Kada ljubav pomrači um

Citam i prosto ne mogu da verujem u kojoj meri prepoznajem sebe u ovom tekstu. Od reci, do reci...

Nisam nikada stizao do faze u kojoj bih postao nasilan, da ljubav pomraci um, ali su mi sve ostale faze jako dobro poznate. U glavnom su ozbiljno mladje od mene, najcesce 10-ak godina, sve su u pocetku odusevljene mojim stavovima, razmisljanjima, presladak sam im, polude zamnom, a ja otkinem, osetim se voljenim, prihavcenim... A onda, posle mog prvog nastupa posesivnsti i slicnog, stvari se menjaju.Shvate da preterujem sa potrebom da osecanja budu brze i jace iskazana, sa potrebom da se cesce cujemo, vidjamo, da provodi vreme sto vise samnom... Sto ga vise provodi, sve vise sam pod utiskom da joj je stalo, da zeli i da je i njoj to bitno, a onda kada propustimo jedan dan pocenm da joj prebacujem kako me ne zeli, kako me ne voli, mozda me se stidi...

Tuzno je sto sam i sam svega ovoga i pre citanja bio svestan, ali sto nisam i sto u skorije vreme najverovatnije necu nista preduzeti da stvari promenim. Mislim da suocavanjem na ovaj nacin mogu sebi pomoci. Zato cu narednom periodu pokusati da nedjem nesto od literature tipa: Posesivni ste? Evo resenja... :)

Niko ko zaista voli nikada neće povrediti voljenu osobu, jer prava bezuslovna ljubav podrazumeva pre svega brigu i želju za dobrobit voljene osobe. Najveći izraz ljubavi je dati slobodu voljenoj osobi, slobodu u svakom smislu, dok je želja da se osoba poseduje i kontroliše čista patologija koja isključuje postojanje ljubavi i dobrih namera. To što mnogi zloupotrebljavaju termin ljubav da opišu svoju požudu, strast, posesivnost i sl. nije opravdanje za to da se ovakvim člancima svi koji duboko i iskreno vole predstavljaju kao potencijalne ubice.

ljubomora nije tamna strana ljubavi, ljubomora je nedostatak ljubavi, prvo prema sebi samom.

@ nismo svi isti…
Ne mogu da verujem kakav si komentar dala/dao,kao da sam ga ja pisala…U potpunosti se slazem! Opsesivna ljubomora je dokaz sopstvene nesigurnosti,nezadovoljstva sobom i onim sto mozes da pruzis partneru. Dokaz je slabog karaktera,sebicnosti,nemanja dostojanstva. LJUBAV NIJE SEBICNA. Ako iskreno i stvarno volis nekoga i vidis da vam nikako ne ide i da ta osoba zeli da ode,neces po svaku cenu zeleti da je zadrzis…zarad njegove/njene srece i tvoje…Ne udara se glavom o zid…Samokontrola i preispitivanje!

Članak je ok. Sada nam recite kako da razlikujemo normalnu patnju od bolesne, šta da činimo ukoliko smo opsesivci?

Slažem se sa tekstom ali i sa većinom komentara....pogotovo sa \"Opsesivnim\"....
Nedavno mi se desio raskid sa devojkom sa kojom sam proveo 3 najlepše godine života. Zamalo se desila poslednja faza i raskinuli smo...jako boli i bole će sigurno neko vreme. Ima tu i drugih devojaka, ali mislim da nikad neću sebi oprostiti ovaj gubitak. Svakome preporučujem članak, pogotovo ljubomornim muškarcima, jer mi \"držimo\" konce u svojim rukama. Ja sam držao, ali su mi isklizli iz ruku i sad jako patim zbog toga...svega će biti, ali nas ne. :-(

Fenomenalan clanak, hvala vam B92 na ovim psihoanalizama,to objasnjava neke stvari koje se mogu desiti u ljudskim glavama. Takodje lepo objasnjenje sta se sve desava pre nego dodje do pomracenja svesti. Mi smo jako temperamentan narod, to vidim od kako zivim u Skandinaviji, i kada volimo i kada mrzimo, tako da se po tome izdvajamo od drugih.Velika je to razlika u pokazivanju osecanja i reakcije na odbacivanje od strane partnera izmedu nas i njih.

