Da li se žrtvujete više nego što treba?

Onaj oblik nezdravog danavanja koji je kod nas verovatno veoma cest, sudeci po komentarima koje ljudi ostavljaju, su neemancipovane zene koje se zrtvuju da rade stari koji im NE prijaju, da bi zadrzale coveka kome nije stalo ni do njih, niti do toga sta tim zenama prija.
Te zene koriste komentare da bi istakle kako su one bolje od drugih zena, da bi podvukle svoj uspeh i pobegle od svog cemera.

Moja najbolja drugarica je pre tri godine napokon pronasla posao i ostvarila svoj zivotni san da ode u Lisabon.Njenom tadasnjem decku se to nije svidelo,zahtevao je od nje da napusti posao i nakon toga popio pedalu!Pametna odluka!

@ Minja

Hvala bogu pa tih "neemancipovanih" zena ima sve manje i sve vise se okrecu sebi i svojim potrebama i nikako nece trpeti i raditi ono sto im ne prija

Previše se žrtvujem.

Radim i učim mnogo više nego je potrebno. Plaćam previše nameta i taksi. Država mi ne uzvraća. Naprotiv. Ne daje ni ono osnovno što je obavezna da da. Uvek štiti kriminalce i neznalice, a mene kažnjava time što mi uskraćuje moja prava. Ona je kao rupa bez dna: stalno nešto traži i zahteva a ništa ne daje.

Nikad, srećom, nisam imala tako loše prijatelje, rođake ili momke koji bi se ponašali kao naša država.

Ako se Srbi stalno iznova nalaze u sličnim režimima da li je odlika srpskog mentaliteta da sebe i svoj život žrtvuje zarad tvorevine koja se zove država. Zašto građani Srbije ne umeju da stave sebe i svoje interese ispred interesa „države" t.j. onih koji su na vlasti?!

- da li srpski narod oseća krivicu kad je srećan
- da li se oseća kao staratelj: brinemo da zaštitimo ceo svet od nekog zla
- da li bira odnose u kojima više daje i stalno ispada gubitnik (npr. prijateljstvo sa Rusijom)
- zašto se ponaša disfunkcionalno nezavisno: viče celom svetu ništa mi ne treba a zapravo mu je mnogo toga potrebno
- zašto smo toliko iskompleksirani i ponosni da ne možemo da primimo pomoć sveta kad nam se nudi
- zašto bi prihvatanje pomoći da živimo srećnije, zadovoljnije, sa boljim standardom, boljim putevima, low cost letovima, letovanjima, zimovanjima... videli kao naš poraz (ponizili smo i prihvatili da živimo bolje?!)

Deca u VI razredu osnovne škole nam pišu sastave na nekoliko strana o smrti majke Jugovića. Da li im nastavnici kažu da je to mitologija, da je srpski narod te pesme osmislio kao način da lakše prevaziđe veliku tragediju i poraz (vid psihoterapije) a ne da ih tumače u pozitivnom smislu tipa važnija je majci teritorija države od života njene dece?!

Zar je normalno i zdravo da je majci važnija teritorija od života njene dece?! Život nije samo ostati živ: ne poginuti. Život je imati solidan posao, dobru platu, pristojne uslove života, dobre odnose sa familijom, dobar brak, decu, kvalitetan auto, izgrađene puteve, low cost letove, letovanje, zimovanje...

Dok god naš narod nastavlja da se ponaša po principima navedenim u tekstu dotle ćemo imati ljude na vlasti koji će tim principima manipulisati zarad svojih sebičnih interesa. Dakle, neka svako menja sebe ponaosob, neka svoju decu vaspitava da cene više svoj život i da svoj život stavi ispred interesa „države“ pa će možda biti nade da se svi kolektivno izlečimo od prevelikog žrtvovanja za ljude koji su na vlasti.

Zrtvovala sam sve sto sam imala...zarad ljubavi...ali ...on nije hteo da zrvuje nista...

Питање је мало глупо, јер свако ко се жртвује даје више него што мисли да треба. У супротном није жртва. Питање би могло да гласи да ли мислите да радите више него што треба. Одговор би био углавном потврдан.

tekst je odlican...pomalo sam pronasla sebe u njemu...

Mislim da je tekst solidan, i da kada se malo bolje razmisli da može da se primeni na svaku situaciju u životu i na odnos sa bilo kime. Koliko se zapravo žrtvujemo u odnosu sa partnerom, prijateljem, drugom, roditeljima i svima ostalima. Bilo i ostalo - ko ceni i poštuje sebe, ceniće ga i drugi. Ljudi mogu i da zloupotrebe tuđe žrtvovanje i dobrotu, i zato je važno u svemu postaviti neke normalne granice koliko treba činiti nekome, a tu mislim bukvalno na sve osobe. Samo što se to postavljanje granica uči ceo život :)
Ako ne mislimo sami o sebi drugi svakako neće to uraditi umesto nas, a samo ako smo srećni i zadovoljni sami sa sobom drugi će moći da budu srećni što nas imaju u okruženju.
I uvek treba postaviti pitanje da li je nešto vredno žrtvovanja. Ne u smislu da očekujemo nešto za uzvrat, već da li će osoba zbog koje se žrtvujemo to znati da ceni i poštuje. I naravno, bilo kakav odnos između dve osobe treba da bude uzajaman, a ne da jedna osoba vuče vezu/drugarstvo/prijateljstvo.Ako svi malo ulože ne tražeći ništa za uztvrat stvari idu mnogo lakše.

