Teksaški RNR majstor u Ganu 27.10.

U poslednjih par decenija pojavio se impozantan broj ’one-man band’ izvođača čak i par ’one-woman band’ varijanti. Svakako nije jednostavna stvar da se na ovaj način pišu, a još teže da se izvode pesme, naročito uživo. Da ne govorimo o tome kako nema basiste, ritam gitariste, bubnjara, kamoli klavijaturiste koji može da pokrije neku grešku. S druge strane autor je oslonjen na samog sebe i ni na koji način ne zavisi od drugih članova benda.

Vremenom izdvojilo se nekoliko njih koji čine sam vrh – Bob Log III, John Schooley i Scott H. Biram.

Scott H. Biram muzičku karijeru započeo je u punk grupi The Thangs, a potom svirao u dve bluegrass postave: Scott H. Biram & The Salt Peter Boys i Bluegrass Drive-By. 1999. Biram diže ruke od muzike koja uključuje više ljudi, formira one-man band i iste godine objavljuje prvi album „This is Kingsbury?“ za sopstvenu etiketu KnuckleSandwich Records. Slede „Preachin’ & Hollerin’“ (2002.) i „Lo-Fi Mojo“ (2003.) živi album snimljenog radio nastupa u Ostinu, Teksas.



Bazični i jednostavni miks više žanrova (Delta Blues, Hillbilly, Country Blues) nabijeni punk, ali i heavy metal energijom i bukom, te krunisani Biramovim režećim bloodspitting glasom do te mere su prepoznatljivi i karakteristični da je nemoguće pomešati ga sa bilo kojim iz one-man band branše. Poluakustični Gibson iz ’59., set pedala, distorzirani mikrofon i drvena ploča po kojoj nervozno gazi stopalima držeći ritam je sve što se sa njim pojavljuje na bini, ali mu to ne smeta da bude bučniji od većine glasnih grupa danas.

Kako sam kaže: “My music is the bastard child of Punk, Blues, Country, Hillbilly, Bluegrass, Chain Gang, Metal, and Classic Rock.”

2003. imao je tešku saobraćajnu nesreću, čeoni sudar autom sa kamionom pri brzini od 120km/h – obe noge polomljene, prelom ruke i stopala. Svejedno, oko mesec dana posle Scott H. Biram se pojavio na bini i razbucao!

Peta ploča koju je objavio za svoju etiketu - „The Dirty Old One Man Band“ – čikaški Bloodshot Records reizdaje 2005. i potpisuje ugovor sa Biramom. Već od tada Biram svira preko 200 koncerata godišnje. Osim SAD najviše turneja ima u Evropi i Velikoj Britaniji. Samo od 2005. do 2011. čak 14 puta!!

Poslednja tri albuma: „Graveyard Shift“ (Bloodshot Records, 2006), „Something Wrong/Lost Forever“ (Bloodshot Records, 2009) i „Bad Ingredients (Bloodshot Records, 2011) ozbiljnije skreću pažnju na njegov rad. „Something Wrong/Lost Forever“ stiže do 5. mesta Billboardove Blues top liste, a „Bad Ingredients“ upada na 35. mesto iTunes Rock liste na sam dan izlaska!

Nedelju dana potom teksaški nedeljnik ’Austin Chronicle’ objavljuje broj sa njegovom fotografijom na naslovnoj strani. Osim toga neke od njegovih pesama pojavljuju se u par filmova i serija: ’Blood, Sweat & Murder’ u seriji „My Name Is Earl“, ’Wreck My Car’ u filmu „The Darwin Awards“.



Sam Biram pojavljuje se u više dokumentarnih filmova o američkoj muzici baziranoj na tradiciji, te u filmu o najpoznatijem predstavniku ’one-man band’ forme – Hasilu Adkinsu.

Nashville Pussy obradili su njegov hit ’Raisin Hell Again’ na svom albumu „Get Some!“ iz 2005., a Hank Williams III pesmu ’Truckdriver’.

Scott H. Biram iza sebe ima osam albuma, brdo singlova/EP-ja, nekoliko pojavljivanja u dokumentarnim filmovima o današnjoj američkoj rokenrol sceni.

Obišao je više od pola planete svirajući svoj Dirty Old Man Band Heavy/Punk/Blues, a krajem oktobra ima priliku da po prvi put svira i kod nas. Koncert je planiran za subotu, 27. oktobra u beogradskom Gun Club-u sa početkom od 22:00.