@Opsesivan,

Covece, pa ti njih da plasis zato i beze. Sve ozbiljno mladje...Tebi to nista ne govori. Ako za momenat ostavimo izgled po strani, to je potreba da se kontrolise neko koga si procenio nedovoljno iskusnim ili inferiornim. One mozda nemaju zrelost, ali ponekad imaju instikt koji ih stiti. Ako je tebi do trajnog vezivanja mozda njima nije. I sama sam imala to iskustvo kad sam bila mladja. Pocne fino, a onda coveka ne mozes da se otreses i pocnes da se plasis za sopstveni zivot. Pomozi sebi sredi se, ne moze ti drugi vratiti samopouzdanje. oCito da to nije do odredjene osobe, vec model ponasanja

"Prva faza je faza privlačenja, kada osobe sklone opsesivnim emocijama požuruju stupanje u odnos, sklapanje veze, često zasnivajući kompletnu percepciju na fizičkom izgledu odabranog subjekta i zanemarujući njen karakter, lične preference, potrebe, želje…"

Mislim da ni autor ovog teksta nije svestan razlike između ljubavi i požude, jer ovo napisano direktno potire tvrdnju da je reč o ljubavi tj. o emocijama. Ako nekog privlači nečiji fizički izgled, a ne karakter i ličnost, onda je u pitanju samo požuda bazirana na onom animalnom u nama, želja za seksom i ništa drugo. Emocije nisu produkt nagona, već uma osobe koja je dovoljno inteligentna da uvidi razliku između nagona i emocija.

Razlika izmedju prave ljubavi i opsesivne nije u samim osecanjima, vec u njihovoj ulozi (funkciji) koja zavisi od nasih pokretackih motiva. Ako nas pokrecu sebicni motivi, oni se mogu usmeriti ka osecanjima koja gajimo prema drugoj polovini, i tada nastaju sve moguce vrste problema. Mi smo tada sa drugom osobom radi sebe, a ne radi nje. Trazimo u njoj satisfakciju svog unutrasnjeg nezadovoljstva, a to je rupa bez dna, koja nikada ne moze da se zadovolji. Kako se navikavamo na postojeci nivo podrazaja, mi trazimo jos jaca osecanja, sto nas vremenom cini nezadovoljnijim i sklonijim izopacenim elementima odnosa sa drugom osobom. I to je pokazatelj da to nje ljubav, vec iskoriscavanje. Ali ako se pokajemo za te sebicne motive, onda ce i funkcija osecanja da bude drugacija. Osecanja vise nece biti objekat nase sebicnosti iliti pokusaja da tim osecanjima zapravo samo ugusimo svest o nasem unutrasnjem nezadovoljstvu, vec ce dobiti funkciju povoda za izrazavanje srece koju vec imamo u sebi. Tada ce nam biti cilj ne sama osecanja, vec da odgovorimo na potrebe druge osobe, i to je prava nesebicna ljubav. Dokle god su nam osecanja vaznija od osobe koju volimo, mi smo sa tom osobom radi sebe, a ne radi nje, i otkrivamo da imamo unutrasnje nezadovoljstvo koje tim izazvanim osecanjima zelimo da ugusimo.

Dragi moji, nije to LJUBAV pomračila um, već je loš um pomračio ljubav kao pojam, a ljude u praktičnom životu.

