Da li smatrate da su deca sa invaliditetom dovoljno uključena u obrazovni sistem?

Nisu.

Ne. U neprosvecenom drustvu je to jos uvek sramota.

Deca sa invaliditetom i smetnjama u razvoju nisu dovoljno važna tema u bilo kom aspektu društva. Moj rođeni brat je dete sa posebnim potrebama. Njegov problem je bio čisto govorni do puberteta, kada se pogoršao. Da naša porodica nije potpuno usamljena u borbi za njegovo zdravlje, on bi mogao da ima samostalne aktivnosti i van kuće i da se socijalizuje. Ovako smo skoro godinu dana čekali razne papire a neke i dalje čekamo. Sramotno je ophođenje kako državnih institucija, tako i društva, prema osobama sa invaliditetom bilo koje vrste.

NE!Jer to zahteva dodatni trud zaposlenih u obrazovanju koji se ne trude ni oko dece sa razvojnim problemima.Nadam se da postoje i svetli primeri jer ne treba sve stavljati u isti koš.

Ne

Nisu, usled nedostatka uslova za adekvatno obrazovanje (pristupačnost, obučenost kadrova i stručni kadara) - nedostatak pomagala, nepristupačnost škola, nespemnost nastavnog kadra za rad sa osobama sa invaliditeom i nepoštovanje propisa od tsrane države (prema propisima svaka škola mora da ima psihologa, pedagoga i defektologa/specijalnog pedagoga, što se ne primenjuje u praksi)

Deca sa invaliditetom nisu ravnopravna..

Pouzdano znam da se po ovom pitanju država jako oglušuje o principima inkluzije, zakonu o obrazovanju i povelji UN-a, gde je još '90.godine ustanovljena vizija da sva deca moraju biti uključena u proces obrazovanja. Osim medijske priče koja je na neki način procurela do javnosti, a koja je predočila o kakvom se nečovečnom postupanju radi sa osobama sa invalidnošću ili mentalnom retardacijom u ustanovama zbrinjavanja za ovu populaciju (Kula itd.) javnost se nije preterano zabrinula za loš odnos prema ovoj populaciji u društvu. Danas, kada se inkluzija u ovoj zemlji sprovodi kao obaveza pristupanja EU postoji mišljenje javnosti o tome da deca sa teškoćama u razvoju ne treba da pohađaju redovne škole. To mišljenje ustanovljeno je na predrasudama da će njihovo učešće u redovnim školama delovati negativno na decu bez ovih teškoća. Na žalost, istovetno ili barem slično mišljenje postoji i kod predavača (učitelja, nastavnika...) i taj stav je veliki problem za implementaciju inkluzije u obrazovnom sistemu ove zemlje. Sama regulacija primene inkluzije je problematična pre svega zbog stručnog kadra koji se time bavi, ili bi trebalo da se bavi, jer predavači pohađaju kurs za postupanje sa decom sa teškoćama u razvoju i tako svoj posao obavljaju nekvalitetno i neprofesionalno. Struka koja se originalno bavi osobama sa teškoćama u razvoju jeste defektološka, po novom nazivu specijalno pedagoška. Ovde postoji problem da ta struka nije uklučena u redove obrazovne procese, jer taj posao spada na predavače ili već psihologe i pedagoge škola, ako ih uopšte ima. Smatram da ne smemo preskakati korake u evoluciji, pa tako ne smemo samo prividno primenjivati inkluziju tako što će predavači pohađati kurs iz ove oblasti, već moramo uključiti struku koja se najbolje doznaje u ovaj proces u redovno obrazovanje, kako bi mogli kvalitetno primenjivati inkluziju osoba (dece) sa teškoćama u razvoju.

Mislim da se drzava bas i ne trudi da te zakone koje je donela i sprovede. Jer kako naterati neku kompaniju da zaposli ljude sa invalidnoshcu.Imam i primer iz mog okruzenja.Dosla je pravnica iz SL i lepo objasnila da kompanija nece da zaposli takve osobe i da ce da plati kaznu i dan danas je i placa.A ko zaradjuje tu kaznu molim vas ,gazda NARAVNO NE , pa neplaca iz svog dzepa, pA OSTALI RADNICI ih placaju oni zaradjuju.Ili su kazne male ili poslodavce treba stimulisati da ih zaposle .Ocigledno ove mere nisu dovoljne.Ja imam52 godine zivota , 29 staza, nemam fizickih nedostataka iako imam invalidnost II ktegorije i nepostoji sansa da se zaposlim.U preko 1oo firmi sam poslao SV, ili bio licno ma nikog ne zanima. Drzava nema nacin da ih natera a mozda i ne zeli, jer neprimecujem ni da se trudi ni da pokusava.

Ne u dovoljnoj meri.

Mislim da nisu.

Mislim da su pokisaji nedovoljni. Cak u osamdeset procenata skola i fakulteta nemamo rampe koje ce omoguciti uopste pristup osobama sa invaliditetom... Drzava treba intenzivno da radi na socijalizaciji ove grupe gradjana kako bi posltali sto vise drustveno prihvatljiviji i da im omoguci sve uslove skolovanja i zaposlenja.

Ne.

Na tom polju su postignuti odredjeni rezultati,ali su oni sveukupno nedovoljni.

Ne dovoljno.

To pitanje je još uvek taboo u Srbiji. Ljudi sa zaziranjem i strahom prilaze ljudima sa invaliditetom. Razlog je neobrazovanost i nedovoljna prosvećenost.

Mislim da je ovo pitanje vise do roditelja. Obrazovanje je omoguceno, ali da li postoji motivacija u porodici, to je vec drugo pitanje.

Da, ali ne svuda.

Ne

Slabo.

Ne

ne

Ne, ne radi se dovoljno na tome.

Ne.

Ne.

Ne.