Onaj oblik nezdravog danavanja koji je kod nas verovatno veoma cest, sudeci po komentarima koje ljudi ostavljaju, su neemancipovane zene koje se zrtvuju da rade stari koji im NE prijaju, da bi zadrzale coveka kome nije stalo ni do njih, niti do toga sta tim zenama prija.
Te zene koriste komentare da bi istakle kako su one bolje od drugih zena, da bi podvukle svoj uspeh i pobegle od svog cemera.

Moja najbolja drugarica je pre tri godine napokon pronasla posao i ostvarila svoj zivotni san da ode u Lisabon.Njenom tadasnjem decku se to nije svidelo,zahtevao je od nje da napusti posao i nakon toga popio pedalu!Pametna odluka!

Zrtvovala sam sve sto sam imala...zarad ljubavi...ali ...on nije hteo da zrvuje nista...

@ Minja

Hvala bogu pa tih "neemancipovanih" zena ima sve manje i sve vise se okrecu sebi i svojim potrebama i nikako nece trpeti i raditi ono sto im ne prija

Питање је мало глупо, јер свако ко се жртвује даје више него што мисли да треба. У супротном није жртва. Питање би могло да гласи да ли мислите да радите више него што треба. Одговор би био углавном потврдан.

Previše se žrtvujem.

Radim i učim mnogo više nego je potrebno. Plaćam previše nameta i taksi. Država mi ne uzvraća. Naprotiv. Ne daje ni ono osnovno što je obavezna da da. Uvek štiti kriminalce i neznalice, a mene kažnjava time što mi uskraćuje moja prava. Ona je kao rupa bez dna: stalno nešto traži i zahteva a ništa ne daje.

Nikad, srećom, nisam imala tako loše prijatelje, rođake ili momke koji bi se ponašali kao naša država.

Ako se Srbi stalno iznova nalaze u sličnim režimima da li je odlika srpskog mentaliteta da sebe i svoj život žrtvuje zarad tvorevine koja se zove država. Zašto građani Srbije ne umeju da stave sebe i svoje interese ispred interesa „države" t.j. onih koji su na vlasti?!

- da li srpski narod oseća krivicu kad je srećan
- da li se oseća kao staratelj: brinemo da zaštitimo ceo svet od nekog zla
- da li bira odnose u kojima više daje i stalno ispada gubitnik (npr. prijateljstvo sa Rusijom)
- zašto se ponaša disfunkcionalno nezavisno: viče celom svetu ništa mi ne treba a zapravo mu je mnogo toga potrebno
- zašto smo toliko iskompleksirani i ponosni da ne možemo da primimo pomoć sveta kad nam se nudi
- zašto bi prihvatanje pomoći da živimo srećnije, zadovoljnije, sa boljim standardom, boljim putevima, low cost letovima, letovanjima, zimovanjima... videli kao naš poraz (ponizili smo i prihvatili da živimo bolje?!)

Deca u VI razredu osnovne škole nam pišu sastave na nekoliko strana o smrti majke Jugovića. Da li im nastavnici kažu da je to mitologija, da je srpski narod te pesme osmislio kao način da lakše prevaziđe veliku tragediju i poraz (vid psihoterapije) a ne da ih tumače u pozitivnom smislu tipa važnija je majci teritorija države od života njene dece?!

Zar je normalno i zdravo da je majci važnija teritorija od života njene dece?! Život nije samo ostati živ: ne poginuti. Život je imati solidan posao, dobru platu, pristojne uslove života, dobre odnose sa familijom, dobar brak, decu, kvalitetan auto, izgrađene puteve, low cost letove, letovanje, zimovanje...

Dok god naš narod nastavlja da se ponaša po principima navedenim u tekstu dotle ćemo imati ljude na vlasti koji će tim principima manipulisati zarad svojih sebičnih interesa. Dakle, neka svako menja sebe ponaosob, neka svoju decu vaspitava da cene više svoj život i da svoj život stavi ispred interesa „države“ pa će možda biti nade da se svi kolektivno izlečimo od prevelikog žrtvovanja za ljude koji su na vlasti.

tekst je odlican...pomalo sam pronasla sebe u njemu...

Mislim da je tekst solidan, i da kada se malo bolje razmisli da može da se primeni na svaku situaciju u životu i na odnos sa bilo kime. Koliko se zapravo žrtvujemo u odnosu sa partnerom, prijateljem, drugom, roditeljima i svima ostalima. Bilo i ostalo - ko ceni i poštuje sebe, ceniće ga i drugi. Ljudi mogu i da zloupotrebe tuđe žrtvovanje i dobrotu, i zato je važno u svemu postaviti neke normalne granice koliko treba činiti nekome, a tu mislim bukvalno na sve osobe. Samo što se to postavljanje granica uči ceo život :)
Ako ne mislimo sami o sebi drugi svakako neće to uraditi umesto nas, a samo ako smo srećni i zadovoljni sami sa sobom drugi će moći da budu srećni što nas imaju u okruženju.
I uvek treba postaviti pitanje da li je nešto vredno žrtvovanja. Ne u smislu da očekujemo nešto za uzvrat, već da li će osoba zbog koje se žrtvujemo to znati da ceni i poštuje. I naravno, bilo kakav odnos između dve osobe treba da bude uzajaman, a ne da jedna osoba vuče vezu/drugarstvo/prijateljstvo.Ako svi malo ulože ne tražeći ništa za uztvrat stvari idu mnogo lakše.