Hm.. da da sve je to lepo nauchno dokazano i objashnjeno ali sumnjam da se mozhe tako uklopiti i uramiti.
Npr. imao sam vezu sa jednom devojkom i posle nje vishe nikad nisam voleo.
Probao sam, davao shansu, pokushavao ali to jednostavno ne ide.
Da li sam opsednut njom?
Ne znam.
Zar je to uopshte bitno?
Poenta je da smo kao chovechanstvo postali idioti kojima ljubav znachi hemija u mozgu a ne razlog ogromnog broja soneta, poetskih tekstova i romantike ali i ratova i unishtenja.
To pokazuje snagu ljubavi a ne psihosomatskog poremecjaja.
Danas se i monogamija shvata kao glupost jer zaboga kako mozhesh voleti samo jednu osobu za ceo zhivot..
Ma ti mora da si opsednut i lud.
Sjajno.
Ja sam mojoj promashenoj ljubavi napisao knjigu.
Uskoro cju je objaviti a ona neka nastavi da tavori u svojoj vezi sa dialtonom od dechka..
Zbog nje bih uchinio bilo shta. Jer to je ljubav.
A zhivot ne vredi nishta ako ne zhivish za neshto i nemash istrajnost i duhovnu snagu da iako gazish po mochvari verujesh u raj.
Hvala za tekst ali i ne bash.

Super text ! Hvala lepo ...
Molim " bivse " da me ostave na miru ...

U zivotu ces voleti nekoliko puta ali nikada neces zavoleti novu osobu pre nego sto prestanes da volis onu predhodnu...tu se uglavnom mnogi zavaravaju i misle da ce imati samo prolaznu aferu/avanturu koja nece ostaviti nikakve posledice. Ali realnost je drugacija jer vise nemozes nazad ...

Toliko mi je žao, duša mi plače

Hm, jesam opsesivan sam,ali samo zbog toga što je to neko drugi zaključio tako.
Gospodo uzmite etikete napišite na njima Opsesivan pa lepite po ljudima, sigurno će vam biti lakše.
E, da to što me boli je istina da je lakše postaviti dijagnozu nego razgovarati. u ostalom možda jednog dana bude i perfektno sve na ovom svetu, nije li to ono čemu stremite?

Smatram sebe racionalnom i realnom osobom koja sa svoje 33 godine nije bas u cvetu mladosti.
Dosta dugo sam sebe zamisljao i kao izuzetno jaku i stabilnu licnost ali sve se to skoro srusilo kada je emotivni momenat u pitanju.
Moguce je da sam ja u stvari nezrela osoba koja jos pokusava da se nadje i samodefinise i svim tim pokusajima da ovlada osecanjima izgubio kontrolu nad njima. Ona i ja, ja i ona, do kraja sveta i nazad. Ili ipak nije tako?
Bio sam ubedjen da je to to i naravno nikad pre u zivotu nije bilo tako silovito i iskreno, s moje strane. Doslo je do kraja , za mene prerano, pre i nego sto je pocelo. Dovoljno je reci da je postojao i prsten kao simbol svega sto smo imali ili nismo imali. E tu je bilo najteze. Insomnija, bol u grudima (a nije od cigareta), nervoza i na kraju zelja za suicidom. Trenutno radim na tome da shvatim i nju i sebe, bez mrznje. Naravno svestan sam da pravog resenja nema i da suicid pogotovo nije resenje ali u tom trenutku izgledao mi je kao odlican nacin da se zaustavi bol. Razrada na temu sta raditi kad je veza propala je sasvim ok, a mogli bi da razradimo i temu Kako ponovo nekome ukazati poverenje i dosegnuti ljubav (ne vezu)?

Sve od a do s mi se desava,svega sam svesna a ne znam kako da pomognem sebi,pogotovo sto uz mene koja je definitivno ovaj tip licnosti moj partner ima karakteristike narcisa i egoiste,pravi horor film,ima li neko ko je bio u ovako necemu i ko je se izvukao iz toga,i kako ? Ili moze dati preporuku za nekog dobrog psihologa koji bi mogao da pomogne ? Ocajna sam

Ne znam da li se jos mogu pisati komentari ovdje ...
Koja katastrofa , ovo se deava i meni ... Kad bolje pogledam svi moji prijasnji pokusaji veza su bili takvi ...
Prva faza upoznam nekog decka , sve je super , cak on pocne i prvi sa udvaranjem , ja se osjecam sigurno i voljeno , monda mu i ja uzvratim i pocne sve fino ...
Onda se desi neka situacija kad eksplodiram i izderem se na njega , ili jednostavno kao da ga otjeram nekom svojom unutrasnjom napetoscu ili ne znam ni ja cime , mozda nisam ni spreman za ljubav pa ga otjeram ...
Onda on ode , nestane iz mog zivota , ignorise me , ja ocajan jurim za njimn ko zna koliko vremena , mislim o njemu , patim o njemu , nadam se , cekam ga , saljem mu poruke , cijeli dan me hvata neka nervoza i napetost , nekad ne mogu na nista drugo da se koncentrisem ...
Ma prava nervoza i opsesija ...
A u isto vrijeme dok ja ocajan jurim za njim , nekad i ne spavam , placem , pojavi se neko drugi ko se zatreska u mene i pokusava da me zavede a ja ga odbijam ili ne zelim ...
Ma uzas pravi zatvoreni krug ...