Iskreno neverujem i mislim da ni najmanje o toj decici niko ne razmislja. Opet nastupam sa licnim primerom bratova cerka boluje od Re sindroma i sad je u dobu kretanja u predskolsko a iskreno nisam siguran da ce moci i da ce iko pokusati da ih negde usmeri ili pomogne

Supruga i ja pomažemo rad jednog udruženja roditelja dece sa smetnjama u razvoju. Ipak naše društvo još uvek nije spremno da prihvati činjenicu da ukoliko si 100% zdrav, to treba podeliti sa onima koji to nisu. Inkluzija je kod nas, kao i sve ostalo, iskorištena da se "dođe do para" bez konačnog rezultata i bez vidljivog realnog pomaka. Inkluzija treba da krene pre svega od porodice i kućnog vaspitanja pa tek nakon toga da se prenosi u škole i institucije. Za to čak ne trebaju novci, već samo pravilno vaspitavanje.....ah pusti snovi

Ne. Tek njihovo potpuno ukljucivanje u okruzenje vrsnjaka uslovice boljoj interakciji i upoznavanju razlicitosti i prihvatanju te razlicitosti.

Ne. Takav program, i da postoji, neprimetan je. Situacija je nešto bolja u urbanim sredinama, dok su u ruralnim područjima deca sa invaliditetom skrajnuta na samu marginu društva.

ne, ali u postojecem obrazovnom sistemu i ne postoje uslovi za vecu zastupljenost osoba sa invaliditetom sto se tice prostornih i fizickih uslova kao i adekvatno obrazovanih nastavnika (seminari su nedovoljni za obuku nastavnika za rad sa takvim ucenicima)

Ne. Obrazovni sistem nije prilagodjen deci sa invaliditetom: zgrade i dvorista najcesce nisu u mogucnosti da zadovolje potrebe dece sa invaliditetom, materijal koji se koristi u nastavi je neadekvatan, a skolski program ne prilagodjen; dok nastavnisko i drugo skolsko osoblje nema potrebna znanja i vestine za rad i pruzanje podrske deci sa invaliditetom.

ne tako davno i ja sam isla u srednju skolu. Samnom u skolu je isao jedan moj drugar koji je bio u kolicima. Njegov razred je bio na 4 spratu u zgradi bez lifta. Da nije bilo njegovih roditelja koji su ga svaki dan nosili na rukama na 4 sprat on danas ne bi bio direktor banke. Eto toliko o pomoci deci sa invaliditetom. Mislim da nisu oni invalidi toliki koliko ih drustvo cini invalidima jer se ne prilagodjava njihovim potrebama koje i nisu nemoguce za ostvariti.

Ne znam.

Predpostavljam da.

Moze i bolje !

Da.

Relativno da. Nedostaje politička volja lokalnih vlasti za uklanjanje fizičkih barijera, obezbeđivanje personalnih asistenata i pedagoških asistenata. Iz tog razloga deca koja pripadaju ovoj kategoriji na određen način su diskriminisana jer nemaju dodatnih uslova za redovno savlađivanje školskog gradiva.

Ne,nazalost nisu.

Ne.

Sramno je koliko nisu uključena NI U ŠTA! Koliko ih nema nigde, ne vide se , predstavljaju sramotu porodice, umesto da to bude normalno prihvaćeno u društvu!!

Ne

NE

Država ne brine o svojim građanima bez obzira da li su odrasli ili deca.

Ne

Naravno da ne, odgovor kao i na prethodno pitanje!

Deca su deca. Sa invaliditetom ili bez, svakako ne treba praviti razliku!

Ne

Ne

Nisu.

Nisu,ali trebalo bi da budu.

NE

ali je uslovnost jednaka sa normalnom decom sto znaci da su uslovi katastrofalni za sve njih zajedno ovoj drzavi pravo obrazovanje odavno nije vazno

Nisu. Ali, postavlja se pitanje zašto. Veliki problem je neinformisanost i nemar roditelja. Zatim, problem pri inkluziji imaju i u samim školama, diskriminacija od strane nastavnika i učenika, sužena svest potonjih. U Beogradu postoji osnovna škola za decu na bolničkom i kućnom lečenju, dr Dragan Hercog. Fantasticna državna škola za koju malo ko zna.

Nedovoljno.

Uključena su ali na pogrešan način. Takva deca moraju da imaju posebne škole prilagođene njima a ne da idu u regularne škole kao i ostala deca. U takvoj situaciji svi su na gubitku.

smatram da su deca sa invaliditetom nedovoljno ukljucena u obrazovni sistem, kao i u druge vidove socijlnog zivota.

Не, на жалост.

Ne, mora im se posvetiti veca paznja kao i veca finansijska podrska..

Država je obezbedila uslove, ali svi treba da rade na tome i važno je da je uspešno krenulo.

Nisu, jer drzava nije stvorila adekvatne uslove za to, a postoji i negativna slika o njima u drustvu, socijalna stigma.

Ne.
I ne može država da ispravi krive drine (ne)vaspitanja koje se dobija u kući. Niti da nas izleči od predrasuda.

Nisu bila do sada ali se odnedavo to menja na bolje. Takva deca su dobro primljena od strane svojh vrsnjaka i vecina se trudi da im pomogne u savladavanju gradiva...

Verovatno nisu, na to se nije dovoljno paznje obracalo- na ulazu Fakulteta politickih nauka recimo do skoro nisu postojali prilazi te niko u kolicima ne bi mogao da udje. Ljudi iz moje okoline se takodje nisu susretali sa decom s invaliditetom nigde sto nije pokazatelj da ih uopste nema, vec da ih iz odredjenih razloga nema dovoljno po skolama. Razlog za to mogu da budu neadekvatni uslovi.

Nazalost ne.

Iako ideja inkluzije mirise na humanost i demokratiju, uglavnom se svodi na predrasude i kako se sa njima nosimo. Ako razmatramo slucaj telesno invalidne dece, najcesce ih vrsnjaci vremenom lepo prihvate.Situacija se drasticno menja kada se radi o poremecajima paznje, ponasanja, autizmu ili retardaciji.Iako redovne skole upisuju svu decu, krajnji rezultat cesto ce biti dete izdvojeno u ucionici, sa zadatkom da crta, boji... jer je tako lakse. Rad na individualnim obrazovnim planovima(koji dozvoljavaju da se gradivo u potpunosti prilagodi mogucnostima deteta, dakle da vezba tablicu mnozenja u npr osmom razredu)zahteva dosta vremena i ulaganja, te ga mnogi zaobilaze. Dakle, odgovor bi bio verovatno ne. Uz jedan izuzetak, vec spomenut u ranijim komentarima: os Dr Dragan Hercog. Drzavna, besplatna, skoluje decu na bolnickom lecenju, u rehabilitacionim centrima, kucama, kada nikako drugacije ne moze, kada su u banji ili u inostranstvu na lecenju,ucenjem na daljinu...Sve reci hvale!

