilnosti tog političkog života jednostavno previđaju da je srpsko društvo, uz albansko i bosansko, najtraumatizovanije društvo na evropskim prostorima. Svaki dašak normalnosti i predvidljivosti za Srbiju ima životni značaj - to osećaju i glasači, koji su kroz prve rezultate predsedničkih izbora 2002. dali najznačajniji doprinos upravo daljem "unormljavanju" ove zemlje.