Znam da je to sve posljedica nekih trauma iz djetinjstva i nesredjeni odnosi u porodici , traume iz porodice , djetinjstva neka losa i girka i rana iskustva i to me i sada prati ...
Svjestan sam toga a ne znam kako to da promijenim ...
Evo upravo sada mi se desilo da opet ocajno patim i mislim o nekom decku , uzas , krig se ponavlja ...

Znam da se nekako moram izvuci iz toga ili cu cijeli zivot provesti tako u opsesijama ...

Izgleda da je u pravu neko od komentara da to nema veze sa pravom ljubavlju prema nekome , nego samo s moje strane sebicna zelja da mi ta osoba pruzi zadovoljstvo i da ne znam sta ...
A kad bolje pogledam nisam zaista ni spreman da se ZAPRAVE vezem za neku osobu ...
Znam i da je to posljedica mojih unutrasnjih frustracija pa mi opsesicvno zaljubljivanje dodje kao bijeg od stvarnosti ...

Ali ne znam kako da rijesim to , kako da prekinem taj krug , jer znam ako to ne rijesim zivot ce mi zauvijek ostati gorak i u depresiji , sa mozda nekim periodima bijega iz girke realnosti tako sto se opsesivno zaljubim u nekoga , onda ponovo jos gora patnja i preboljevanje toga , onda opet vracanje u svakodnevnicu i stare probleme i sve tako ...

Ma uzas :((((( ... Evo sad se dobro isplakao

Hm, jesam opsesivan sam,ali samo zbog toga što je to neko drugi zaključio tako.
Gospodo uzmite etikete napišite na njima Opsesivan pa lepite po ljudima, sigurno će vam biti lakše.
E, da to što me boli je istina da je lakše postaviti dijagnozu nego razgovarati. u ostalom možda jednog dana bude i perfektno sve na ovom svetu, nije li to ono čemu stremite?

ljubomora nije tamna strana ljubavi, ljubomora je nedostatak ljubavi, prvo prema sebi samom.

Hm.. da da sve je to lepo nauchno dokazano i objashnjeno ali sumnjam da se mozhe tako uklopiti i uramiti.
Npr. imao sam vezu sa jednom devojkom i posle nje vishe nikad nisam voleo.
Probao sam, davao shansu, pokushavao ali to jednostavno ne ide.
Da li sam opsednut njom?
Ne znam.
Zar je to uopshte bitno?
Poenta je da smo kao chovechanstvo postali idioti kojima ljubav znachi hemija u mozgu a ne razlog ogromnog broja soneta, poetskih tekstova i romantike ali i ratova i unishtenja.
To pokazuje snagu ljubavi a ne psihosomatskog poremecjaja.
Danas se i monogamija shvata kao glupost jer zaboga kako mozhesh voleti samo jednu osobu za ceo zhivot..
Ma ti mora da si opsednut i lud.
Sjajno.
Ja sam mojoj promashenoj ljubavi napisao knjigu.
Uskoro cju je objaviti a ona neka nastavi da tavori u svojoj vezi sa dialtonom od dechka..
Zbog nje bih uchinio bilo shta. Jer to je ljubav.
A zhivot ne vredi nishta ako ne zhivish za neshto i nemash istrajnost i duhovnu snagu da iako gazish po mochvari verujesh u raj.
Hvala za tekst ali i ne bash.