Da.

Mislim da jesu

Apsolutno Da.

da

Nemam podatke o tome, ali svakako tačne podatke o broju invalidne dece trebalo bi da imaju Ministarstvo prosvete (škole, obdaništa) . Čisto sumljam da se neko bavi ovim pitanjem na pravi način u našoj zemlji. Pri tome baviti se time na pravi način jeste: utvrditi tačan broj takve dece, obezbediti da škole urade individualne planove za rad sa svakim takvim detetom ili ga po potrebi smestiti u neku specijalizopvanu ustanovu ukoliko je invaliditet takve vrste. Postoje čak i nova radna mesta - pedagoški asistent, ali ipak to je, tako mi se čini sve nekako nedovoljno. Treba svakako ovo još razvijati.

Postoje pokušaji, ali opet se i to izvodi na pogrešan način.
Nedovoljno. A ima slučajeva kada su deca i izolovana, ne mislim samo psihički, već zapravo postoje institucije u koje su takva deca smeštena bez bilo kakvog obrazovanja, pa ni ne čudi što su osobe sa smetnjama u razvoju i nezaposlene.
=(

Sumnjam da se profesori dovoljno trude oko toga. Svaka cast izuzecima.

Neke skole su tolliko opterecene osobama sa invaliditetom da zbog jednog ili dva deteta u razredu trpi i po 30 dece.
Nasi ucitelji, nastavnici jednostavno nisu obuceni da drze nastavu takvoj deci, a najveca je glupost socijalni radnik koji sedi u skoli u jednoj kancelariji i radi samo na poziv nastavnika (kada nastavnik ili ucitelj ne moze da smiri problematicno dete...npr. Autizam poremecaj).
Imajte u vidu da vecina nastavnika po osnovnim skolama ima samo visu uciteljsku...u njihovo vreme uciteljski fakultet nije ni postojao.
Cak ni trenutni program Uciteljskog fakulteta ne edukuje studente u tom pravcu vec za to se studira Defektoloski fakultet...reorganizacija prosvete je jako potrebna.

Da.

Da

Po ovom pitalju postoje dobri potezi države: prilazi do škola i uslovi za praćenje nastave ali i loši: inkluzija onemogućava da se osobama pruže svi potencijali u edukaciji.

Sve više i više. Na tom planu je boljitak vidljiv. Građani su i dalje uglavnom apatični u odnosu na probleme ljudi sa invaliditetom ali se institucijalno stvari pomeraju na bolje.

da

Mozda bi moglo da im se pruzi nesto vise nego do sada ali barem u medijima je bilo prikazano nekoliko pozitivnih primera inkluzije dece sa invaliditetom u sredinu u kojoj zive i uce.

Drzava sistemo inkluzije pokusava da ukljuci decu s invaliditetom u obrazovni sistem, ali to moze biti mac sa dve ostrice: s jedne strane, dobro je d se ta deca ukljuce u sistem s svojim vrsnjacima koji nemaju nikakve posebne potrebe, dok s druge strane, neobuceni kadar nije u stanju da radi na pravi nacin s tom decom i ne posvecuje im se onoliko koliko je potrebno.

Da

Nisam siguran. Smatram da je potrebno prvo razuveriti roditelje koji se boje da ce njihova deca biti predmet izrugivanja od strane druge dece u skolama.

Sve više i to je dobro.

Pre svega mislim da se o tome relaivno malo govori u javnosti. Prirodno je da postoji strah roditelja, deteta ili ponekad i same obrazovne ustanove da se suoči sa ovim problemom. Na ovom polju zaista ne bi trebalo da postoje takvi problemi.

Vrlo nedovoljno. A uslovi tamo gde jesu uključena nisu dostojni ljudskog bića.

Malo i ako se ukljuce to je u nekim zasebnim odeljenjima ja licno nikada nisam video dete sa invaliditetom u odeljenju sa ostalom decom koja nemaju invaliditet.

Nisu uključeni skoro ni malo!

Ne!

ne

Pitajte njihove roditelje i staratelje?!

NE

DA

DA

U većoj meri jesu. U okviru redovnih škola,dete sa bilo kojom vrstom invaliditeta se uključuje u redovno obrazovanje, a postoji i mogućnost uključivanja u specijalne škole, a sve uz odobrenje roditelja i mišljenje stručnjaka. Međutim, postoji određen broj dece sa invaliditetom - mahom teže mentalno ometene dece, dece sa autizmom, koja nisu uključena u sistem obrazovanja.

Mislim da drzava nedovoljno radi kako bi ukljucila u obrazovni sitem ljude sa invaliditetom iz vise razloga:
1.budzetski deficit-sprecava izgradju rampi u svim javnim institucijama i skolama kao i liftova kako bi im se obezbedilo pravo na nesmetano kretanje pa samim tim i na nesmetano pohdjanje casova.
2.nerazumevanje njihovih potreba-drzava cesto gresi jer ne prepoznqaje da je i tim ljudma lose sto zavise od nekog i umesto da im omoguci ako nista drugo da se normalno skoluju i krecu i imaju odredjene povlastice ona radi upravo suprotno....gura ih od sebe opterecujuci na taj nacin i roditelje istih(da ne pricam o tome da je raditi takvim roditeljima gotovo nemoguce jer o toj deci nema ko da se brine a i kad ima cesto je neophodno vise osoba kako bi joj omogucilo osnovno pravo na slobodno kretanje)
3.zastarela regulativa obrazovnih institucija i oglusavanje o potrebama lica sa invliditetom-ukoliko izmemo u obzir da najveci deo obrazovnih institucija nema cak ni pravilnik ponasanja prema takvim osobama ni jasnu strategiju kako taj problem treba da resava onda nismo ni na pocetku resavanja problema.
4.neprepoznavanje kadrova strucnih da rade sa takvim osobama-mnostvo specijalnih pedagoga na birou rada bez mogucstva da pomognu svojim iskustvom u resavanju tog problema(sto je zalosno jer drzava subvencira njihove studije da bi na kraju bili bez posla i na taj nacin dodatno podstice nefunkcionalnost sistema.)
5.oglusavanje cak i fakulteta medicinske struke na njihove potrebe-udjite na medicinski fakultet u zgradu dekanata ili na bilo koji institut pretklinickih predmeta pa se uverite da bez asistencije drugih lica te osobe tamo ne bi mogle da funkcionisu.
6.bacena sredstva usled nedovoljne kontrole-cak i kada se drzava odluci da neka sretstva dodeli organizacijama hendikepiranih osoba cesto ta sredstva nisu rasporedjena na nacin na koji bi trebalo jer se od rodbinskih veza unutar tih udruzenja kreira samo korupcija i zloupotreba polozaja
7.i mnogo drugih stvari koje i drzava sama zna ali zbog egocentricnosti politicara i nadleznih ministarstava ne resava kao i u drugim sverama naseg drustva.KADA SISTEMSKE PROMENE budu uvedene stvari ce se menjati same od sebe ali posto jos uvek imamo kaubojsku tvorevinu zvana Srbija onda jos dugo samo mozemo da cekamo.!!!!!