Ne znam da li se jos mogu pisati komentari ovdje ...
Koja katastrofa , ovo se deava i meni ... Kad bolje pogledam svi moji prijasnji pokusaji veza su bili takvi ...
Prva faza upoznam nekog decka , sve je super , cak on pocne i prvi sa udvaranjem , ja se osjecam sigurno i voljeno , monda mu i ja uzvratim i pocne sve fino ...
Onda se desi neka situacija kad eksplodiram i izderem se na njega , ili jednostavno kao da ga otjeram nekom svojom unutrasnjom napetoscu ili ne znam ni ja cime , mozda nisam ni spreman za ljubav pa ga otjeram ...
Onda on ode , nestane iz mog zivota , ignorise me , ja ocajan jurim za njimn ko zna koliko vremena , mislim o njemu , patim o njemu , nadam se , cekam ga , saljem mu poruke , cijeli dan me hvata neka nervoza i napetost , nekad ne mogu na nista drugo da se koncentrisem ...
Ma prava nervoza i opsesija ...
A u isto vrijeme dok ja ocajan jurim za njim , nekad i ne spavam , placem , pojavi se neko drugi ko se zatreska u mene i pokusava da me zavede a ja ga odbijam ili ne zelim ...
Ma uzas pravi zatvoreni krug ...

Znam da je to sve posljedica nekih trauma iz djetinjstva i nesredjeni odnosi u porodici , traume iz porodice , djetinjstva neka losa i girka i rana iskustva i to me i sada prati ...
Svjestan sam toga a ne znam kako to da promijenim ...
Evo upravo sada mi se desilo da opet ocajno patim i mislim o nekom decku , uzas , krig se ponavlja ...

Znam da se nekako moram izvuci iz toga ili cu cijeli zivot provesti tako u opsesijama ...

Izgleda da je u pravu neko od komentara da to nema veze sa pravom ljubavlju prema nekome , nego samo s moje strane sebicna zelja da mi ta osoba pruzi zadovoljstvo i da ne znam sta ...
A kad bolje pogledam nisam zaista ni spreman da se ZAPRAVE vezem za neku osobu ...
Znam i da je to posljedica mojih unutrasnjih frustracija pa mi opsesicvno zaljubljivanje dodje kao bijeg od stvarnosti ...

Ali ne znam kako da rijesim to , kako da prekinem taj krug , jer znam ako to ne rijesim zivot ce mi zauvijek ostati gorak i u depresiji , sa mozda nekim periodima bijega iz girke realnosti tako sto se opsesivno zaljubim u nekoga , onda ponovo jos gora patnja i preboljevanje toga , onda opet vracanje u svakodnevnicu i stare probleme i sve tako ...

Ma uzas :((((( ... Evo sad se dobro isplakao

Citam i prosto ne mogu da verujem u kojoj meri prepoznajem sebe u ovom tekstu. Od reci, do reci...

Nisam nikada stizao do faze u kojoj bih postao nasilan, da ljubav pomraci um, ali su mi sve ostale faze jako dobro poznate. U glavnom su ozbiljno mladje od mene, najcesce 10-ak godina, sve su u pocetku odusevljene mojim stavovima, razmisljanjima, presladak sam im, polude zamnom, a ja otkinem, osetim se voljenim, prihavcenim... A onda, posle mog prvog nastupa posesivnsti i slicnog, stvari se menjaju.Shvate da preterujem sa potrebom da osecanja budu brze i jace iskazana, sa potrebom da se cesce cujemo, vidjamo, da provodi vreme sto vise samnom... Sto ga vise provodi, sve vise sam pod utiskom da joj je stalo, da zeli i da je i njoj to bitno, a onda kada propustimo jedan dan pocenm da joj prebacujem kako me ne zeli, kako me ne voli, mozda me se stidi...

Tuzno je sto sam i sam svega ovoga i pre citanja bio svestan, ali sto nisam i sto u skorije vreme najverovatnije necu nista preduzeti da stvari promenim. Mislim da suocavanjem na ovaj nacin mogu sebi pomoci. Zato cu narednom periodu pokusati da nedjem nesto od literature tipa: Posesivni ste? Evo resenja... :)

Fenomenalan clanak, hvala vam B92 na ovim psihoanalizama,to objasnjava neke stvari koje se mogu desiti u ljudskim glavama. Takodje lepo objasnjenje sta se sve desava pre nego dodje do pomracenja svesti. Mi smo jako temperamentan narod, to vidim od kako zivim u Skandinaviji, i kada volimo i kada mrzimo, tako da se po tome izdvajamo od drugih.Velika je to razlika u pokazivanju osecanja i reakcije na odbacivanje od strane partnera izmedu nas i njih.