ne

Smatra da nisu

Deca sa invaliditetom cini mi se imaju dobre sanse da se ukljuce u rad u normalnim skolama...ali bi mozda moglo vise da se radi na njihovom stimulisanju za skolovanje

Ne.

Naravno da nisu,to se podrazumeva!

Da.

Ne nisu

da

DA.

Ne

Ne

Mislim da nisu, nemam saznanja u vezi toga.

mozda i jestu, ali spadaju u grupu nevidljivih

da

Ne

Apsolutno nisu.

Nisam u dovoljnoj meri upucen u ovu problematiku da bih mogao dati konkretan odgovor.

Ne. Iz prostog razloga sto nemaju uslova za normalno funkcionisanje i kretanje u skolskim ustanovama. Zato je potrebno usvojiti zakon kojim ce se izdvajati odredjena sredstva iz budzeta.

Iskreno nisam upoznat sa navedenim pitanjem al pretpostavljam da postoji diskriminacija navedenih osoba od strane vrsnjaka koji nemaju mentalni poremecaj.

Sigurno da nisu.

Ne,nisu..pisem iz ličnog iskustva,naime imam sestru koja je invalid (teško mentalno zaostala osoba IQ 30) i ne možete zamisliti koliko je majci,meni i njoj teško. A da je uključena u dobar obrazovni program,teško.Živimo u Staroj Pazovi ..nadam se da država želi da mnogo više pomogne takvim osobama.
Pozdrav

Da

Нажалост не.

Mislim da nisu, al to mnogo ima veze i sa edukacijom njihovih porodica

Doenkle jeste, ali ostaju brojna ogranicenja sa kojima se osobe sa invaliditetom suocavaju u svakodnevnom zivotu.

To je moguce, ako ste clan vladajuce stranke ili stranaka. Ne samo da ste osoba sa invaliditetom nego i nepismen, polupismen, lazov i sl. Eto, npr. ja ne znam sta je po obrazovanju Predsednik Srbije. Ocigledno da nije ni vazno, jer to ne spada u bitan momenat i pretpostavke kvalifikovanosti.

Opet ponavljam isto: zakoni su doneseni ali su samo na papiru.U praksi se to uopste ne sprovodi.Kao i kod osoba koje nisu invalidi,tako i ovde vazi isti princip.Ako ste osoba sa invaliditetom a imate poznanika,rodjaka,prijatelja itd. u policiji,sudstvu,opstini,stranci,zdravstvu ili banci itd. - zaposlicete se preko takve veze.Ako nemate vezu - bicete nezaposleni.

Mislim da je procenat nezaposlenosti osoba sa invaliditetom smanjen usled podsticaja i obaveze plaćanja poslodavca državi usled nezapošljavanja određenog procenta osoba sa invaliditetom. U školama nisam primetila nikakvu razliku, obzirom da imam dvoje dece, u osnovnoj i srednjoj školi.

Problem skolovanja osoba sa invaliditetom jeste ta da skole nisu dovoljno dobro obezbedjene da bi osobe sa posebnim potrebama mogle da se krecu! Za pocetak mnogo skola i fakulteta nema ni gelendere, a zamislite Defektoloski fakultet nema ni rampu za invalidna lica!! Problem se javlja najpre u Ministarstvu, gde se postavljaju ljudi koji uopste ni nisu invalidna lica i koji ne shvataju prave probleme tih ljudi, samim tim im je lako da pronevere fondove koji su namenjeni za njih!
Takodje mislim da drzava apsolutno nista konkretno ne radi na tome da se ti ljudi zaposle... i dalje polovina njih zivi od drugih i nekih pomoci i penzija...pravi potez bi bio npr. da se propise da kompanije moraju na odredjen broj ljudi da zaposle i odredjen broj osoba sa posebnim potrebama...samim tim bi i firme i kompanije polako sredjivale pristupe svojim firmama i na taj nacin pomogle da se lakse krecu...
I cisto da napomenem, da zene sa posebnim potrebama imaju samo dve moguce Ginekoloske ustanove u Srbiji koje su njima prilagodjene njima sto je sramota pored kolicine novca koja je davana...

Apsolitno NE. Ideja je dobra ali daje samo povrsne odgovore za otvaranje problema, naime, deca se ukljucuju u redovan rad ali se nedovoljno vodi racuna najpre o stvarnom kvalitetu obrazovanja kroz individualne obrazovne planove. Pre svega, ostaje pitanje koliko su kvalitetno obrazovana da bi nastavila dalje svoje skolovanje ili se ukljucila u rad. Nakon tog, ide i sledece problemsko pitanje - kako ce se zaposliti i gde, kako ce dolaziti do svog posla, koliko im je prilagodjena sredina za rad... Recju, ovo je samo vrh ledenog brega a o sustini se ne misli dalekosezno, odnosno ne prepoznaje se stvarna zelja niti akcija da mladi sa invaliditetom zaista i postanu punopravni i ravnopravni gradjani i akteri ovog drustva.