"Prva faza je faza privlačenja, kada osobe sklone opsesivnim emocijama požuruju stupanje u odnos, sklapanje veze, često zasnivajući kompletnu percepciju na fizičkom izgledu odabranog subjekta i zanemarujući njen karakter, lične preference, potrebe, želje…"

Mislim da ni autor ovog teksta nije svestan razlike između ljubavi i požude, jer ovo napisano direktno potire tvrdnju da je reč o ljubavi tj. o emocijama. Ako nekog privlači nečiji fizički izgled, a ne karakter i ličnost, onda je u pitanju samo požuda bazirana na onom animalnom u nama, želja za seksom i ništa drugo. Emocije nisu produkt nagona, već uma osobe koja je dovoljno inteligentna da uvidi razliku između nagona i emocija.

Niko ko zaista voli nikada neće povrediti voljenu osobu, jer prava bezuslovna ljubav podrazumeva pre svega brigu i želju za dobrobit voljene osobe. Najveći izraz ljubavi je dati slobodu voljenoj osobi, slobodu u svakom smislu, dok je želja da se osoba poseduje i kontroliše čista patologija koja isključuje postojanje ljubavi i dobrih namera. To što mnogi zloupotrebljavaju termin ljubav da opišu svoju požudu, strast, posesivnost i sl. nije opravdanje za to da se ovakvim člancima svi koji duboko i iskreno vole predstavljaju kao potencijalne ubice.

Toliko mi je žao, duša mi plače

Super text ! Hvala lepo ...
Molim " bivse " da me ostave na miru ...

U zivotu ces voleti nekoliko puta ali nikada neces zavoleti novu osobu pre nego sto prestanes da volis onu predhodnu...tu se uglavnom mnogi zavaravaju i misle da ce imati samo prolaznu aferu/avanturu koja nece ostaviti nikakve posledice. Ali realnost je drugacija jer vise nemozes nazad ...

@ nismo svi isti…
Ne mogu da verujem kakav si komentar dala/dao,kao da sam ga ja pisala…U potpunosti se slazem! Opsesivna ljubomora je dokaz sopstvene nesigurnosti,nezadovoljstva sobom i onim sto mozes da pruzis partneru. Dokaz je slabog karaktera,sebicnosti,nemanja dostojanstva. LJUBAV NIJE SEBICNA. Ako iskreno i stvarno volis nekoga i vidis da vam nikako ne ide i da ta osoba zeli da ode,neces po svaku cenu zeleti da je zadrzis…zarad njegove/njene srece i tvoje…Ne udara se glavom o zid…Samokontrola i preispitivanje!

Slažem se sa tekstom ali i sa većinom komentara....pogotovo sa \"Opsesivnim\"....
Nedavno mi se desio raskid sa devojkom sa kojom sam proveo 3 najlepše godine života. Zamalo se desila poslednja faza i raskinuli smo...jako boli i bole će sigurno neko vreme. Ima tu i drugih devojaka, ali mislim da nikad neću sebi oprostiti ovaj gubitak. Svakome preporučujem članak, pogotovo ljubomornim muškarcima, jer mi \"držimo\" konce u svojim rukama. Ja sam držao, ali su mi isklizli iz ruku i sad jako patim zbog toga...svega će biti, ali nas ne. :-(

Dragi moji, nije to LJUBAV pomračila um, već je loš um pomračio ljubav kao pojam, a ljude u praktičnom životu.