Ne znam.

Predpostavljam da.

da

Mislim da je ovo pitanje vise do roditelja. Obrazovanje je omoguceno, ali da li postoji motivacija u porodici, to je vec drugo pitanje.

Da.

Da.

Mislim da jesu

Apsolutno Da.

Neke skole su tolliko opterecene osobama sa invaliditetom da zbog jednog ili dva deteta u razredu trpi i po 30 dece.
Nasi ucitelji, nastavnici jednostavno nisu obuceni da drze nastavu takvoj deci, a najveca je glupost socijalni radnik koji sedi u skoli u jednoj kancelariji i radi samo na poziv nastavnika (kada nastavnik ili ucitelj ne moze da smiri problematicno dete...npr. Autizam poremecaj).
Imajte u vidu da vecina nastavnika po osnovnim skolama ima samo visu uciteljsku...u njihovo vreme uciteljski fakultet nije ni postojao.
Cak ni trenutni program Uciteljskog fakulteta ne edukuje studente u tom pravcu vec za to se studira Defektoloski fakultet...reorganizacija prosvete je jako potrebna.

Relativno da. Nedostaje politička volja lokalnih vlasti za uklanjanje fizičkih barijera, obezbeđivanje personalnih asistenata i pedagoških asistenata. Iz tog razloga deca koja pripadaju ovoj kategoriji na određen način su diskriminisana jer nemaju dodatnih uslova za redovno savlađivanje školskog gradiva.

Da.

Da

da

Da

Uključena su ali na pogrešan način. Takva deca moraju da imaju posebne škole prilagođene njima a ne da idu u regularne škole kao i ostala deca. U takvoj situaciji svi su na gubitku.

Mislim da nisu.

Ne. U neprosvecenom drustvu je to jos uvek sramota.

Da, ali ne svuda.

Pouzdano znam da se po ovom pitanju država jako oglušuje o principima inkluzije, zakonu o obrazovanju i povelji UN-a, gde je još '90.godine ustanovljena vizija da sva deca moraju biti uključena u proces obrazovanja. Osim medijske priče koja je na neki način procurela do javnosti, a koja je predočila o kakvom se nečovečnom postupanju radi sa osobama sa invalidnošću ili mentalnom retardacijom u ustanovama zbrinjavanja za ovu populaciju (Kula itd.) javnost se nije preterano zabrinula za loš odnos prema ovoj populaciji u društvu. Danas, kada se inkluzija u ovoj zemlji sprovodi kao obaveza pristupanja EU postoji mišljenje javnosti o tome da deca sa teškoćama u razvoju ne treba da pohađaju redovne škole. To mišljenje ustanovljeno je na predrasudama da će njihovo učešće u redovnim školama delovati negativno na decu bez ovih teškoća. Na žalost, istovetno ili barem slično mišljenje postoji i kod predavača (učitelja, nastavnika...) i taj stav je veliki problem za implementaciju inkluzije u obrazovnom sistemu ove zemlje. Sama regulacija primene inkluzije je problematična pre svega zbog stručnog kadra koji se time bavi, ili bi trebalo da se bavi, jer predavači pohađaju kurs za postupanje sa decom sa teškoćama u razvoju i tako svoj posao obavljaju nekvalitetno i neprofesionalno. Struka koja se originalno bavi osobama sa teškoćama u razvoju jeste defektološka, po novom nazivu specijalno pedagoška. Ovde postoji problem da ta struka nije uklučena u redove obrazovne procese, jer taj posao spada na predavače ili već psihologe i pedagoge škola, ako ih uopšte ima. Smatram da ne smemo preskakati korake u evoluciji, pa tako ne smemo samo prividno primenjivati inkluziju tako što će predavači pohađati kurs iz ove oblasti, već moramo uključiti struku koja se najbolje doznaje u ovaj proces u redovno obrazovanje, kako bi mogli kvalitetno primenjivati inkluziju osoba (dece) sa teškoćama u razvoju.

Nemam podatke o tome, ali svakako tačne podatke o broju invalidne dece trebalo bi da imaju Ministarstvo prosvete (škole, obdaništa) . Čisto sumljam da se neko bavi ovim pitanjem na pravi način u našoj zemlji. Pri tome baviti se time na pravi način jeste: utvrditi tačan broj takve dece, obezbediti da škole urade individualne planove za rad sa svakim takvim detetom ili ga po potrebi smestiti u neku specijalizopvanu ustanovu ukoliko je invaliditet takve vrste. Postoje čak i nova radna mesta - pedagoški asistent, ali ipak to je, tako mi se čini sve nekako nedovoljno. Treba svakako ovo još razvijati.

Po ovom pitalju postoje dobri potezi države: prilazi do škola i uslovi za praćenje nastave ali i loši: inkluzija onemogućava da se osobama pruže svi potencijali u edukaciji.

Drzava sistemo inkluzije pokusava da ukljuci decu s invaliditetom u obrazovni sistem, ali to moze biti mac sa dve ostrice: s jedne strane, dobro je d se ta deca ukljuce u sistem s svojim vrsnjacima koji nemaju nikakve posebne potrebe, dok s druge strane, neobuceni kadar nije u stanju da radi na pravi nacin s tom decom i ne posvecuje im se onoliko koliko je potrebno.

DA

Nisu.

Nisu, usled nedostatka uslova za adekvatno obrazovanje (pristupačnost, obučenost kadrova i stručni kadara) - nedostatak pomagala, nepristupačnost škola, nespemnost nastavnog kadra za rad sa osobama sa invaliditeom i nepoštovanje propisa od tsrane države (prema propisima svaka škola mora da ima psihologa, pedagoga i defektologa/specijalnog pedagoga, što se ne primenjuje u praksi)

Moze i bolje !

Deca sa invaliditetom nisu ravnopravna..

Ne

Mislim da su pokisaji nedovoljni. Cak u osamdeset procenata skola i fakulteta nemamo rampe koje ce omoguciti uopste pristup osobama sa invaliditetom... Drzava treba intenzivno da radi na socijalizaciji ove grupe gradjana kako bi posltali sto vise drustveno prihvatljiviji i da im omoguci sve uslove skolovanja i zaposlenja.

Ne.

Deca sa invaliditetom i smetnjama u razvoju nisu dovoljno važna tema u bilo kom aspektu društva. Moj rođeni brat je dete sa posebnim potrebama. Njegov problem je bio čisto govorni do puberteta, kada se pogoršao. Da naša porodica nije potpuno usamljena u borbi za njegovo zdravlje, on bi mogao da ima samostalne aktivnosti i van kuće i da se socijalizuje. Ovako smo skoro godinu dana čekali razne papire a neke i dalje čekamo. Sramotno je ophođenje kako državnih institucija, tako i društva, prema osobama sa invaliditetom bilo koje vrste.

Na tom polju su postignuti odredjeni rezultati,ali su oni sveukupno nedovoljni.

Ne dovoljno.

NE!Jer to zahteva dodatni trud zaposlenih u obrazovanju koji se ne trude ni oko dece sa razvojnim problemima.Nadam se da postoje i svetli primeri jer ne treba sve stavljati u isti koš.

Slabo.

Ne

ne

Ne u dovoljnoj meri.

Ne, ne radi se dovoljno na tome.

Ne.

Ne.

Ne.

Postoje pokušaji, ali opet se i to izvodi na pogrešan način.
Nedovoljno. A ima slučajeva kada su deca i izolovana, ne mislim samo psihički, već zapravo postoje institucije u koje su takva deca smeštena bez bilo kakvog obrazovanja, pa ni ne čudi što su osobe sa smetnjama u razvoju i nezaposlene.
=(

Ne

Ne,nazalost nisu.

Iskreno neverujem i mislim da ni najmanje o toj decici niko ne razmislja. Opet nastupam sa licnim primerom bratova cerka boluje od Re sindroma i sad je u dobu kretanja u predskolsko a iskreno nisam siguran da ce moci i da ce iko pokusati da ih negde usmeri ili pomogne

Sumnjam da se profesori dovoljno trude oko toga. Svaka cast izuzecima.

Ne.

Sramno je koliko nisu uključena NI U ŠTA! Koliko ih nema nigde, ne vide se , predstavljaju sramotu porodice, umesto da to bude normalno prihvaćeno u društvu!!

Ne

NE

Država ne brine o svojim građanima bez obzira da li su odrasli ili deca.

Supruga i ja pomažemo rad jednog udruženja roditelja dece sa smetnjama u razvoju. Ipak naše društvo još uvek nije spremno da prihvati činjenicu da ukoliko si 100% zdrav, to treba podeliti sa onima koji to nisu. Inkluzija je kod nas, kao i sve ostalo, iskorištena da se "dođe do para" bez konačnog rezultata i bez vidljivog realnog pomaka. Inkluzija treba da krene pre svega od porodice i kućnog vaspitanja pa tek nakon toga da se prenosi u škole i institucije. Za to čak ne trebaju novci, već samo pravilno vaspitavanje.....ah pusti snovi

Sve više i više. Na tom planu je boljitak vidljiv. Građani su i dalje uglavnom apatični u odnosu na probleme ljudi sa invaliditetom ali se institucijalno stvari pomeraju na bolje.

Ne. Tek njihovo potpuno ukljucivanje u okruzenje vrsnjaka uslovice boljoj interakciji i upoznavanju razlicitosti i prihvatanju te razlicitosti.

Ne. Takav program, i da postoji, neprimetan je. Situacija je nešto bolja u urbanim sredinama, dok su u ruralnim područjima deca sa invaliditetom skrajnuta na samu marginu društva.

Mozda bi moglo da im se pruzi nesto vise nego do sada ali barem u medijima je bilo prikazano nekoliko pozitivnih primera inkluzije dece sa invaliditetom u sredinu u kojoj zive i uce.

Ne

Naravno da ne, odgovor kao i na prethodno pitanje!

Deca su deca. Sa invaliditetom ili bez, svakako ne treba praviti razliku!

Nisam siguran. Smatram da je potrebno prvo razuveriti roditelje koji se boje da ce njihova deca biti predmet izrugivanja od strane druge dece u skolama.

Ne

Ne

Nisu.

Sve više i to je dobro.

Pre svega mislim da se o tome relaivno malo govori u javnosti. Prirodno je da postoji strah roditelja, deteta ili ponekad i same obrazovne ustanove da se suoči sa ovim problemom. Na ovom polju zaista ne bi trebalo da postoje takvi problemi.

Nisu,ali trebalo bi da budu.

Vrlo nedovoljno. A uslovi tamo gde jesu uključena nisu dostojni ljudskog bića.

ne, ali u postojecem obrazovnom sistemu i ne postoje uslovi za vecu zastupljenost osoba sa invaliditetom sto se tice prostornih i fizickih uslova kao i adekvatno obrazovanih nastavnika (seminari su nedovoljni za obuku nastavnika za rad sa takvim ucenicima)

NE

ali je uslovnost jednaka sa normalnom decom sto znaci da su uslovi katastrofalni za sve njih zajedno ovoj drzavi pravo obrazovanje odavno nije vazno

Nisu. Ali, postavlja se pitanje zašto. Veliki problem je neinformisanost i nemar roditelja. Zatim, problem pri inkluziji imaju i u samim školama, diskriminacija od strane nastavnika i učenika, sužena svest potonjih. U Beogradu postoji osnovna škola za decu na bolničkom i kućnom lečenju, dr Dragan Hercog. Fantasticna državna škola za koju malo ko zna.

Nedovoljno.

Malo i ako se ukljuce to je u nekim zasebnim odeljenjima ja licno nikada nisam video dete sa invaliditetom u odeljenju sa ostalom decom koja nemaju invaliditet.

Ne. Obrazovni sistem nije prilagodjen deci sa invaliditetom: zgrade i dvorista najcesce nisu u mogucnosti da zadovolje potrebe dece sa invaliditetom, materijal koji se koristi u nastavi je neadekvatan, a skolski program ne prilagodjen; dok nastavnisko i drugo skolsko osoblje nema potrebna znanja i vestine za rad i pruzanje podrske deci sa invaliditetom.

Nisu uključeni skoro ni malo!

Ne!

ne

Pitajte njihove roditelje i staratelje?!