@Opsesivan,

Covece, pa ti njih da plasis zato i beze. Sve ozbiljno mladje...Tebi to nista ne govori. Ako za momenat ostavimo izgled po strani, to je potreba da se kontrolise neko koga si procenio nedovoljno iskusnim ili inferiornim. One mozda nemaju zrelost, ali ponekad imaju instikt koji ih stiti. Ako je tebi do trajnog vezivanja mozda njima nije. I sama sam imala to iskustvo kad sam bila mladja. Pocne fino, a onda coveka ne mozes da se otreses i pocnes da se plasis za sopstveni zivot. Pomozi sebi sredi se, ne moze ti drugi vratiti samopouzdanje. oCito da to nije do odredjene osobe, vec model ponasanja

Razlika izmedju prave ljubavi i opsesivne nije u samim osecanjima, vec u njihovoj ulozi (funkciji) koja zavisi od nasih pokretackih motiva. Ako nas pokrecu sebicni motivi, oni se mogu usmeriti ka osecanjima koja gajimo prema drugoj polovini, i tada nastaju sve moguce vrste problema. Mi smo tada sa drugom osobom radi sebe, a ne radi nje. Trazimo u njoj satisfakciju svog unutrasnjeg nezadovoljstva, a to je rupa bez dna, koja nikada ne moze da se zadovolji. Kako se navikavamo na postojeci nivo podrazaja, mi trazimo jos jaca osecanja, sto nas vremenom cini nezadovoljnijim i sklonijim izopacenim elementima odnosa sa drugom osobom. I to je pokazatelj da to nje ljubav, vec iskoriscavanje. Ali ako se pokajemo za te sebicne motive, onda ce i funkcija osecanja da bude drugacija. Osecanja vise nece biti objekat nase sebicnosti iliti pokusaja da tim osecanjima zapravo samo ugusimo svest o nasem unutrasnjem nezadovoljstvu, vec ce dobiti funkciju povoda za izrazavanje srece koju vec imamo u sebi. Tada ce nam biti cilj ne sama osecanja, vec da odgovorimo na potrebe druge osobe, i to je prava nesebicna ljubav. Dokle god su nam osecanja vaznija od osobe koju volimo, mi smo sa tom osobom radi sebe, a ne radi nje, i otkrivamo da imamo unutrasnje nezadovoljstvo koje tim izazvanim osecanjima zelimo da ugusimo.

Članak je ok. Sada nam recite kako da razlikujemo normalnu patnju od bolesne, šta da činimo ukoliko smo opsesivci?

Smatram sebe racionalnom i realnom osobom koja sa svoje 33 godine nije bas u cvetu mladosti.
Dosta dugo sam sebe zamisljao i kao izuzetno jaku i stabilnu licnost ali sve se to skoro srusilo kada je emotivni momenat u pitanju.
Moguce je da sam ja u stvari nezrela osoba koja jos pokusava da se nadje i samodefinise i svim tim pokusajima da ovlada osecanjima izgubio kontrolu nad njima. Ona i ja, ja i ona, do kraja sveta i nazad. Ili ipak nije tako?
Bio sam ubedjen da je to to i naravno nikad pre u zivotu nije bilo tako silovito i iskreno, s moje strane. Doslo je do kraja , za mene prerano, pre i nego sto je pocelo. Dovoljno je reci da je postojao i prsten kao simbol svega sto smo imali ili nismo imali. E tu je bilo najteze. Insomnija, bol u grudima (a nije od cigareta), nervoza i na kraju zelja za suicidom. Trenutno radim na tome da shvatim i nju i sebe, bez mrznje. Naravno svestan sam da pravog resenja nema i da suicid pogotovo nije resenje ali u tom trenutku izgledao mi je kao odlican nacin da se zaustavi bol. Razrada na temu sta raditi kad je veza propala je sasvim ok, a mogli bi da razradimo i temu Kako ponovo nekome ukazati poverenje i dosegnuti ljubav (ne vezu)?

Sve od a do s mi se desava,svega sam svesna a ne znam kako da pomognem sebi,pogotovo sto uz mene koja je definitivno ovaj tip licnosti moj partner ima karakteristike narcisa i egoiste,pravi horor film,ima li neko ko je bio u ovako necemu i ko je se izvukao iz toga,i kako ? Ili moze dati preporuku za nekog dobrog psihologa koji bi mogao da pomogne ? Ocajna sam