NE

DA

U većoj meri jesu. U okviru redovnih škola,dete sa bilo kojom vrstom invaliditeta se uključuje u redovno obrazovanje, a postoji i mogućnost uključivanja u specijalne škole, a sve uz odobrenje roditelja i mišljenje stručnjaka. Međutim, postoji određen broj dece sa invaliditetom - mahom teže mentalno ometene dece, dece sa autizmom, koja nisu uključena u sistem obrazovanja.

Mislim da drzava nedovoljno radi kako bi ukljucila u obrazovni sitem ljude sa invaliditetom iz vise razloga:
1.budzetski deficit-sprecava izgradju rampi u svim javnim institucijama i skolama kao i liftova kako bi im se obezbedilo pravo na nesmetano kretanje pa samim tim i na nesmetano pohdjanje casova.
2.nerazumevanje njihovih potreba-drzava cesto gresi jer ne prepoznqaje da je i tim ljudma lose sto zavise od nekog i umesto da im omoguci ako nista drugo da se normalno skoluju i krecu i imaju odredjene povlastice ona radi upravo suprotno....gura ih od sebe opterecujuci na taj nacin i roditelje istih(da ne pricam o tome da je raditi takvim roditeljima gotovo nemoguce jer o toj deci nema ko da se brine a i kad ima cesto je neophodno vise osoba kako bi joj omogucilo osnovno pravo na slobodno kretanje)
3.zastarela regulativa obrazovnih institucija i oglusavanje o potrebama lica sa invliditetom-ukoliko izmemo u obzir da najveci deo obrazovnih institucija nema cak ni pravilnik ponasanja prema takvim osobama ni jasnu strategiju kako taj problem treba da resava onda nismo ni na pocetku resavanja problema.
4.neprepoznavanje kadrova strucnih da rade sa takvim osobama-mnostvo specijalnih pedagoga na birou rada bez mogucstva da pomognu svojim iskustvom u resavanju tog problema(sto je zalosno jer drzava subvencira njihove studije da bi na kraju bili bez posla i na taj nacin dodatno podstice nefunkcionalnost sistema.)
5.oglusavanje cak i fakulteta medicinske struke na njihove potrebe-udjite na medicinski fakultet u zgradu dekanata ili na bilo koji institut pretklinickih predmeta pa se uverite da bez asistencije drugih lica te osobe tamo ne bi mogle da funkcionisu.
6.bacena sredstva usled nedovoljne kontrole-cak i kada se drzava odluci da neka sretstva dodeli organizacijama hendikepiranih osoba cesto ta sredstva nisu rasporedjena na nacin na koji bi trebalo jer se od rodbinskih veza unutar tih udruzenja kreira samo korupcija i zloupotreba polozaja
7.i mnogo drugih stvari koje i drzava sama zna ali zbog egocentricnosti politicara i nadleznih ministarstava ne resava kao i u drugim sverama naseg drustva.KADA SISTEMSKE PROMENE budu uvedene stvari ce se menjati same od sebe ali posto jos uvek imamo kaubojsku tvorevinu zvana Srbija onda jos dugo samo mozemo da cekamo.!!!!!

smatram da su deca sa invaliditetom nedovoljno ukljucena u obrazovni sistem, kao i u druge vidove socijlnog zivota.

ne

Не, на жалост.

Smatra da nisu

Deca sa invaliditetom cini mi se imaju dobre sanse da se ukljuce u rad u normalnim skolama...ali bi mozda moglo vise da se radi na njihovom stimulisanju za skolovanje

Ne.

Naravno da nisu,to se podrazumeva!

Da.

Ne nisu

Ne, mora im se posvetiti veca paznja kao i veca finansijska podrska..

da

Država je obezbedila uslove, ali svi treba da rade na tome i važno je da je uspešno krenulo.

DA.

Ne

Ne

Mislim da nisu, nemam saznanja u vezi toga.

mozda i jestu, ali spadaju u grupu nevidljivih

ne tako davno i ja sam isla u srednju skolu. Samnom u skolu je isao jedan moj drugar koji je bio u kolicima. Njegov razred je bio na 4 spratu u zgradi bez lifta. Da nije bilo njegovih roditelja koji su ga svaki dan nosili na rukama na 4 sprat on danas ne bi bio direktor banke. Eto toliko o pomoci deci sa invaliditetom. Mislim da nisu oni invalidi toliki koliko ih drustvo cini invalidima jer se ne prilagodjava njihovim potrebama koje i nisu nemoguce za ostvariti.

da

Ne

Apsolutno nisu.

Nisu, jer drzava nije stvorila adekvatne uslove za to, a postoji i negativna slika o njima u drustvu, socijalna stigma.

Nisam u dovoljnoj meri upucen u ovu problematiku da bih mogao dati konkretan odgovor.

Ne.
I ne može država da ispravi krive drine (ne)vaspitanja koje se dobija u kući. Niti da nas izleči od predrasuda.

To pitanje je još uvek taboo u Srbiji. Ljudi sa zaziranjem i strahom prilaze ljudima sa invaliditetom. Razlog je neobrazovanost i nedovoljna prosvećenost.

Nisu bila do sada ali se odnedavo to menja na bolje. Takva deca su dobro primljena od strane svojh vrsnjaka i vecina se trudi da im pomogne u savladavanju gradiva...

Verovatno nisu, na to se nije dovoljno paznje obracalo- na ulazu Fakulteta politickih nauka recimo do skoro nisu postojali prilazi te niko u kolicima ne bi mogao da udje. Ljudi iz moje okoline se takodje nisu susretali sa decom s invaliditetom nigde sto nije pokazatelj da ih uopste nema, vec da ih iz odredjenih razloga nema dovoljno po skolama. Razlog za to mogu da budu neadekvatni uslovi.

Nazalost ne.

Ne. Iz prostog razloga sto nemaju uslova za normalno funkcionisanje i kretanje u skolskim ustanovama. Zato je potrebno usvojiti zakon kojim ce se izdvajati odredjena sredstva iz budzeta.

Iako ideja inkluzije mirise na humanost i demokratiju, uglavnom se svodi na predrasude i kako se sa njima nosimo. Ako razmatramo slucaj telesno invalidne dece, najcesce ih vrsnjaci vremenom lepo prihvate.Situacija se drasticno menja kada se radi o poremecajima paznje, ponasanja, autizmu ili retardaciji.Iako redovne skole upisuju svu decu, krajnji rezultat cesto ce biti dete izdvojeno u ucionici, sa zadatkom da crta, boji... jer je tako lakse. Rad na individualnim obrazovnim planovima(koji dozvoljavaju da se gradivo u potpunosti prilagodi mogucnostima deteta, dakle da vezba tablicu mnozenja u npr osmom razredu)zahteva dosta vremena i ulaganja, te ga mnogi zaobilaze. Dakle, odgovor bi bio verovatno ne. Uz jedan izuzetak, vec spomenut u ranijim komentarima: os Dr Dragan Hercog. Drzavna, besplatna, skoluje decu na bolnickom lecenju, u rehabilitacionim centrima, kucama, kada nikako drugacije ne moze, kada su u banji ili u inostranstvu na lecenju,ucenjem na daljinu...Sve reci hvale!

Iskreno nisam upoznat sa navedenim pitanjem al pretpostavljam da postoji diskriminacija navedenih osoba od strane vrsnjaka koji nemaju mentalni poremecaj.

Sigurno da nisu.

Ne,nisu..pisem iz ličnog iskustva,naime imam sestru koja je invalid (teško mentalno zaostala osoba IQ 30) i ne možete zamisliti koliko je majci,meni i njoj teško. A da je uključena u dobar obrazovni program,teško.Živimo u Staroj Pazovi ..nadam se da država želi da mnogo više pomogne takvim osobama.
Pozdrav

Da

Нажалост не.

Mislim da nisu, al to mnogo ima veze i sa edukacijom njihovih porodica

Doenkle jeste, ali ostaju brojna ogranicenja sa kojima se osobe sa invaliditetom suocavaju u svakodnevnom zivotu.

Mislim da se drzava bas i ne trudi da te zakone koje je donela i sprovede. Jer kako naterati neku kompaniju da zaposli ljude sa invalidnoshcu.Imam i primer iz mog okruzenja.Dosla je pravnica iz SL i lepo objasnila da kompanija nece da zaposli takve osobe i da ce da plati kaznu i dan danas je i placa.A ko zaradjuje tu kaznu molim vas ,gazda NARAVNO NE , pa neplaca iz svog dzepa, pA OSTALI RADNICI ih placaju oni zaradjuju.Ili su kazne male ili poslodavce treba stimulisati da ih zaposle .Ocigledno ove mere nisu dovoljne.Ja imam52 godine zivota , 29 staza, nemam fizickih nedostataka iako imam invalidnost II ktegorije i nepostoji sansa da se zaposlim.U preko 1oo firmi sam poslao SV, ili bio licno ma nikog ne zanima. Drzava nema nacin da ih natera a mozda i ne zeli, jer neprimecujem ni da se trudi ni da pokusava.

To je moguce, ako ste clan vladajuce stranke ili stranaka. Ne samo da ste osoba sa invaliditetom nego i nepismen, polupismen, lazov i sl. Eto, npr. ja ne znam sta je po obrazovanju Predsednik Srbije. Ocigledno da nije ni vazno, jer to ne spada u bitan momenat i pretpostavke kvalifikovanosti.

Opet ponavljam isto: zakoni su doneseni ali su samo na papiru.U praksi se to uopste ne sprovodi.Kao i kod osoba koje nisu invalidi,tako i ovde vazi isti princip.Ako ste osoba sa invaliditetom a imate poznanika,rodjaka,prijatelja itd. u policiji,sudstvu,opstini,stranci,zdravstvu ili banci itd. - zaposlicete se preko takve veze.Ako nemate vezu - bicete nezaposleni.

Mislim da je procenat nezaposlenosti osoba sa invaliditetom smanjen usled podsticaja i obaveze plaćanja poslodavca državi usled nezapošljavanja određenog procenta osoba sa invaliditetom. U školama nisam primetila nikakvu razliku, obzirom da imam dvoje dece, u osnovnoj i srednjoj školi.

Problem skolovanja osoba sa invaliditetom jeste ta da skole nisu dovoljno dobro obezbedjene da bi osobe sa posebnim potrebama mogle da se krecu! Za pocetak mnogo skola i fakulteta nema ni gelendere, a zamislite Defektoloski fakultet nema ni rampu za invalidna lica!! Problem se javlja najpre u Ministarstvu, gde se postavljaju ljudi koji uopste ni nisu invalidna lica i koji ne shvataju prave probleme tih ljudi, samim tim im je lako da pronevere fondove koji su namenjeni za njih!
Takodje mislim da drzava apsolutno nista konkretno ne radi na tome da se ti ljudi zaposle... i dalje polovina njih zivi od drugih i nekih pomoci i penzija...pravi potez bi bio npr. da se propise da kompanije moraju na odredjen broj ljudi da zaposle i odredjen broj osoba sa posebnim potrebama...samim tim bi i firme i kompanije polako sredjivale pristupe svojim firmama i na taj nacin pomogle da se lakse krecu...
I cisto da napomenem, da zene sa posebnim potrebama imaju samo dve moguce Ginekoloske ustanove u Srbiji koje su njima prilagodjene njima sto je sramota pored kolicine novca koja je davana...

Apsolitno NE. Ideja je dobra ali daje samo povrsne odgovore za otvaranje problema, naime, deca se ukljucuju u redovan rad ali se nedovoljno vodi racuna najpre o stvarnom kvalitetu obrazovanja kroz individualne obrazovne planove. Pre svega, ostaje pitanje koliko su kvalitetno obrazovana da bi nastavila dalje svoje skolovanje ili se ukljucila u rad. Nakon tog, ide i sledece problemsko pitanje - kako ce se zaposliti i gde, kako ce dolaziti do svog posla, koliko im je prilagodjena sredina za rad... Recju, ovo je samo vrh ledenog brega a o sustini se ne misli dalekosezno, odnosno ne prepoznaje se stvarna zelja niti akcija da mladi sa invaliditetom zaista i postanu punopravni i ravnopravni gradjani i akteri ovog drustva.